Kada se u ratu počini strašan, nepojmljiv zločin – kada neko zapali žive ljude ili siluje devojčicu ili muči čoveka do smrti – to bezrazložno nasilje nad drugim, ta nepravda je toliko potpuna da se nikada ne može ispraviti. Tada ne postoji ni pravo ni pravda – počinilac je gospodar života i smrti, a žrtva je potpuno nemoćna, prepuštena volji zločinca. Jedino što tada ostaje, kao izbledeli trag pravde, kao dug toj žrtvi i njenoj porodici, te kao potreba društva pa i celog čovečanstva, jeste da će jednog dana, kada oružje utihne, pravo ponovo preuzeti vlast – tada će oni koji su tu neispravljivu nepravdu počinili biti izvedeni pred lice pravde i odgovarati za svoja nedela. U tom procesu žrtve bivaju priznate i dobijaju simboličnu ili materijalnu odštetu, a društvo ponovo uspostavlja vladavinu zakona i vrednosti pravde, istine i humanosti.
Ovo, nažalost, nije slika Srbije niti bilo koje druge zemlje u regionu nakon 20 godina suđenja za ratne zločine pred nacionalnim sudovima. Slika koju imamo mnogo više podseća na neki pokvareni “Tetris”, u kome se od pravougaonika prave trouglovi, a kvadrati se uporno guraju u krugove.
Nakon 20 godina suđenja za ratne zločine u Srbiji, Fond za humanitarno pravo je uz podršku Evropske unije pripremio seriju analiza i izveštaja. Između ostalog, ona uključuje analizu prethodnih deset godina suđenja (2014–2024), izveštaj o sprovođenju aktuelne nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina, kao i analizu procesuiranja zločina seksualnog nasilja u ratu od 2003. – to jest, od početka suđenja za ratne zločine u Srbiji. Nalazi ovih izveštaja mračno su i teško štivo za bilo koga kome je stalo do prava i pravde.
RAZVLAČENJA I PROPUSTI
Broj podignutih optužnica kontinuirano se smanjuje, iako se broj tužilaca povećava. Tako smo u 2023. na kraju godine imali samo jednu potvrđenu novu optužnicu, iako je u Javnom tužilaštvu za ratne zločine radilo deset tužilaca. Pri tome, prema podacima tužilaštva, postoji preko 1700 predmeta u predistražnoj fazi.
Optužnice su neretko selektivne, izostavljaju deo žrtava, neke od incidenata ili elemenata zločina, te osim u retkim izuzecima – ne bave se odgovornošću nadređenih, srednje i visoko rangiranih oficira. U radu pravosudnih institucija pojavljuju se kardinalne greške, koje rezultiraju razvlačenjem i produžavanjem procesa van svake razumne mere. Tako je u predmetu “Štrpci” sud deset puta vraćao optužnicu tužilaštvu na doradu, što je odložilo početak suđenja za tri i po godine.
Kada jednom počnu, suđenja traju godinama, neka i više od decenije. Nije redak slučaj ni da se suđenja nakon više godina procesa vrate na početak – u nekim slučajevima zbog promene sudija, u drugim zbog propusta suda ili drugih institucija. U junu 2023, suđenje je u predmetu “Srebrenica” nakon sedam godina vraćeno na početak zbog toga što Visoki savet sudstva nije ispunio svoju obavezu da donese odluku o tome da li se sudiji produžuje mandat; ovo je imalo za posledicu neminovnu promenu člana sudskog veća, te otpočinjanje suđenja iznova.
Kaznena politika je blaga i nedosledna, pa se za isti zločin izriču zatvorske kazne drastično različite dužine. U značajnom broju predmeta, za teške ratne zločine izrečene su kazne na zakonskom minimumu, čak i ispod njega. Sud pri tome pridaje nesrazmerno veliki značaj olakšavajućim okolnostima i neadekvatno ih primenjuje, pa se tako osobama osuđenim za silovanje maloletnice kao razlog za umanjenje kazne uzima to što su porodični ljudi i što imaju decu.
Procesi za seksualno nasilje u ratu su retki. Samo 13 od ukupno 106 podignutih optužnica za ratne zločine uključuje i krivična dela seksualnog nasilja. Zakonska regulativa nije prilagođena međunarodnim standardima. Između ostalog, po tumačenju srpskog pravosuđa, a u suprotnosti sa praksom međunarodnih sudova – ratno silovanje nije zločin protiv čovečnosti, iako je počinjeno kao deo široko rasprostranjenog i sistematskog napada koga je počinilac svestan. Zakonska rešenja pogoduju optuženom, a štete žrtvi. Jedan od apsurda je da zakon ne zabranjuje braniocu optuženog za silovanje da ispituje žrtvu silovanja o njenom prethodnom seksualnom životu.
Pokušavajući da u ovom nefunkcionalnom pravnom “Tetrisu” dođu do pravde, preživeli i porodice žrtava troše godine, gube poverenje i nadu i na kraju neretko odustaju od pravde. Iskustvo i frustraciju žrtava u pokušaju da ostvare pravdu pred sudom gotovo bolno jasno opisuju reči Halide Konjo-Uzunović – neverovatno hrabre žene koja je tokom rata u BiH preživela silovanje za koje do danas niko nije optužen: “Poručite im da sam ogorčena i oboljela od nepravde i stanja društva u Srbiji i BiH i recite im da su korumpirani lopovi koji ništa ne rade i koji su podobnici nakaradnog sistema. Ubijaju nedužne ljude i u ratu i u miru.”
