Za „Vreme“ iz Kaira
Egipćani čekaju novoga raisa, to jest predsednika, četvrtog po redu otkako su „slobodni oficiri“ 1952. godine svrgnuli kralja Faruka i umesto monarhije uveli diktaturu koja je trajala sve do „arapskog proleća“ i pada Hosnija Mubaraka prošle godine.
Kao i njegovi prethodnici Naser i Sadat, i Mubarak je bio oficir. U trci za predsedničku funkciju sada su general ratnog vazduhoplovstva Ahmed Šafik i kandidat iz redova Muslimanske braće, zdušno podržan od strane salafista, Mohamed Morsi. Nakon prve runde Morsi vodi sa minimalnom razlikom koju se trudi da poveća nesuvislim obećanjima, pretnjama i drekom: kaže da je smislio kako da zaposli nekoliko miliona zemljaka, a da pri tom zadrži „frizirani turizam“ i tako baci u Nil 12 milijardi dolara godišnje, koliko su do „demokratske revolucije“ iznosili prihodi od turizma. Jer, turizam po šerijatskom zakonu, kakav zamišlja Morsi, teško da bi u Egipat privukao zapadne turiste. Niko ovamo neće doći ako mu se propisuje kako da se oblači, nalaže da pije samo vodu i da se muškarci i žene kupaju na odvojenim plažama. I kao da to nije dosta, Morsi stalno poziva na nove nerede i bunt, koje ovde izjednačavaju sa demokratijom i revolucijom – a odziv je više nego dobar.
Na „trgu dreke“, to jest trgu Tahrir, koji novokomponovane demokrate i revolucionari zovu i „ikonom revolucije“, napravljeno je simbolično groblje koje podseća na njihove žrtve. Zahtevaju da se trg uvrsti u obavezno mesto posete za svakog turistu koji se ipak odluči da dođe u „islamski turizam“. Svakoga dana desetine hiljada ljudi se buni i traži da se smeni Vojni savet, ponište tekući izbori, smene sudije koje su Mubaraka upravo osudile na doživotnu robiju i smestile u zatvor Tora, i još puno toga, a da pri tome uopšte ne znaju ni šta je to demokratija, ni šta je revolucija, ili protiv čega se zapravo bune.
Ahmed Šafik ne priča mnogo niti obećava mnogo, ali zato eksplicitno poziva na red i mir. Na njivi, u delti Nila, upitali su jednog seljaka kakvog bi predsednika on želeo, a ovaj se malo zamislio i rekao: „Paaa… znate kakav smo mi narod? Nama treba čovek čvrste ruke koga ćemo morati da slušamo, a i da ga poštujemo…“
NA KORAK OD PROPASTI: „Budimo pošteni i priznajmo da je Egipat sve bliži grčkom modelu“, napisao je prošle nedelje ugledni novinar Ahmed Salama. „Doduše, mi nismo Grci, ali smo im dovoljno blizu. Poput Grka, mi smo narod koji voli da igra bekgemon i uživa u dobrim demonstracijama. Ali, Grčka ima sve manje prijatelja u Evropi, dok mi prijatelje gubimo na sve strane. Ukoliko stvari (u Egiptu) nastave da idu ovim putem, onda nam uopšte neće biti potreban predsednik. Ono što će nam biti potrebno je grobar.“
Zauzeti svojim mukama, brigama, demonstracijama i revolucijama, Egipćani gotovo da nisu ni primetili udarac koji je Egipat primio od Međunarodnog monetarnog fonda. MMF je odbio zahtev Kaira za zajam od 3,2 milijarde dolara uz obrazloženje „da ovoj zemlji manjka društveni i politički konsenzus, bez kojih nijedna ekonomija ne može da krene putem oporavka“, i da je Egipat nepouzdana zemlja.
Drugim rečima, narod očekuje čuda, a stručnjaci upozoravaju da Egiptu treba najmanje pet do deset godina da bi krenuo napred, jer u ovom trenutku tapka u mestu ili, tačnije, ide unazad. Ko god postane rais morao bi da bude mađioničar kako bi ispunio sve narodne želje: da zaposli desetak miliona ljudi, podeli stanove i poveća plate, reši problem sada već zastrašujućeg saobraćaja u Kairu itd. A ako se to ne dogodi – a neće – slediće nove revolucije, protesti, pretnje, i zlu i ludilu neće biti kraja.
