Brak iz računa

Specijalno za „Vreme“ iz Pekinga

Uoči prošlonedeljne posete Hu Đintaoa Rusiji, svi koje međunarodna politika zanima mogli su da osete pravi globalni geopolitički suspense. Međusobni odnosi, interakcija i zajedničko istupanje na međunarodnoj sceni Rusije i Kine doživeli su neverovatno ubrzanje tokom poslednje dve godine. Hoće li ovoga puta slediti još jedna samouverena i kristalno jasna deklaracija protiv američkog imperijalizma? Ili će dve sile odlučno pružiti ruku Indiji i pozvati je da se priključi strateškoj trojnoj alijansi? Možda zajedničko redefinisanje „toplo-hladno“ odnosa prema Iranu, ili, za nas bitno, jasni znaci da veto jeste opcija u slučaju Kosova uoči zasedanja Saveta bezbednosti? U najmanju ruku, najava nekih novih spektakularnih zajedničkih vojnih vežbi sa porukom da se za sve vezano za Centralnu Aziju (i Tajvan) prvo pitaju Moskva i Peking, pa tek onda Vašington?

E pa ne baš… Čak su se i ruski i kineski mediji, oni kontrolisani od strane države, namučili da napune stranice nečim što bi po značaju odgovaralo susretu šefova možda dve od tri najvažnije države na svetu. Čini se, ova tri dana bila su popunjena uobičajenim kurtoaznim izjavama o saradnji i unapređenju bilateralnih odnosa i zaključenjem poslovnih ugovora, te zvaničnim otvaranjem „Godine Kine“ u Rusiji, tokom koje će partneri „pogurati“ brojne projekte i saradnju na području kulture, nauke, obrazovanja, medija i biznisa. Nije to malo, ali mnogo manje spektakularno u odnosu na prethodne susrete tokom kojih su, na primer, objavljene zajedničke deklaracije o multipolarnom svetu i zaključeni sporazumi o podeli značajnog dela teritorije, do tada spornog decenijama.

Da li su odnosi dve sile dostigli vrhunac, pa se njihovi ostali interesi, izvan trenutnog opsega saradnje, bitno razlikuju? Šta Rusija i Kina zapravo hoće jedna od druge?

PRAGMATIZAM UMESTO IDEOLOGIJE: Trenutni „bolji nego ikada“ odnosi koje zvaničnici na obe strane ponosno ističu, zaista su vredni pažnje. Nikada ranije u istoriji Kina i Rusija nisu bile na manje-više ravnoj nozi, i tu treba tražiti glavni uzrok. U davna, zlatna vremena snažne kineske carevine do otprilike XVIII veka, moćne ruske države nije bilo, ili je bila tek u povoju. Od tog vremena dalje, izolovanost i dekadencija pekinškog dvora i pritisak kolonijalnih sila gurnule su Kinu u bezdan iz koga se teškom mukom još i dan-danas vraća na lidersku poziciju u regionu i svetu, dok su teritorijalna ekspanzija i modernizacija ruske države napravile Rusiju i SSSR prvorazrednom svetskom silom. Veliko prijateljstvo u XX veku trajalo je do šezdesetih godina, kada su suviše očinski stav Rusije prema Kini iliti ideološka dekadencija Kineza (zavisi čije mišljenje čujemo) doveli do otvorenog neprijateljstva, praćenog nešto kasnije sunovratom obeju sila i propadanjem njihovih državnih i ideoloških sistema.

Krajem devedesetih, Rusija je raščistila sa svojom SSSR-ZND prošlošću, dok je reformisana Kina konačno dobila kritičnu masu dovoljnu da se ponovo angažuje na međunarodnoj sceni. Obe države su u tom trenutku kao prvorazredni interes označile jačanje sopstvenog uticaja i uspostavljanje kontrole u (zajedničkom) komšiluku, i otuda je proizašla Šangajska organizacija za kooperaciju (ŠOS), koja osim Kine i Rusije uključuje još Kazahstan, Kirgistan,Tadžikistan i Uzbekistan, dok su Iran, Pakistan i Indija pridružene članice posmatrači. U toku nekoliko poslednjih godina ŠOS se jasno profilisao kao organizacija koja za cilj ima regionalnu saradnju na svim nivoima, a ponajviše u sektoru bezbednosti i sprečavanju uplitanja „spoljnih“ faktora u regionalnu politiku, odnosno kako su to čelnici ŠOS-a formulisali – „borba protiv terorizma, separatizma i religijskog fanatizma“. Iliti, kako se to čita na Zapadu, „borba za očuvanje autoritarnih režima, očuvanje državnih teritorija na uštrb demokratije i istorijskih prava drugih naroda i – izbacivanje SAD iz regionalne politike“. Može svako da bira koja mu se definicija više sviđa, ali je sigurno da i dan-danas srž rusko-kineskih odnosa leži upravo u ostvarenju sopstvenih ambicija na međunarodnoj sceni (po sistemu „zajedno smo jači“) i zalaganju za multipolaran svet.

Tako, kada je reč o Iranu, Severnoj Koreji i ostalim regionalnim i svetskim pitanjima, Kina i Rusija imaju uglavnom identične stavove. Otuda Rusiji ne smetaju diskutabilna ljudska prava, jednopartijsko uređenje, precenjen juan i ostale kineske karakteristike koje su trn u oku zapadnih zemalja. Kina se, opet, ne uključuje u osude Putinovog razračunavanja sa političkim neistomišljenicima „sopstvenim“ metodama, ili ruske politike pritiska na Belorusiju, Ukrajinu i Gruziju, tokom pregovora o ceni gasa. Ni jednoj ni drugoj ne smeta kada, na primer, uzbekistanski predsednik, slamajući građanske proteste, ostavi nekoliko stotina svojih sugrađana mrtvih. Očigledno, dani ideološkog zanosa kao osnove prijateljstva iz polovine prošlog veka su prošli i sada je duh pragmatizma, ono što daje život i energiju kinesko-ruskom savezništvu.

EKONOMSKA (NE)JEDNAČINA: Takav pragmatizam dolazi do izražaja i na ekonomskom nivou, koji je drugi kamen temeljac kinesko-ruskog strateškog partnerstva: jednostavno, Rusija i Kina su toliko različite i toliko kompatibilne koliko i jin i jang. To se posebno odnosi na vojni i energetski sektor. U tehnološkom smislu generalno zaostala kineska armija našla je sebi sjajnog dobavljača u Rusiji, koja je opet jedan od načina da napuni državnu kasu posle sloma devedestih našla u prodaji više oružja i malo manje ratnih tehnologija.

Avioni, raketni sistemi, mornarička oprema itd., tako već godinama putuju u pravcu Zapad–Istok ozbiljno doprinoseći nervozi na Tajvanu, u Japanu i u Americi, svedocima neverovatno brzog povećanja vojnih opcija koje Peking sada ima na raspolaganju. U suprotnom smeru teku milijarde dolara zarađene stranim, ironično, dobrim delom američkim, japanskim i tajvanskim investicijama.

Isti obrazac sledi i u trgovini energentima i tehnologijama za proizvodnju energije. Globalno, drugi najveći proizvođač je našao po meri drugog najvećeg potrošača. Rusija pre svega izvozi naftu i prirodni gas, i obim izvoza u Kinu vrtoglavo raste svake godine. Kinezi, u trci protiv sebe samih, nemilice ulažu milione dolara u skupu infrastrukturu potrebnu za poizvodnju i transport sibirske nafte, neophodne da pogura privredni rast od desetak procenata godišnje. Uz sve to, Rusi su dobili nekoliko tendera za izgradnju ili održavanje postrojenja za proizvodnju energije nuklearnim putem, a isto tako i izvoze znatne količine struje preko granice u najsevernije kineske provincije. Naravno, milijarde se i dalje prelivaju u rusku riznicu, gde su više nego potrebne za čuvanje socijalnog mira i izgradnju infrastrukture potrebne da Rusija izbalansira svoj privredni portfolio kojim trenutno dominiraju energenti.

S druge strane, siromašni Rusi nemaju mnogo izbora nego da svoje pokućstvo obnavljaju aparatima i garderobom po najprihvatljivijim cenama, a tu su Kinezi više nego spremni da se nađu.

POVERENJE: Tako, kada se pogleda na ono što obe strane dobijaju međusobno dobrim odnosima i saradnjom, čini se da je prijateljstvo dobro utemeljeno i da je stabilno. Međutim, postoji jedan problem, koji u nekom trenutku može da potkopa sve napore na obe strane: reč je o poverenju. I među velikima trajna se veza gradi na poverenju, a toga u rusko-kineskim odnosima, uprkos ŠOS-u i saradnji u tako osetljivim sektorima kao što su bezbednost i energija, jednostavno nema.

Čak i više od osećanja nesigurnosti koje proizlazi iz činjenice da u komšiluku imate zemlju gabarita i snage kakve su Kina ili Rusija. Rusija je sa Kinom ratovala i pridružila se kolonijalnim silama u njenom rasparčavanju u periodu posle Opijumskih ratova. I dan-danas, deo prvobitnih 600.000 kilometara kvadratnih teritorije, otetih od tadašnje carske Kine, jeste ruska teritorija, i to Kinezi ne zaboravljaju. Dodatni pritisak na ovo pitanje stvara se depopulacijom ruskog dalekog istoka, bar što se tiče ruskog življa. Vakuum popunjavaju kineski emigranti, polako ali sigurno menjajući demografsku sliku, praveći od pograničnog regiona bure baruta koje pre ili kasnije može da eksplodira.

Isto tako ponosni Rusi teško mogu da prihvate da je mlađi brat u pohabanoj odeći iz dana Marksa i Engelsa postao podgojeni poslodavac sa dubokim džepom, dok nekada velika Rusija ispada poput nekakvog dobavljača maltera za kuću koju ovaj gradi. I zaista, u poslednje vreme su učestali glasovi ruskih zvaničnika da je sadašnja struktura trgovine neodrživa i da Rusija, umesto pukog izvoznika prirodnih resursa i vojne opreme, mora zauzeti ravnopravnije mesto u ovoj jednačini.