EPIDEMIJA “VELIKIH JUNAKA”
Ako se na osnovu ovoga nameće zaključak da je problem sa utvrđivanjem odgovornosti za ratne zločine neadekvatan rad pravosudnih institucija, to bi bilo samo delimično tačno. Ovo stoga što su pravosudne institucije ujedno i jedine koje se uopšte bave pitanjem odgovornosti za ratne zločine.
Predstavnici vlasti i političari se odgovornošću za ratne zločine bave jedino onda kada je poriču. Sličan je i doprinos Vojske Srbije, koja osuđene ratne zločince poziva da drže predavanja mladim kadetima na vojnoj akademiji, a izdaje i promoviše njihove knjige i memoare.
Glorifikacija osoba osuđenih za ratne zločine, relativizacija i negiranje sudski utvrđenih činjenica o zločinima postali su dominantni elementi zvanične politike sećanja na ratove devedesetih. Poslednjih godina vidljiva je promena u javnom diskursu predstavnika vlasti, gde se ratni zločinci i njihova nedela više ne prećutkuju i ne guraju pod tepih, što je obeležilo prethodnu fazu tranzicione pravde u Srbiji – već se oni sada otvoreno veličaju.
U godišnjem izveštaju FHP o suđenjima za ratne zločine u Srbiji u 2023. navodi se više od 20 primera u kojima predstavnici institucija Srbije promovišu osobe optužene ili osuđene za ratne zločine. Posebno je opasno kada to čine najviši državni organi. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je, tokom obraćanja narodnim poslanicima u februaru 2023. godine, Vladimira Lazarevića – osuđenog pred haškim tribunalom za pomaganje i podržavanje zločina protiv čovečnosti na Kosovu – nazvao “velikim junakom” i “junakom srpskim sa Kosova i Metohije”.
Brojnost primera u kojima predstavnici institucija i najviši državni funkcioneri relativizuju i poriču zločine, a promovišu zločince kao heroje, potvrđuju da je zvanična politika sećanja u Srbiji aktivno usmerena ka revizionizmu i manipulativnim praksama sećanja. Prema žrtvama se ne iskazuje poštovanje i empatija, već se prema njima ponaša na neprihvatljiv način, tako što im se uskraćuje ili otežava ostvarivanje prava, dok se njihovo stradanje zanemaruje, prećutkuje, relativizuje ili otvoreno poriče.
Na kraju, da bi pravda imala smisla, da bi postigla svoj cilj, nije dovoljno da bude ostvarena, već javnost i građani moraju i znati za nju. Istraživanje FHP je pokazalo da manje od 10 odsto građana Srbije uopšte zna da se suđenja za ratne zločine odvijaju pred sudovima u Srbiji, a manje od pet odsto može da navede neki konkretan predmet ili ima informacije o žrtvama ili počinjenom zločinu.
Mediji pak kao da su zaduženi za aktivno ignorisanje ovih suđenja. Državni, kao i drugi mejnstrim mediji samo izuzetno izveštavaju o suđenjima za ratne zločine, i to isključivo u odabranim predmetima, uz njihovo uklapanje u unapred definisanu političku poruku. Radio-televizija Srbije ne izveštava ni sa jednog od 22 suđenja koja su trenutno u toku pred sudom u Beogradu, niti je ikada emitovan i jedan minut bilo kog od preko 100 do sada održanih suđenja u Srbiji.
S druge strane, u javnosti i u politici, ratovi devedesetih i teme vezane za njih i dalje su veoma prisutne i oblikuju javni i politički diskurs. Prošlost nam na taj način utiče na sadašnjost i budućnost, ali kao da ne želimo da znamo šta se zaista desilo i ko je za to odgovoran.
PREDSTAVA ZA EVROPSKE USLOVE
Ovakvo stanje nije normalno. Nije normalno da društvo u Srbii nije zainteresovano za postizanje pravde za zločine iz bliske prošlosti, za priznanje žrtava, kažnjavanje počinilaca i utvrđivanje istine o počinjenim zločinima; nije normalno da nas kao javnost ne interesuju suđenja za ratne zločine, čiji počinioci žive među nama; nije normalno da se mi kao država i društvo pravimo da procesuiramo ratne zločine, a pri tome svi znamo – od tužilaca i sudija, preko političara i državnih službenika, do nas građana – da je sve to samo predstava. Znamo da pravi cilj i nije utvrđivanje odgovornosti počinilaca i postizanje pravde za žrtve, već samo formalno i prividno štikliranje uslova u procesu pridruživanja EU, uz što manji broj “naših” koji će biti osuđeni, po mogućnosti na što blaže kazne.
U srpskom društvu je postalo prihvatljivo i normalno da se iz političkih razloga i zarad izbegavanja odgovornosti za zločine pretvaramo da kobajagi sudimo ratnim zločincima, a da se poigravamo sa pravima i osećanjima preživelih i porodica žrtava, sa njihovim nastojanjem da dosegnu pravdu.
Kakvo smo to društvo postali, i kakvi smo mi to građani, ako pristajemo na takav, prljavi “dil”?
Autor je izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo
