When the Music’s over

Zamislite najkraći rezime manje-više bilo kog evrovizijskog finala poslednjih nekoliko decenija, uz eventualne diskusije oko podele glasova ili pristrasnosti žirija. Geopolitika se uglavnom ogledala u razmeni 12 poena sa komšijama iz pojedinih delova Evrope.

Ove godine Evrosong je održan u Malmeu, a pobedio je predstavnik Švajcarske sa pesmom Code. Pobednik nastupa pod imenom Nemo i deklariše se kao “nebinarna” osoba.

Pobednik je dobio gotovo plebiscitarnu podršku svih stručnih žirija, imao je veoma zahtevnu koreografiju, pa je time kompenzovao činjenicu da je najviše glasova publike dobio ipak drugoplasirani takmičar iz Hrvatske. Reklo bi se, uobičajena drama u čaši vode u najvećem svetskom televizijskom spektaklu. Osim Superbola ili finala Lige šampiona, ovo je program koji, uprkos dominaciji Interneta, još uvek televiziju afirmiše kao najgledaniji medij, naročito kada se program emituje uživo. Gotovo je nezamisliv obim produkcije tokom dveju polufinalnih i finalne večeri, po strogim pravilima i visokim standardima, naročito u Švedskoj, odakle uglavnom dolaze i supervizori produkcije. Nažalost, na godišnjicu pobede grupe ABBA sa pesmom Vaterlo oni se nisu uživo pojavili na bini, pa smo videli samo njihov hologramski nastup. Razlog nije poznat.

Najsvetliji deo programa bile su voditeljke, koje su suvereno dominirale na fenomenalno opušten način. Mislim da je ključnu ulogu imao tim scenarista koji nas nije zatrpao trivijalnim detaljima, maltretiranjem voditelja koji moraju da zabavljaju publiku u sali i pred ekranima dok se menja scenografija ili da postanu bitniji od izvođača. Ovo je važna lekcija za buduće izbore pesme za Evroviziju na RTS-u.

Na prvi pogled, reklo bi se da je tokom nastupa dominirala savremena scenska tehnologija u vidu holograma i ekrana. Od scenskih rekvizita ponavljala su se dva motiva, i to stena, kao podloga za izvođače i prstenasta forma portala koji bi valjda simbolizovao prelazak iz jedne stvarnosti u drugu. U tekstovima je akcenat mahom bio na iskustvu traganja za ličnim identitetom (bilo koje vrste), ili prolazak kroz traumu suočavanja sa psihičkim tegobama. Moglo bi se reći da su pesme u velikoj meri lične, a poruka je uglavnom da nam nije dobro, na ovom svetu, na ovom kontinentu koji pripada “zlatnoj milijardi”, dakle, ipak privilegovanom delu svetske populacije. Najmanje je bilo “veselica”, (prepoznaju se obično po pevljivim i besmislenim refrenima poput “Rim Tim Tagi Dim”) ili pesama koje govore o univerzalnim temama od šireg značaja, dakle, zaista socijalno angažovanih. Uglavnom – serija ličnih trauma.

I sve bi ovo bilo deo muzičkog vašara kakav se očekuje da politika definitivno nije obesmislila pevanje u Malmeu. Kao da se teret svetske geopolitike svalio na kostimirani muzički šou. Od ranije su takmičari iz Rusije isključeni, ali je razlog donekle relativizovan kada je dozvoljeno učešće Izraela. Protesti protiv intervencije Izraela u Gazi, gde je broj žrtava prešao 35 000 ljudi, na izvestan način su kulminirali u Malmeu. Grad je bio pod opsadom, uz veoma snažne mere bezbednosti, kako za takmičare, tako i za publiku koja je praktično saterana u Arenu. Desetak hiljada posetilaca bilo je u sali, dok je policija rasterivala demonstrante na ulicama Malmea. Evrovizija je praktično prestala da bude eskapistička zabava i postala je poligon za demonstriranje političkih stavova. Tenzija se uskoro prenela i među takmičare pa se kroz nekoliko incidenata video svojevrstan bojkot izraelskog tima. Predstavnik Holandije je zbog neprimerene reakcije diskvalifikovan sa takmičenja, što je dovelo do problema tokom glasanja iz studija u Holandiji. Da podsetim, Izrael je bio primoran da menja tekst pesme da bi se izbegle direktne asocijacije na napad Hamasa u Gazi. Iako je tekst izmenjen i dalje je jasno o čemu govori pesma. Sporne su bile poruke takmičara iz Irske, ne samo zbog satanističkih simbola, već i poruka o “krunisanju veštice” upućene EU. Dodamo li ovoj slici sve komplikovanija pravila za učesnike, nužno se pojavljuje analogija između ogromne briselske birokratije i takmičenja za izbor Evrosonga. Imate “stare članice” koje su privilegovane jer direktno idu u finale, što su Britanija, Nemačka, Italija, Španija i Francuska. To mu dođe kao “Kvinta” kod nas u pregovorima. Imate zemlje koje se takmiče, pa netakmičarske, pa ostatak sveta, uz nacionalne žirije i glasove gledalaca. To mu dođe kao zemlje članice, kandidati i ostali. Glasovi su proporcionalni, a kako se tačno računaju, zvuči komplikovanije nego objasniti nekom pravila za ofsajd u fudbalu. Ma kako se švedski supervizori trudili, Evrosong se jednostavno urušio pod pritiskom sumorne geopolitičke situacije jer, jednostavno rečeno, nije projektovan za ovu vrstu spoljnog pritiska. Poruka da “muzika ujedinjuje” od osamdesetih je označavala toleranciju i priznavanje individualnih sloboda. Danas to očigledno nije najvažnija tema, jer čak i LGBT zajednica može da bude konzervativna u želji da sačuva stečeni nivo prava i političku moć.

Mislim da su sa najviše zebnje ovo takmičenje pratili organizatori Olimpijskih igara u Parizu, jer će oni biti izloženi još većem bezbednosnom riziku. Iako su od antičkih vremena tokom Olimpijskih igara ratovi prestajali, teško je očekivati takvu vrstu primirja, a istorija nas uči da su, recimo u Minhenu, sukobi sa Bliskog istoka imali stravične posledice.

Ali, da je otišla Breskvica?