S druge strane, Kinezima nesigurnost uliva ruska nepredvidivost. Za razliku od kineskog pristupa, koji se može opisati našom uzrečicom „tiha voda breg roni“ i koji krase spremnost na saradnju i kompromis, Rusi još uvek forsiraju politiku sile. Kinezi sigurno ne bi voleli da ogroman priliv nafte, gasa i struje iz Rusije bude doveden u pitanje kada baćuške jednog dana odjednom požele da povećaju cenu svog glavnog izvoza, što je već viđeno nekoliko puta u poslednje vreme; ili možda, prilikom neverovatne ali ne i nemoguće eskalacije nesporazuma oko ruskog dalekog istoka, ili nečeg drugog.

Naravno, odnosi Rusije i Kine ne mogu se posmatrati odvojeno i od odnosa koje one pojedinačno imaju sa SAD, koje po nekim znacima sve više prihvataju Kinu kao svog partnera, pa je, eto, čak došlo i do redovnih konsultacija u visokim vojnim krugovima, bliske kooperacije u severnokorejskom problemu, a ekonomska razmena između SAD i Kine sve vreme višestruko premašuje rusko-kinesku, i obuhvata mnogo raznovrsniji i tehnološki napredniji asortiman proizvoda i usluga. Rusi su toga svesni, kao i Kinezi činjenice da SAD još uvek imaju način da utiču na odluke u Kremlju, što stoji, sluti se, iza nedavnog zahlađenja odnosa između Moskve i Teherana.

MEDENI MESEC NA PLANETI MARS: Utisak je da rusko-kineska sprega nije ni tako jaka ni tako slaba kako bi se nekom moglo učiniti, već kompleksna, sa raskrsnicama, problemima i izazovima utkanim u saradnju i pokušaje da se postignu ambiciozni ciljevi koji bi ojačali obe strane. To je međuodnos nastao iz potrebe, ne iz ljubavi, i koji, u interesu i Moskve i Pekinga, treba i mora da jača. To sigurno nije lako, i za to je potrebno da se iskoristiti sav potencijal koji trenutni obim saradnje nudi, kao što je neophodno naći i nove zajedničke interese i dalje preplitati ljudske, prirodne i ekonomske resurse, znanje i umeće obe strane.

Otuda, iako ne bombastični koliko se očekivalo pre moskovskog susreta, detalji dogovora načinjeni tokom posete kineskog predsednika i njegove delegacije Kremlju, dobar su znak da je duh saradnje i dalje više nego živ i da, bar za sada, nema nikakvog zahlađenja u međusobnim odnosima. Više od toga, napravljeni su koraci u pravcu traganja za lekom protiv anomalija koje trenutno postoje.

Obe strane obavezale su se da će trgovinska razmena dostići najmanje 60 milijardi dolara do 2010, gotovo dvostruko više nego u 2006. godini (33 milijarde amer. dolara). Predsednici su nadgledali potpisivanje 21 poslovnog ugovora vrednih više od četiri milijarde dolara, uglavnom za dugoročne isporuke energenata i čelika kineskim kompanijama. Novi dilovi za transport nafte sa ambicioznim ciljevima su isto tako potpisani između železničkih sistema na obe strane.

U pokušaju da se već ovom prilikom utre put diversifikaciji proizvoda kojima se trguje, objavljeni su planovi za skoro kreiranje slobodnih ekonomskih zona u ruskim pograničnim oblastima, koji bi rezultirali kapitalnim kineskim ulaganjem u ruski daleki istok. Kinezi, koji imaju iskustvo od 30 godina sa slobodnim ekonomskim zonama i koji svoj vrtoglavi ekonomski uspeh u dobrom delu mogu da zahvale njima, ne samo da će uložiti 12 milijardi dolara do 2010. već i svoje iskustvo u izgradnju potrebne infrastrukture i stvaranje povoljnog zakonskog okruženja. Sa istim ciljem u protokolu se našao i sajam tokom koga su za stotinak industrijskih giganata iz Kine probrane ruske firme izlagale svoje proizvode, od raznoraznih mašinerija do kućnih aparata i auto-delova.

Simbolički, Huova poseta počela je ceremonijom otvaranja „Godine Kine“ u Rusiji. Na obe strane se nadaju da će to doprineti boljem razumevanju i zbližavanju dve strane – sa praktičnim ciljem da smanji nepoverenje i tenziju koji sada postoje. Takođe simbolično, poslednji dogovor koji je objavljen tiče se zajedničke kosmičke misije na Mars 2009. godine, sa nadom da će ona doprineti boljem razumevanju istorije Sunčevog sistema i porekla Zemlje, i sa praktičnim ciljem da pokaže svetu kako je strateško partnerstvo više nego dinamično i jako, toliko da se sa Zemlje seli i u kosmos. Saradnja na tako ekskluzivnom bezbednosno-tehnološkom projektu može biti samo najava daljeg približavanja dva džina sa Istoka.