Američke pretnje i domaće nezadovoljstvo

Vašington se opredelio da ne napadne zemlju od 93 miliona stanovnika, prostranu koliko Britanija, Francuska, Španija i Nemačka zajedno. Tramp je odluku obrazložio uveravanjima iranskih visokih zvaničnika da više neće biti ubijanja demonstranata tokom protesta širom zemlje, da neće biti izricanja smrtnih kazni i da je otkazano javno pogubljenje oko 800 mahom mladih ljudi optuženih da su “neprijatelji Alaha”, što vodi na vešala.

U Iranu je zavladao napeti mir, koji čuvaju naoružane snage po Teheranu i stotinak drugih mesta u svakod od 31 provincije zemlje. Blokada interneta je delimično ublažena.

Kakva je bila žestina protesta govori zvanični podatak da je u neredima stradalo najmanje 150 pripadnika snaga reda. Vrhovni vođa Irana govori o “više hiljada” žrtava, a jedan zvaničnik pominje 4000. Ima blizu 20.000 uhapšenih.

Jedna od najvećih erupcija nezadovoljstva u Iranu od vremena islamske revolucije 1979. izazvana je dramatičnim padom vrednosti rijala (nacionalna valuta), inflacijom višom od 40 procenata, ozbiljnim nestašicama struje i vode i porastom cena hrane, koji je samo u decembru iznosio 72 odsto.

Iako su svi svesni da je takva situacija rezultat razornih sankcija Zapada, pre svega Trampovih kaznenih mera koje ciljaju iransku naftnu industriju i bankarstvo, vladajuća klasa optužena je za neefikasno upravljanje privredom, korupciju koja razara društvo i odlaganje neophodnih reformi. Socijalni bunt ubrzo je počeo da poprima i političke dimenzije, pa su studenti na najmanje 34 univerziteta zahtevali više sloboda u društvu koje je zakovano čvrstim pravilima islamskog zakonodavstva – šerijata – i neprikosnovenim političkim autoritetom Vrhovnog vođe, konzervativnog velikog ajatolaha Ali Hamneija.

foto: ap

“CRVENA GLAVA”

Kako sebe predstavlja kao “čoveka akcije”, što je za godinu dana dokazao vojnim intervencijama po Aziji, Africi i Latinskoj Americi, Tramp je obećao da će još jednom vojno intervenisati ukoliko vlasti u Teheranu nastave sa brutalnim obračunima. Onda je počeo da reterira.

Dok su uznemiravajuće visoki brojevi ubijenih probijale potpunu medijsku blokadu koju je zaveo režim, Tramp je tumačio da je najveći broj ljudi stradao u stampedima, a ne od bojeve municije pripadnika snaga reda, Islamske revolucionarne garde ili paravojne formacije Basidža. Postajalo je jasno da su stratezi u Vašingtonu procenili da bi vojna intervencija u Iranu bila neuporedivo rizičnija od operacije kidnapovanja venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura.

Šta je Tramp mogao da postigne novim napadom? Koje je opcije imao na raspolaganju? Da ponovo zajedno sa Izraelcima bombarduje iranska nuklearna postrojenja kao juna 2025? Da udari na Islamsku revolucionarnu gardu koja se brutalno obrušila na demonstrante?

Druga opcija su diverzantske akcije i ciljne likvidacije iranskih lidera, što je Izrael tražio prošlog juna, ali Tramp nije prihvatio. Koliko se zna, ne bi ni sada odobrio atentat na Vrhovnog vođu jer su perspektive uspeha više nego neizvesne.

Motiv je trebalo da bude podrška “hrabrom iranskom narodu”, ali bombardovanjima se ništa ne bi postiglo. Naprotiv, sasvim je realna procena da bi napad imao bumerang efekat homogenizacije Iranaca, koji umeju da budu veoma nezadovoljni svojim vlastima, ali bi se u slučaju vojne akcije SAD i Izraela postrojili u jedan front i rešavanje unutrašnjih problema ostavili za kasnije.

Tramp je Irancima poručivao da je “pomoć na putu”, pa odustajanje nosi rizik da ga porede sa Barakom Obamom, koji je odbio da interveniše u vreme velikih protesta u Iranu 2009, poznatih kao Zeleni pokret. Poslednje što Tramp želi jeste da ga porede sa Obamom, ali njegovo odustajanje od vojne intervencije racionalna je odluka. Delimično evakuisano američko osoblje vratilo se u bazu Al Udeid u Kataru, za koju se pretpostavljalo da bi mogla da se nađe na udaru iranskih raketa, kao tokom američko-izraelskih bombardovanja Irana prošle godine. Da li je Tramp doneo odluku u koordinaciji sa najbližim američkim saveznikom na Bliskom istoku? U Izraelu su mnogi frustrirani što Tramp odustaje od vojne akcije koja je opisivana kao jedinstvena prilika da se Izrael konačno obračuna sa “egzistencijalnom pretnjom” koju jevrejskoj državi predstavlja Islamska Republika.

“Kruže glasovi da je “Crvena glava” (kodirano Trampovo ime) pozvao i saopštio da neće biti napada”, potvrdio je jedan anonimni izraelski zvaničnik.

Premijer Benjamin Netanjahu i dalje se nada da bi ponovljena intervencija mogla da vodi obaranju režima u Teheranu, čak i likvidaciji Vrhovnog vođe, ali da sada nije pravi trenutak.

