Za kim zvone školska zvona

Škola je odraz jednog društva, i na mikro i na makro planu. Kakav lik u ogledalu ima naša škola, naš obrazovni sistem? Smeška nam se, pomalo zbunjeno i tužno, pomalo cinično, lik klovna, zaboravljen u ovom našem svakodnevnom cirkusu…

Negde smo se izgubili, a to što nam izmiče je veoma važno za opstanak i budućnost naroda. Svi smo mnogo pametni i merodavni da analiziramo, kritikujemo i osuđujemo, a naša škola već decenijama stoji zaglavljena među reformama na papiru, nemoćna da se snađe u vremenu i globalnim promenama. U tom zaglavljenom prostoru muče se deca, roditelji i prosvetari. Rezultati nemarnog odnosa prema obrazovnom sistemu su učenici koji teško i slabo pišu, čitaju i računaju; nezadovoljni i bahati, ali i uplašeni roditelji; uniženi, rastrzani i napadani prosvetari, čiji se rad obesmišljava.

Promena nabolje se ne naslućuje. Gde sve tražiti uzroke takvih poražavajućih i zabrinjavajućih rezultata? U ratovima devedesetih, sankcijama, bombardovanju, čuvenoj dvehiljaditoj, u naprednoj tehnologiji, “plišanom” vaspitavanju, urušavanju moralnih i porodičnih vrednosti, u težnji da uskočimo u model obrazovanja kome nismo u tom trenutku dorasli, u kopi-pejst, neadekvatnim reformama iz drugih zemalja, uvođenju inkluzije u redovne škole, u rušenju nastavničkog autoriteta… U svemu tome su (ostali) zatečeni i zatočeni svi akteri obrazovnog sistema, prepušteni sopstvenom nahođenju i snalaženju.

Naravno, i dalje ima izvanrednih đaka i studenata, vrsnih učitelja, nastavnika i profesora, samosvesnih i realnih roditelja koji ne doživljavaju učitelje svoje dece kao mrske neprijatelje, već kao vrlo važne pomoćnike u dečjem vaspitanju i obrazovanju.

Pomenuto trojstvo, čije bi obaveze i prava bili ispravno postavljeni, ključ je uspešnog obrazovnog procesa. Obaveze i prava treba da formulišu stručnjaci u skladu sa stvarnim stanjem u učionici, jer teorija nam je mnogo lepa i našminkana, ali praksa prilično zakrpljena, traljava i suvoparna.

UČIONICA, NEKAD I SAD

Kuda iz mulja kome smo sami vodu zamutili? Retoričko pitanje ili vapaj? Najčešće ga postavljamo prvog septembra. Jer, prvog septembra dolaze prvačići, prvi put ulazi u učionicu šarena grupa mališana, istovremeno nestašna i povučena, uplašena i vesela. Kreće osmogodišnji vozić u kome treba da usvoje znanje i ponašanje u kolektivu, da oblikuju osnovne ljudske osobine, da čuvaju sebe, druge i prirodu……

Počinje nova, nezaboravna etapa u njihovim životima, ali i u životima roditelja i učitelja. Ta šarena grupa dece nosi sa sobom inspiraciju, ali i mnoštvo izazova za učitelja. I inspiracija i izazovi su promenljive kategorije. Mnogo je lakše izaći na kraj sa inspiracijom, mada se i ona menja sa iskustvom.

Moje iskustvo prenošenja znanja seže u već daleke devedesete godine prošlog veka. U učionici vlada prilična buka koja se graniči sa nesnosnom drekom. Tridesetak očiju radoznalo pilji, čekajući razvoj situacije kojom, čini im se, trenutno vladaju. Neiskusni prosvetni radnik, bez predstavljanja i plana rada i uputstva za korišćenje dnevnika, prepušten je sebi. A vragolani osmog razreda nisu pomoć, već ogroman izazov. Taj trenutak odmeravanja snaga bio je presudan i da je tada tas iole pretegao na stranu vragolastih očiju, sve ove godine rada bile bi beskorisne i promašene.

Osnovni i glavni izazov u radu sa decom je nestašluk, potreba deteta da se čuje, najglasnije moguće, njegovo mišljenje, pitanje, ono što mu treba. Simpatičan izazov koji se nekada manje-više lako i brzo rešavao. Bilo je i graničnih situacija, ali rešenje se nalazilo na obostrano zadovoljstvo. Znalo se da je učionica prostor u kome vlada red i rad i da roditelji to podržavaju, da niko neće biti kivan na nastavnika koji sprovodi svoje disciplinske metode na pedagoški način. (Da, bilo je i tu nekih čudnih ili pogrešnih pedagoških načina, što su opet granični slučajevi.)

