Britanija u političkom haosu

Nestabilna politička situacija u Velikoj Britaniji počela je podelama unutar obe velike stranke oko referenduma za Bregzit, a kulminirala je ovih dana rekordno kratkim mandatom Liz Tras. U prethodnih sedam godina, Britanija je počela pomalo da liči na Italiju: tri puta su održani opšti izbori, kao i referendum o Bregzitu, a na čelu vlade našlo se čak pet premijera (Dejvid Kameron, Tereza Mej, Boris Džonson, Liz Tras i Riši Sunak). Ovako dinamične promene nisu zabeležene u modernoj istoriji te zemlje, koja je, delom zahvaljujući većinskom jednokružnom izbornom sistemu, po pravilu imala dugotrajne i stabilne vlade.

NESLAVAN REKORD LIZ TRAS

Mandat Liz Tras trajao je samo 44 dana pre nego što je podnela ostavku, čime je postavila neslavan rekord. Ona pripada desnom krilu Konzervativne stranke, i od početka je bila tvrd pobornik Bregzita. Na ključno mesto ministra finansija postavila je svog ličnog prijatelja i komšiju Kvazija Kvartenga. U kampanji koja je prethodila izboru lidera konzervativaca, zalagala se za libertarijanski pristup ekonomiji.

Trasova i Kvarteng su verovali da postoji samo jedan ekonomski izlaz iz sadašnjih teškoća: stimulisati privredni rast transformacijom Britanije u državu sa niskim poreskim stopama i deregulisanom ekonomijom koja bi, s jedne strane, privlačila strane investicije, a s druge podsticala domaće poslovne ljude na rizik. Uz radikalno smanjene poreske stope, Trasova i Kvarteng su računali da će Britanija najbolje iskoristiti “priliku” koja im se pružila sa napuštanjem EU.

Predloženo je smanjivanje poreske stope od 44 odsto koja pogađa svega pet odsto najbogatijih Britanaca, poreza na dobit preduzeća, doprinosa za socijalno osiguranje i poreza na promet nepokretnosti. Pored toga, Trasova je obećala da će se u narednih 18 meseci ograničiti cene struje i gasa; subvencije za energiju će tokom predstojeće zime budžet koštati 60 milijardi funti.

MINI–BUDŽET – EKSPLOZIJA NEPOVERENJA

Iako namere Liz Tras nisu bile nepoznate, niko nije pretpostavio da će se ići na tako radikalno smanjivanje poreza. Prethodno drastično smanjivanje poreza u Britaniji je zabeleženo daleke 1972. godine, za vreme vladavine premijera Edvarda Hita. Taj pokušaj je neslavno propao, povećan je budžetski deficit, a konzervativci su izgubili izbore 1974. godine. Laburistička vlada Harolda Vilsona je 1976. godine morala da se obrati za pomoć MMF-u, kako bi stabilizovala javne finansije. Za nekada najmoćniju državu na svetu, pomoć MMF-a je predstavljala ogromno poniženje.

32-giltovi

Trenutak za naglo povećanje budžetskog deficita nije mogao biti gore izabran. Britanija i svet su tek izašli iz epidemije kovida, koja je dovela do velikog štampanja novca, što je pokrenulo inflaciju. Kako bi zauzdale inflaciju, centralne banke su počele da naglo povećavaju kamatne stope, a to je podiglo kamate na zaduživanje država. Engleska banka je počela da rasprodaje i državne obveznice (“giltove”), koje je kupovala u periodu labave monetarne politike, eufemistički nazvane “kvantitativno olakšavanje” (čitaj: štampanje novca). Posledica zatezanja monetarne politike Engleske banke, kao što se može videti na priloženom grafikonu, jeste nagli rast prinosa na giltove; u januaru je prinos bio svega jedan odsto, da bi sredinom septembra došao do 3,5 odsto. Drugim rečima, ako je neko rešio da štedi ulaganjem u tridesetogodišnje giltove, u januaru je mogao da računa na kamatu od samo jedan odsto godišnje; a ako je iste obveznice kupio sredinom septembra, mogao je da računa na prinos od 3,5 odsto godišnje. Naglo smanjenje poreza i velike subvencije za energiju mogu da se finansiraju samo povećanom prodajom državnih obveznica; što je veći deficit, mora se emitovati više giltova, a to povlači za sobom i rast kamate koju država mora da ponudi kupcima. U vreme kovida drastično je povećana emisija giltova zbog ogromnog deficita, ali je sve te obveznice pokupovala Engleska banka (tako su radile i druge države); posledica ove politike bila je visoka inflacija.

Mini-budžet su negativno ocenili ne samo svi relevantni ekonomski stručnjaci, već i Engleska banka, kao i MMF. Vlada nije čak ni dala tačnu procenu koliko će predložene mere povećati budžetski deficit, a brzim objavljivanjem mini-budžeta izbegli su da se o njemu blagovremeno izjasni britanska institucija koja odgovara Fiskalnom savetu u Srbiji.

U uslovima kada Engleska banka prodaje deo svog portfolija giltova kako bi se borila protiv rastuće inflacije (time se povlači raspoloživi novac), najava drastičnog povećanja deficita izazvala je pravi haos na novčanim tržištima.

Za nekoliko dana, prinos na giltove je skočio sa 3,5 odsto na 5 odsto godišnje, giltove jednostavno niko nije hteo da kupuje. Ne samo to, nego je i naglo pala vrednost britanske funte u odnosu na dolar, kao i tržište akcija. Takav šok primorao je Englesku banku da, doslovno preko noći, privremeno promeni monetarnu politiku. Banka je najavila da će do 16. oktobra kupovati giltove u vrednosti do 65 milijardi funti, kako bi smirila potrese na tržištu.

Predlog mini-budžeta nije samo potresao finansijska tržišta, već je izazvao i pravi bes birača. Ukidanjem najviše poreske stope, osoba koja ima prihod od 200.000 funti godišnje platila bi državi 5220 funti manje poreza, dok će radnik koji prima 20.000 funti godišnje “uštedeti” na porezu svega 158 funti!

KRIZA PENZIONIH FONDOVA

Nagli pad vrednosti giltova ugrozio je privatne penzione fondove u Britaniji. Ti fondovi prvenstveno ulažu u najsigurnije hartije od vrednosti, a to su po pravilu državne obveznice. Kako je u uslovima labave monetarne politike prinos na 30-godišnje giltove pao na bednih jedan odsto godišnje, fondovi su morali da deo kapitala investiraju u hartije koje nose znatno veći prinos, jer inače ne bi lako mogli da servisiraju povećane izdatke za penzije.

Britain Politics

Fondovi su giltove koje poseduju koristili kao kolateral za kupovinu na berzama. Šta se desilo krajem septembra? Nagli rast prinosa oborio je vrednost giltova: sa 60 funti, cena gilta je pala na svega 40 funti u roku od par dana. Ako je penzioni fond “H” uložio u operacije na tržištu milijardu funti i kao kolateral založio giltove, našao se u velikom problemu. Vrednost giltova u zalozi je naglo pala, a onda je, po berzanskim pravilima, usledio “margin call”. Drugim rečima, fondovi su morali da hitno “dopune” kolateral, jer je njegova vrednost smanjena za trećinu. To je izazvalo naglu prodaju giltova od strane penzionih fondova, čime se formirao začarani krug: naglo smanjivanje vrednosti giltova primoravalo je te fondove da povećaju vrednost kolaterala i/ili da prodaju giltove, što je sve povećalo ponudu giltova i dodatno oborilo njihovu cenu.

Intervencija Engleske banke je privremeno smirila buru, u kratkom periodu penzioni fondovi trebalo je da se “povuku” iz špekulativnih rabota. Međutim, ni to nije mnogo pomoglo, pošto su Kvarteng i Trasova tvrdoglavo najavili da neće odustati od svog mini-budžeta. Jedini ustupak na koji je Kvarteng pristao bio je ukidanje poreske olakšice za najbogatije stanovnike.

Takva bandoglava politika nije mogla biti uspešna. Posle samo desetak dana od prve intervencije Engleske banke, opet je počeo naglo da raste prinos na giltove, da bi 12. oktobra skočio na 4,9 odsto, što je izazvalo novu intervenciju banke na tržištu; istovremeno se ubrzano primicao 16. oktobar kao krajnji rok za intervenciju.

PREMIJERKA POD PRINUDNOM UPRAVOM

Pritisak javnosti i konzervativnih poslanika na premijerku bio je neizdrživ. Kako bi nekako pokušala da spase sopstvenu kožu, Trasova je primorala Kvartenga na ostavku dok se vraćao iz Vašingtona, gde je naglo skratio posetu MMF-u.

Umesto Kvartenga, Trasova je imenovala Džeremija Hanta na mesto ministra finansija. To je bio ustupak stranačkim oponentima, pošto je Hant podržavao u kampanji njenog protivkandidata Sunaka. Već narednog dana, Hant je počeo da “čerupa” predlog mini-budžeta. Uskoro od ambicioznih rezova Trasove i Kvartenga nije ostalo ništa, osim smanjivanja stope doprinosa za socijalno osiguranje i subvencije za energente. Doduše, i ova je “oročena” na šest meseci umesto na 18, koliko je prvobitno bilo najavljeno.