U svem tom haosu, u državi kojoj manjkaju i osnovni elementi koje podrazumeva bezbednost jedne zemlje, javili su se i Palestinci kao obavezan začin u svakoj „egipatskoj čorbi“. Prema rečima bivšeg ministra policije Adlija, koji je diplomirao na Akademiji FBI u Americi, a sada zajedno sa Mubarakom robija u Tori, već prvog dana revolucije iz Gaze su u Egipat upale bande hamasovaca koje su krenule da haraju po zemlji: napadaju zatvore i oslobađaju prijatelje i saveznike, policijske stanice, miniraju gasovod za Izrael, vode mini rat na Sinaju i ubijaju koga stignu. Pre neki dan ubili su policijskog generala usred Kaira. Polovina „revolucionara“ na Tahriru su Palestinci.
PRESUDA MUBARAKU: U takvoj situaciji došao je i kraj suđenja bivšem predsedniku Mubaraku, njegovim sinovima, ministru Habibu al Adli i još šestorici visokih policijskih funkcionera. Kada je u sudnici, koju je obezbeđivalo 5000 vojnika, 2000 policajaca i 40 bornih kola, predsedavajući sudija Ahmed Rafat nakon 46 sednica, 250 radnih sati i čitanja optužnice od 6000 strana, izrekao presudu kojom se Mubarak i Adli osuđuju na doživotnu robiju, njegovi sinovi oslobađaju jednog dela optužbe, ali ostaju u zatvoru da odgovaraju za druga krivična dela, dok se šestorica policajaca oslobađaju i puštaju na slobodu, u sudnici je nastao haos kakav ne može da se vidi baš nigde na svetu.
Advokati tužbe i odbrane počeli su da skaču na stolice i da se tuku, urliču i krešte, dok je obezbeđenje sve to bespomoćno posmatralo. Na trgu pred sudnicom istovremeno je počela masovna tuča, jer su se sukobili pristalice i protivnici Mubaraka, koji je vladao ovom zemljom više od 30 godina. Opštenacionalni, revolucionarni i demokratski šou nastavljen je na Tahriru i još uvek traje dok ovi redovi teku.
U međuvremenu, osuđeni na doživotnu robiju Mohamed Hosni Mubarak helikopterom je pravo iz sudnice prebačen u zatvor Tora. Kada je stigao pred zatvorsku kapiju, Mubarak je počeo da plače i odbio da izađe iz helikoptera, jer je reč o zatvoru u koji je on do juče slao svoje političke protivnike. Ipak, posle podužeg ubeđivanja, dojučerašnji predsednik prošao je kroz zatvorsku kapiju i zavesa je spuštena. Nije poznato kako je reagovala Mubarakova supruga Suzana, koja nikako da zaboravi stare navike. Pre neki dan je besno uletela u muževljevu bolničku sobu i počela da šamara jednu od medicinskih sestara. Kako nikako nije pokazivala nameru da stane, prileteo je jedan od bezbednjaka i gospođu Suzanu uhvatio za ruku. „Polako, gospođo, ne može to tako… Pa nije ovo više ono vaše staro“, rekao je policajac nekadašnjoj prvoj dami ove zemlje.
Posle presude bivšem predsedniku Hosniju Mubaraku hiljade Egipćana demonstriraju širom zemlje. Nije ih zadovoljilo to što su Mubarak i bivši ministar unutrašnjih poslova Habib al Adli osuđeni na doživotnu robiju. Demonstranti su preneraženi i besni zato što je nekolicina visokih policijskih oficira puštena na slobodu. „Ako nema pravde za naše mučenike, mi ćemo umreti za njih“, vikala je masa na trgu Tahrir u Kairu. Nezadovoljne grupe napale su nekoliko kancelarija predsedničkog kandidata Ahmeda Šafika, koji je bio Mubarakov čovek od poverenja i njegov poslednji šef vlade.
Mubarak je osuđen zbog smrti demonstranata prilikom protesta početkom 2011. godine. Procenjuje se da je ubijeno 850 ljudi. Od kada je Mubarak svrgnut sa vlasti, Egiptom upravlja Vojni savet, protiv koga je sada usmeren bes demonstranata. Vojni savet bi posle drugog kruga izbora 16. i 17. juna trebalo da ustupi vlast novoizabranom predsedniku. Bez obzira ko će biti izabran, očekuje se da će moćna vojska koja je za vreme Mubaraka držala sve konce u svojim rukama, a koja posle „arapskog proleća“ održava kakav-takav red u Egiptu, i dalje imati ključnu ulogu u zemlji, makar iza kulisa.