Kada se pređe igrica ovog izazova, na red dolazi meni najdraži – kako zainteresovati vragolane i privesti ih znanju. To je težak i izazovan posao koji donosi ispunjenje svrhe. Nema lepšeg osećaja od onog kada znanje prenosiš na decu i kada u tome priličnim delom i uspeš. Ali, to znanje je mrtvo ako im ne koristi, ako ne umeju da ga primene u sopstvenom životu. Donja kora znanja je kada, posle dvadeset godina, izrasli vragolan okvirno zna palatalizaciju, ali odlično primenjuje vrednosti o kojima je slušao. To što je zastupljeno sa po jednom rečenicom u funkcionalnim i vaspitnim ciljevima nije se moglo vrednovati ocenom, ali je srž obrazovnog sistema.

Nažalost, u prilog tome, na jedan način, svedoči i strašni 3. maj. Stravični muk toga dana pokrenuo je lavinu pitanja koja se izlila na školu i razjapila ponor izazova u koji smo kao društvo upali. Svi izazovi su se zakomplikovali, izmigoljili iz ruku karika porodice i škole. Otvorila se Pandorina kutija, osetila se razarajuća nemoć kolektivnog nečinjenja. Škola je neodvojivi segment svih struktura društva, a društvo nam je postalo krajnje disfunkcionalno.

BIROKRATIJA I FORMA NA PIJEDESTALU

Kolektivni izazov učitelja prema grupi mališana postao je individualni izazov učitelja prema svakom detetu. Izazovi su se umnožili i postali pregolemi za složeni rad prenošenja znanja. Deca današnjice imaju daleko više problema, prepreka, ali i očekivanja. Teško se snalaze i uklapaju, teško prihvataju zajednicu i ograničenja, teško se nose sa ličnim izazovima, teško se bore sa preobimnim gradivom, sa udžbenicima napisanim rogobatnim, njima nepoznatim terminima, sa brojnim časovima i aktivnostima…

Spisak je dugačak. Kako im dati osnovu, kako ih naučiti da razmišljaju i adekvatno i pristojno iznesu svoje misli, kako ih učiti?

Kako nemirka umiriti i privoleti znanju, kako povučenom dati njegovih pet minuta, kako učeniku koji nastavu prati po IOP-u posvetiti dovoljno pažnje? Sizifovski posao. Taj posao treba učiniti dostupnim i zanimljivim za sve. Zato ga treba iz učionice u učionicu menjati i prilagođavati, nalaziti načine i puteljke i tamo gde ih, naizgled, nema. A prostor za takvu vrstu obučavanja i interpretacije gradiva je minimalizovan, vidljiv lupom. Zatrpan je hrpom operativnih planova, smernicama, timovima, seminarima, pisanjima i jurenjem da se isti u delo sprovedu. Čas je postao jurnjava predavanja i reprodukcija istih, uglavnom pisanim putem; ispisivanje smajlija koje proveravaju deca u svojim telefonima jer su im roditelji dali šifre esDnevnika; prezentacija nastavne jedinice, koju učenici baš vole kao zaduženje jer donosi dobru ocenu, skinuto znanje sa Vikipedije…

Za razmahivanje i poletanje u visine znanja piste nema, zarasla je u korov birokratskih potraživanja i forme. Forma časa preuzela je primat sadržaju. Ako je sve lepo napisano i upakovano mašnom stručnih termina, nije bitno što većina toga nije zaživela na času. Učitelju su spržena krila slobodne interpretacije, uglavnom. Mora se paziti na zakonom propisana odstupanja i tu je debela tačka.

foto: siniša kopunović / tanjug

ŽIVOTNE TEME

Međutim, ko može i želi ipak nađe način da deci približi neku suvoparnu i daleku nastavnu jedinicu kroz različite sadržaje. Npr., učionica je jednom prilikom bila prepuna saksija mahunarki jer je nastavnica biologije rekla da će ocenjivati one koji su zasadili i odgajili biljke. Učenici pokazuju i veliku zainteresovanost za pojedine sekcije u zavisnosti od afiniteta i želje.

Postoji ogromna potreba za okvirnim planovima čija će ostvarenja biti slobodnije poverena učitelju. Naravno, mora postojati i kontrola ispunjenosti planiranog i ostvarenog, smernice i podrška određenih nadležnih institucija.

Škola savremenog doba vapi za ozbiljnom podrškom, u smislu broja uposlenih psihologa, pedagoga, defektologa, socijalnih i zdravstvenih radnika, pa čak i radnika MUP-a. Prisustvujući jednom predavanju radnika MUP-a na temu “Štetnost i posledice korišćenja opijata”, uočila sam tišinu u kojoj se očitavala zainteresovanost i mnoštvo podignutih ruku za pitanje. Nažalost, 45 minuta nije dovoljno za sva pitanja tri odeljenja tinejdžera. Jednostavno, zanima ih život. Ne libe se i ne ustežu se da jasnim komentarima, negodujući, izjave da im je dosadno i nerazumljivo da čitaju “Pokondirenu tikvu”, ali obožavaju romane “Agi i Ema”, “Hajduk u Beogradu” i “Ovo je najstrašniji dan u mom životu”, “Orlovi rano lete”. Vole stripove, vole igrice, vole predavanja o prošlosti, vole kada osete da im taj neko ispred njih priča ono što zna i u šta veruje.

