Posebno poglavlje u budućoj istoriji rusko-ukrajinskog rata nesumnjivo će predstavljati njegov propagandni aspekt. U tom kontekstu, naročito pažljivo biće analizirana uloga medija na ruskoj strani, već i zbog toga što je Ukrajini, kao meti napada, pripao mnogo lakši propagandni zadatak.
Predsednik Vladimir Putin krenuo je u podređivanje medija potrebama svoje politike maltene odmah po dolasku na čelo Rusije, mnogo pre čuvenog “Minhenskog” govora iz 2008. godine, od kog je krenula njegova postepena ali neumoljivo narastajuća konfrontacija sa Zapadom. Važnu ulogu u pripremi pohoda na Ukrajinu odigrali su centralni TV kanali i “debate eksperata”, emisije za koje se u savremenom ruskom jeziku ustalio naziv talk show. Poslednjih devet godina, otprilike od ukrajinskog “Evromajdana” i aneksije Krima, ove emisije su poprimile specifičnu formu.
Neobičnost ovih “debata” čini to što njihovi učesnici uvek stoje, ponekad i satima, i da svoje stavove ne iznose smireno, običnim tonom i jačinom glasa, već vrlo često vičući, a ponekad i doslovce urlajući. Pri tome, razlog za njihovo uzajamno nadvikivanje nije neslaganje u pogledu ocene tekućih događaja i planova i poteza vlasti, koju oni uglavnom zdušno podržavaju, već u verbalnom takmičenju koje se ogleda u pozivanju na što radikalnija rešenja, iznošenju što više pogrda i izricanju što strašnijih pretnji prema svim spoljnim neprijateljima, pre svega Ukrajini. Sve to kod nepripremljenog i nenaviknutog gledaoca na momente stvara utisak svojevrsne pomahnitalosti.
Glavne emisije ove vrste su višesatno “Veče sa Vladimirom Solovjovom” (od početka rata u Ukrajini emituje se svakog dana), “Vesti nedelje sa Dmitrijem Kiseljovom”, “60 minuta” koju vode supružnici Irina Skobejeva i Jevgenij Popov i “Pravo da se zna” voditelja Dmitrija Kulikova.
Vodeća zvezda je Vladimir Solovjov, u mlađim novinarskim danima poznat po vatrenim liberalnim stavovima i privrženosti slobodi medija, a sad je jedan od najžešćih zastupnika ideje o vraćanju “iskonskih ruskih vrednosti”, borac protiv uticaja “trulih zapadnih ideja”, i jedan od najzaslužnijih što je reč “liberal” za nemali deo ruskog stanovništva postala sinonim za izdajnika. Sve to nije mu smetalo da kupi dve luksuzne kuće baš na zapadu, na jezeru Komo u Italiji, gde se odmara od medijskih aktivnosti na raskrinkavanju tog istog Zapada.
Osnovni učesnici ovih emisija su nepromenljivi, okupljaju se u studijama iz dana u dan, a često i cirkulišu iz jedne u drugu emisiju. Većina tih izabranika teško bi se mogla nazvati ekspertima. To su javne ličnosti poput poznatog filmskog reditelja Karena Šahnazarova, uz povremena gostovanja “proverenih” vojnih i spoljnopolitičkih specijalista. Ređe pridošlice čine poslanici ruskog parlamenta, rukovodioci medijskih kuća, kao i portparol Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije Marija Zaharova. Jedini strani učesnik tih emisija je bivši šef izraelske službe za repatrijaciju Jevreja iz zemalja bivšeg SSSR-a i Istočne Evrope Jakov Kedmi (Kazakov), inače rođen u SSSR-u, koji ima ulogu neumornog “nepristrasnog” iznalazača opravdanja za sve poteze ruskog vrha.
Mora su priznati da su ruske televizije odigrale uspešnu ulogu u propagandnom pripremanju invazije na Ukrajinu, i što je važnije, u obezbeđivanju podrške znatnog, ako ne i pretežnog dela stanovništva. One su pružile svu potrebnu “pomoć” ljudima koji, kao što je napisao jedan od antiratnih ruskih blogera, “…nisu mogli sebi dopustiti ni da pomisle da smo pokrenuli strašan rat i bili su spremni da izmisle bilo kakva objašnjenja, samo da zaštite predstavu o sebi i svima nama kao ispravnim bićima, a koja predstava postaje utoliko čeličnija što strašnije postaje sve okolo. Da bi zaštitili svoju ispravnost, ljudi su primorani da sve prikazuju crno-belo…”.
I ne samo to. Centralni televizijski mediji igrali su ulogu “produbljivača” ratnih ciljeva: ako je Putin u označavanju istih negirao nameru okupacije ukrajinske teritorije i likvidacije ukrajinske države, ti mediji su kroz usta nekih učesnika svojih emisija prizivali baš to tvrdeći da ruski vojnik treba da stane tek kada pregazi Ukrajinu i stigne do granica Poljske, Mađarske i Rumunije, a zatim, po potrebi – na obali Lamanša. Pri tome, za razliku od šefa države koji teško da je slučajno izabrao za svoj plan naziv “specijalna vojna operacija”, oni kao da su zaboravili ne samo na odredbe rezolucije br. 3314 Ujedinjenih nacija iz decembra 1974. godine kojom je definisana agresija, već i na čl. 354. st. 2. Krivičnog zakonika same Ruske Federacije, kojim je za krivično delo javnog pozivanja na pokretanje agresivnog rata izvršeno uz pomoć sredstava javnog informisanja predviđena, između ostalog, kazna zatvora u trajanju do pet godina.
Može se reći da su ruski mediji disciplinovano i uspešno izvršavali propisane zadatke ponavljajući tvrdnje da nikakvog napada na Ukrajinu nije bilo, da se “specijalna operacija” odvija strogo po planu i da su ukrajinske tvrdnje o masovnim rušenjima civilnih objekata i nasilju nad stanovništvom lažne.
U međuvremenu se počelo zaboravljati da je jedan od inicijalnih razloga početka ukrajinske krize bio zaustavljanje širenja NATO-a na istok. Nije se računalo na nameru dve neutralne zemlje – Finske i Švedske – da pristupe NATO-u. Značaj tog čina baca u zasenak ukrajinsko nepristupanje NATO-u, s tim što se ne radi samo o tome da će granica alijanse sa Rusijom prolaziti na svega 200 km od Sankt Peterburga, već o tome da su u ruskom istorijskom sećanju još žive uspomene na Finsku kao ljutog protivnika u tzv. Zimskom ratu 1939-1940, dok se za Švedsku zna da nije ratovala još od kratkotrajnog rata sa Norveškom 1814. da bi u dvadesetom stoleću proglasila vojnu neutralnost.
Može se samo dodati kako svako ko je iole upoznat sa specifičnostima tih dveju zemalja neće poverovati da njihova odluka nije predstavljala posledicu nagle promene javnog raspoloženja izazvane ruskim napadom na Ukrajinu, već da je bila nametnuta od strane Vašingtona, Londona ili Brisela. Objasniti razloge ovakvog zaokreta domaćoj javnosti sigurno neće biti lako ni samom ruskom predsedniku, ni njegovim medijima.