Ukoliko bi pobedio general ratnog vazduhoplovstva Ahmed Šafik, vojska bi nesumnjivo zadržala dosadašnju moć na unutrašnjopolitičkoj sceni, a islamisti izašli na ulice da protestuju. Pobeda kandidata iz redova Muslimanske braće Mohameda Morsija, sa druge strane, uvela bi Egipat u do sada potpuno nepoznatu situaciju podele moći. U svakom slučaju, polarizacija Egipta će se nastaviti.
Pritom, izlaznost je u prvom krugu iznosila samo 46 odsto, tako da ni jedan ni drugi kandidat ne mogu baš da se pohvale da iza njih stoje široke narodne mase. Ni jedan ni drugi, takođe, nije odneo pobedu u najvažnijim urbanim centrima, u Kairu i Aleksandriji. To znači da će obojica tek morati da se potrude da zadobiju poverenje birača iz gradskih sredina, jer se Egipat inače neće smiriti. Kako neko reče, revolucije kreću iz gradova.
Ništa još nije gotovo, iako je Hosni Mubarak osuđen da doživotnu robiju, ocenjuju zapadni komentatori. U zemlji u kojoj se godinu i po dana posle pada autokrate i dalje sve odluke donose „na vrhu“, presuda izrečena između dva izborna kruga je „apsurdno opasna“, jer će se sada Egipćani u drugom krugu predsedničkih izbora opredeljivati i prema tome kako misle da će se budući predsednik odnositi prema presudi Mubaraku. A to bi, smatraju mnogi poznavaoci prilika, moglo da dovede do nove podele, jer jedan naspram drugom u drugom krugu izbora stoje „islamista starog kova“ i „čovek starog režima“.
Oba bloka gaje nade i strahove. Jedni, da bi oficir Ahmed Šafik kao predsednik mogao ili da ublaži presudu ili da je čak poništi, tako da bi Mubarak mogao ubrzo da izađe iz zatvora, ukoliko ga u međuvremenu bolest ne savlada. Drugi, da bi kandidat Muslimanske braće Mohamed Morsi, ukoliko bude bio izabran za predsednika, mogao da naloži da se Mubarak na kraju ipak obesi, jer je to „narodna“, a tobože i „božija“ volja.
Na Zapadu je sa olakšanjem bila dočekana „civilizovana“ presuda, posle zebnje da bi moglo da se ponovi ono što se dogodilo u Iraku 2006. godine, kada je pogubljen Sadam Husein. Na neki način, obe strane očekuju da će posle predsedničkih izbora proces protiv Mubaraka biti nastavljen.
Ni kandidati za predsedničku funkciju, a kamoli birači, ne znaju šta zapravo u novim uslovima donosi funkcija predsednika države, jer novi ustav još nije izglasan. Isključeno je, međutim, da će novi predsednik imati moć kakvu su imali Hosni Mubarak i njegovi prethodnici, otkako je vojska 1952. godina ukinula monarhiju.
Mada su predsednički izbori u jeku, predsednička funkcija tek treba da bude definisana. Baš kao i uloga parlamenta, koji je u uvom trenutku gotovo potpuno nemoćan. Na jednoj strani bi trebalo oduzeti, na drugoj dodati udeo u vlasti.
Rad na novom ustavu uveliko zaostaje. Zapravo je bilo predviđeno da se predsednički izbori održe tek pošto se izglasa novi ustav. Vojni savet je ipak popustio i dozvolio da se predsednički izbori održe ranije zato što je rastao pritisak uličnih demonstracija na kojima je zahtevano da Vojni savet što pre prepusti vlast novoizabranim državnim institucijama, kako bi se konačno materijalizovalo „arapsko proleće“ u Egiptu.
Rad na novom ustavu je praktično prekinut, jer su Muslimanska braća i salafisti, koji zajedno imaju u parlamentu 70 odsto poslaničkih mesta, obrazovali ustavni odbor po svom ukusu, do te mere islamistički da se nisu pobunili samo malobrojni levičari, hrišćani ili sekularni političari, nego čak i predstavnici univerziteta Al Azhar, najvišeg autoriteta kod sunitskih muslimana. Ubrzo zatim sud je suspendovao ustavni odbor, i još nije jasno kako će se proces donošenja ustava odvijati.
Procenjuje se da bi Vojni savet, ili kako ga još zovu „hunta“, mogao u poslednji čas da se izjasni po pitanju ovlašćenja budućeg predsednika, ali bi legalnost takvog postupka svakako bila dovedena u pitanje.
