Ono što je dozvoljeno Jovu nije dozvoljeno volu, pa dok se novi svetski gospodari, oličeni makar u liku Jelka Kacina, duhom još prisutnog komesara za srpske zajebancije, mogu slobodno izražavati o srpskom gubitku Kosova, to, odnekud, kad kaže Rama, postaje uvreda, psovka gotovo...
Šta je to u duhu, karakteru i prirodi srpskog premijera da se svako malo sašaptava sa narodom, posredstvom loših, ako ne i najgorih u našoj profesiji, te da žalobnim glasom proizvodi efekat žrtve i demonstrira razne oblike skrušenog paćeništva; samo što nije legao na eksere da tu odrema onih sat, dva koliko, navodno, spava
Kako je tekao slučaj firme "Asomacum", šta piše u dokumentima, a šta pričaju političari, kako se otvara firma i da li je moguće otvoriti je pomoću falsifikovanih isprava
Takozvana supermarket politika "za svakoga ponešto" podrazumeva da tu svako može da napuni svoju korpu želja i potreba. Na jednom su rafu ulice sa imenima Koče Popovića i Peka Dapčevića, na drugom Parada ponosa, na trećem vojna parada
Svaka vest iz intime najjačeg čoveka u Srbiji, kao i svuda u svetu, vest je od prvorazrednog značaja jer ona može da definiše i obrasce njegovih postupaka. Izloženost javnom mnjenju usud je koji političari moraju da plate i tu nema razlike između, recimo, Sarkozija i Vučića
Nepotrebni i blesavi incident na uglu Birčaninove i Svetozara Markovića, u nedelju 28. septembra oko 11.15, pokazao se kao mnogo važniji od događaja dana, Parade ponosa, koja je počela sat i nešto kasnije. To spada u onu staru novinarsku: vest je kad čovek ujede psa. Značaj tog incidenta sadržan je u činjenici da su se dohvatili pripadnici Žandarmerije s jedne i brat Aleksandra Vučića sa svojim obezbeđenjem s druge strane. Do toga nije smelo da dođe, samo da su se svi pridržavali pravila službe i normalnog postupka. Ovako se sve svodi na "porodicu" koju premijer ionako pominje svako malo
Ne znam da li je Denis Kuljiš, hrvatski novinar, svojim uratkom za neki bosanski sajt, dobio, recimo, stan u beogradskoj Ulici gospodara Vučića, ali toliko su nam ga puta na svaki "minut, dva", pa i duže kad treba, iščitavali kao pokaznu vežbu o tome kako treba pisati o Vučiću, da bi jedan stan bio mali za tako gabaritnog novinara koji je svojim veličanjem Vučića zasenio i doušnikovu naslovnu dojavu o veličini premijerovih testisa
Mnogo bih voleo da se za mandata Miše Beka provozam do Budimpešte za dva sata, a u drugom mandatu istog direktora da stignem do Soluna za tri sata, ali brzina kojom se i ovo imenovanje sprovodi upozorava da smo još na lajkovačkoj pruzi
Premijer je kandidovao nekoliko projekata na Berlinskoj konferenciji. Ne mogu da kažem da mu predlozi nisu multikulti i u funkciji razvoja regiona, ništa sebično, usko srpsko kao onomad izgradnja graničnih karaula na liniji Karlobag, beše li Ogulin, Virovitica
Kad Vučić nema koga da stavi na tapet, tu su mu Mišković i "Vreme". Mora da mu je teško. Kao mlad, ama do pre neku godinu, imao je na repertoaru širok krug neprijatelja. Imao je ceo svet. Sad je knjiga spala na dva slova
Trenutno, spoljnopolitičke aktivnosti srpskog premijera jedini su svetli trenutak svekolike srpske politike. To su ozbiljne stvari i Vučiću najmanje treba da ga pojedini mediji, sateliti svake vlasti, ovekovečuju naslovima čas na nemačkom, čas na ruskom jeziku. Šta će biti kad Vučić krene u Kinu?
Sloboda javne reči mora se braniti, ali neodgovorno lupetaranje o ozbiljnim stvarima nije deo tog "paketa"