MRTVAC KOJI HODA

Britain Politics

Posle smene Kvartenga i postavljanja Hanta, Trasova je postala “mrtvac koji hoda”. Britanski tabloid “Dejli star” je čak napravio šegu sa glavicom kupusa koju su snimali preko veb-kamere: tvrdili su da će Trasova pasti pre nego što se kupus pokvari. I bili su u pravu, kupus je “nadživeo” njen mandat.

Od ambicioznog ekonomskog programa Trasove nije ostalo praktično ništa, a u stranci je svakim danom rasla pobuna. Njoj jednostavno više nije bilo spasa: svoj pad je ubrzala smenjivanjem ministarke unutrašnjih poslova Suele Brejverman, posle burne svađe zbog mejla koji je Brejvermanova poslala sa svog privatnog naloga (u principu nebitan previd). Iste večeri desio se skandal u Donjem domu Parlamenta, kada je vlada iznenada odustala od zahteva svojim poslanicima da glasaju protiv predloga opozicije (i u Britaniji postoji “zvonce”, samo se to tamo zove “bič”). Šef poslaničkog kluba i njegov zamenik su, žestoko izblamirani ovom naglom promenom stava, ponudili ostavke.

Trasovu je sutradan “posetio” ser Grejem Brejdi, šef uticajnog “Komiteta 1922” (koji čine konzervativni poslanici i koji odlučuje o pravilima za izbor premijera). Neposredno posle njegove posete saopšteno je da je Trasova najavila ostavku kralju Čarlsu.

DŽONSONOV PROPALI POKUŠAJ

Posle ostavke Trasove, Konzervativna stranka je trebalo da izabere novog premijera. Kako bi izbegao agoniju višemesečne kampanje, Komitet 1922 je istovremeno promenio proceduru. Ovog puta je kandidat za premijera morao da obezbedi podršku bar 100 poslanika (umesto 30, koliko se tražilo već dugi niz godina), da bi se o njemu izjašnjavao poslanički klub. To je ograničilo broj mogućih kandidata na najviše tri, jer stranka ima 357 poslanika. Pored toga, umesto kampanje od dva meseca i pismenog izjašnjavanja članova stranke, predviđeno je da članstvo glasa onlajn u roku od pet dana za jednog od dvoje prvoplasiranih kandidata.

Kandidaturu su najavili Riši Sunak, Boris Džonson i Peni Mordaunt. Boris Džonson je čak prekinuo odmor na Karibima kako bi pokušao da prikupi potrebne potpise. Međutim, vrh Konzervativne stranke nije želeo da Džonson ponovo bude šef stranke, pa je najveći broj njegovih nekadašnjih saradnika podržao Sunakovu kandidaturu; slično su postupili i mediji koji podržavaju konzervativce. Pokušaj “mirenja” Sunaka i Džonsona je propao, pošto je Sunak obezbedio podršku više od 160 poslanika i nije hteo da propusti priliku da bude premijer. Uvidevši da mnogo više poslanika podržava Sunaka, iako je navodno prikupio neophodnih 100 pisama podrške, Džonson je odustao neposredno pre isticanja roka za kandidaturu. Mordauntova je prikupila svega tridesetak potpisa, i tako je Sunak postao premijer bez izjašnjavanja članova stranke.

Riši Sunak je najmlađi premijer Velike Britanije u poslednjih 200 godina i prvi premijer koji nije belac. Sunak je po bogatstvu ubedljivo najbogatiji premijer: kada se uzme u obzir i ogromna imovina njegove žene, ćerke indijskog multimilijardera, procenjuje se da bračni par raspolaže sa preko 730 miliona funti.

Pred novim premijerom nalaze se velika iskušenja. Britanija se nalazi u ekonomsko-energetskoj krizi. Vlada Liz Tras je “prokockala” poverenje tržišta, i Sunak će biti prinuđen na niz nepopularnih mera, da bi obuzdao deficit i sprečio nov veliki pad vrednosti giltova. Pored toga, Sunak je, kao i Trasova, premijer bez “izbornog mandata”. Da bi vladao bez raspisivanja izbora, Sunak mora da obezbedi podršku poslanika svoje stranke. Usled pobune u konzervativnom poslaničkom klubu, u proteklim godinama pali su Tereza Mej, Boris Džonson i Liz Tras. Zato će, bez jasne izborne pobede, Sunaku biti jako teško da sačuva lojalnost poslanika: po mišljenju mnogih posmatrača, Konzervativnom strankom je postalo vrlo teško upravljati. U ovo ne treba sumnjati: poslanička grupa koja je u proteklih nekoliko godina “odstrelila” tri premijera vrlo je daleko od disciplinovane glasačke mašine, kakvu tradicionalno imaju u Parlamentu i britanski konzervativci i britanski laburisti.