S druge strane, istina jeste da im je sve teže održati pažnju koja počinje da se urušava posle petnaest do dvadeset minuta, da je mukotrpno dovesti ih do toga da ne uče napamet, već zaključuju i “slažu” podatke u moždane fioke, da im je motivacija u dubokom minusu, a instant znanje za peticu najčešće jedino merilo.

KAKVE PRIMERE DRUŠTVO DAJE

Kako nastavni program velikog broja predmeta učiniti interesantan učenicima današnjice? Vrlo jednostavno – sprovesti reformu programa, pažljivo odmeriti spisak dela školske i domaće lektire, nikako samo određena dela izbaciti uvođenjem novih; voditi računa o obimu shodno njihovoj slaboj koncentraciji i posebno o tome koje ideje i vrednosti pronose. Neophodno nam je da deca čitaju o nečemu što ih zanima učeći istovremeno o vrednostima znanja, dobrote, drugarstva i ljubavi. Trenutni nastavni programi su deci više antipatični nego atraktivni, godinama su mutirali sa preživelim delima i novim, ubačenima poput virusa. Sadržaji lekcija su im daleki, a jezik i način na koji su objašnjene su im nejasni i nečitljivi. Začuđenost u njihovim pogledima često biva propraćeno nastavničkim pitanjem: “Da li me razumete?” Siromašan leksički fond da se uočiti i u boljim učeničkim radovima.

Generalno, deca ne čitaju ili čitaju po potrebi i moranju. Svoje nečitanje knjiga/lektire skrivaju u odgovoru: “Ja sam odslušao/la”. Da, kada se audio-čitanje ubrza do granice nerazumljivosti. Ili nađu sajt sa prepričanim delima, pa i gotovim sastavima na određene teme iz lektire. Mogućnosti su brojne i nadohvat ruke, a plagijat je postao društveno prihvatljiv. Zašto bi onda deca gubila vreme i mučila se čitajući? Zašto bi deca bila moralnija od nas odraslih? Deca se uče i vaspitavaju primerima iz porodice i okruženja. Možda bi trebalo duboko i ozbiljno da se zapitamo gde smo to kolektivno pogrešili i kako da, već decenijama duge, pogreške počnemo da popravljamo.

Učionicu treba menjati, ne samo tako što ćemo je okrečiti pred prvi septembar, dodati koji pano sa slikom Vuka ili Dositeja da bi ih deca prepoznala na prijemnom ispitu ili uneti računar da bismo potvrdili našu elektronsku pismenost, već iznutra i suštinski da se oni u njoj osećaju kao u drugoj kući, kako volimo da kažemo. Da bismo menjali učionicu, treba da menjamo i sebe, ali najpre mora da se promeni odnos društva i institucija prema znanju i prosvetarima. Nije u pitanju samo materijalna obezvređenost i spuštanje prosvetnih radnika iz srednjeg sloja društva ispod minimalca, već u korenitoj promeni koja je prosvetnog radnika dovela u položaj ugroženog i nepoštovanog ljudskog bića.

Kako će uplašen čovek, pod neprestanim pritiskom raznih birokratskih moranja, da uči našu decu, da im priča o slobodi i dobroti, o drugarstvu i moralu, o ljubavi i zajedništvu? Kakav primer da im bude? Kako da podstakne istraživačke zadatke, probudi inspiraciju, navede na misli sa kojima i sam raste, intelektualno i duhovno? Kako kada je izložen olujnim vetrovima roditelja, komisija, inspekcija, a sada i samih učenika zbog kojih je i ušao u tu učionicu? Ova pitanja mračno odzvanjaju u učionicama. U takvim učionicama jedino se oseća moranje, a to nije alatka znanja. Da bi u učionicama cvetalo znanje, mora doći do suštinske reforme i školstva i društva. Iz njih treba da izlaze deca koja znaju da drže olovku i jasno pišu, čitaju i računaju; deca koja će poželeti da čitaju knjige, da budu lekari ili čak i učitelji, nastavnici jer ukoliko nastavimo ovako, svake godine biće sve više praznih mesta na fakultetima sa pedagoškim smerovima i neće nikoga biti da uđe u učionicu i uči našu decu. Zvuči apokaliptično, ali sasvim izgledno nastavimo li ovim putem.

Brojimo sitno do početka nove školske godine, spremaju se priredbe za prvake, prosvetari su odavno u školama, pa fama o njihovom godišnjem odmoru od dva meseca pada u vodu, roditelji opremaju svoje školarce i svako će biti suočen sa svojim izazovima, htenjima i mogućnostima. Škola živi svojih pet minuta aktuelnosti uvek krajem avgusta. Zvono će graju iz školskog dvorišta uvesti u učionice i škola će opet stati ispred ogledala. Učinimo njen odraz lepšim i kvalitetnijim.

Autorka je profesorka srpskog jezika i književnosti