“Njujork tajms” je objavio da je premijer od Trampa u telefonskom razgovoru tražio da otkaže intervenciju kako bi Izrael dobio na vremenu i svoju vazdušnu odbranu, oslabljenu tokom dvanaestodnevnog rata prošle godine, bolje pripremi za mogući iranski uzvratni udar.

Da li je vojna akcija kovertirana za neku bolju priliku u bliskoj budućnosti? Netanjahu veruje u opciju broj tri, koja kaže da Tramp pokušava da “uspava” ajatolahe kako bi poboljšao perspektive uspeha nekog naknadnog napada.

Tramp izjavljuje da ga “niko nije ubedio” da odustane.

“Ubedio sam samog sebe”, kaže, ali biće da je ključni trenutak bio brifing u Beloj kući kada su mu savetnici i eksperti saopštili procenu da je mala verovatnoća da bi vojna operacija mogla da vodi promeni režima u Teheranu.

Tramp će nastaviti da hrabri sina pokojnog šaha Reze Pahlavija, koji Irance iz Vašingtona poziva na opšti ustanak i rušenje klerikalne vlasti, ali od toga nema ništa. Sasvim besmisleno deluju njegove reči da su mu u tajnosti lojalnost obećali “veliki segmenti” vojske i snaga bezbednosti. Obnovu monarhije u Iranu ne podržavaju ni najveći protivnici režima.

VELIKI UZDAH OLAKŠANJA

Odahnuo je i svet, barem na neko vreme. Izbegnut je rat koji bi ozbiljno destabilizovao Bliski istok i poremetio globalne energetske balanse.

Američki saveznici iz Zaliva i Egipat takođe su pozvali Trampa da ne interveniše. Vlade koje su nekada podržavale ideju promene režima u Teheranu sada traže uzdržanost. Iran je oslabljen promenom režima u Siriji i desetkovanjem libanskog Hezbolaha, a arapski lideri – sa izuzetkom Ujedinjenih Arapskih Emirata – procenjuju da su izraelski ekspanzionizam i okupacija arapske zemlje najveća pretnja regionu. Strahuju od biblijske vizije Izraela od Eufrata u Iraku do Nila u Egiptu.

Ruski lider Vladimir Putin je posle odvojenih razgovora sa Netanjahuom i iranskim predsednikom Masudom Pezeškijanom ponudio posredovanje Moskve.

Deeskalacija je donela veliko olakšanje, pre svega Kini. I to ne samo zbog toga što su SAD borbenu grupu nosača aviona “Abraham Linkoln” iz Južnokineskog mora prebacile na Bliski istok.

Kina po povlašćenim cenama kupuje najmanje 80 procenata iranske nafte namenjene izvozu, a kineske kompanije su uprkos američkim sankcijama investirale milione dolara u iranske energetske i infrastrukturne projekte. Kinezi su znatno pomogli iranskom programu proizvodnje balističkih raketa i dronova, a Iran ostaje jedna od najvažnijih stanica na kineskom Pojasu i putu.

Teheran je sve vreme ponavljao da ne želi eskalaciju ni konfrontaciju, a sada dobija predah da nađe načine rešavanja krize. Egzekucije i represivno ulivanje straha uspele su da uguše ranije proteste, a po svemu sudeći je oslonac na stara skripta pomogao i ovoga puta.

OPCIJE IRANSKOG REŽIMA

Reformistički predsednik Pezeškijan je prvih dana januara govorio o legitimnim zahtevima demonstranata i neophodnosti otvaranja dijaloga, ali se priključio optužbama da iza nereda stoje Sjedinjene Države i Izrael, koji traže izgovor za vojnu intervenciju.Vrhovni vođa Ali Hamnei je od početka bio tvrd, zahtevajući da “teroristi i nasilnici budu stavljeni na svoje mesto”. Više hiljada je to mesto našlo u mrtvačnicama. “Smatramo predsednika SAD odgovornim za žrtve, štete i klevete nanete iranskoj naciji”, poručio ja Hamnei. “Nećemo zemlju uvlačiti u rat, ali nećemo dopustiti da domaći i međunarodni kriminalci prođu nekažnjeno.”
Teško da je vlast srpemna da odustane od represije. Ahmed Hatami, imam koji vodi teheransku molitvu petkom, opisao je demonstrante kao “Netanjahuove sluge” i “Trampove vojnike”. Kao odgovor nezadovoljstvu promoviše se patriotizam. Čak je i bivši reformistički predsednik Mohamad Hatami proteste opisao kao “veliku, unapred smišljenu zaveru” iza koje stoje SAD i Izrael.

Ukoliko želi da ublaži bunt, režim će morati da prihvati kompromise oko unutrašnjih reformi i da pokrene borbu protiv korupcije i privilegija Islamske revolucionarne garde, kojoj je data kontrola nad ekonomijom.

Konzervativci insistiraju na diplomatiji kako bi se sa američkom administracijom ponovo otvorili pregovori oko iranskog nuklearnog programa i sporazuma koji je Tramp sasvim unilateralno raskinuo 2018. Postupno ukidanje sankcija donelo bi olakšanje privredi i izašlo u susret onim Irancima, pre svega urbanom delu stanovništva, koji priželjkuju da se Islamska Republika oslobodi izolacije i barem donekle liberalizuje svoj politički i socijalni život.

U suprotnom, premijer Netanjahu jedva će dočekati priliku da ostvari svoj decenijski san. A što se Trampa tiče, sa njim nikada ne znate na čemu ste. On i dalje “sve opcije” drži na stolu.