Ako je dobro skočiti kroz prozor kada vidiš da to radi švajcarski banker, onda je još bolje gledati šta rade Finci kada razmišljaš o reformi školstva. Koja je trajni proces. A Finci ovih dana iz škola izbacuju kompjutere i vraćaju olovke i papir. O čemu se, dođavola, radi?
Finci ne odbacuju tehnologiju, već preispituju ideju da ekran mora biti u središtu svakog časa. Posle godina snažne digitalizacije, odlučili su da vrate ravnotežu između digitalnog i analognog rada. Procena je da previše ekrana otežava koncentraciju, remeti radnu disciplinu i smanjuje kvalitet neposredne komunikacije u učionici.
Finska Nacionalna agencija za obrazovanje je još 2024. preporučila školama da ograniče upotrebu mobilnih telefona tokom nastave i odmora, a 2025. je usvojen zakon po kome su telefoni i slični uređaji na času dozvoljeni samo uz odobrenje nastavnika i kada zaista služe obrazovanju i vaspitavanju. Uz to, početkom 2026. objavljene su nove nacionalne preporuke o korišćenju digitalnih uređaja kod dece, sa strožim granicama za ekrane i stavom da lični smartfon nije preporučljiv pre 13. godine.
Posledica digitalnog entuzijazma je da nove generacije dece u Finskoj imaju poteškoće da se koncentrišu kod čitanja dužih tekstova i razumevanja istih, strpljenje i pažnja kod mladih se strmoglavljuju, teže uče da pišu i računaju. Digitalno su superiorni, analogno su značajno zaostali u odnosu na starije generacije i taj se jaz povećava svakodnevno.
Potpuni zaokret ka analognom još je drastičniji u SAD, gde je pre samo nekoliko godina, tokom epidemije kovida, krenula euforija apsolutne digitalizacije i ekranizacije nastave i u većini škola dostignut je standard jedan đak – jedan uređaj. U to su uložene desetine milijardi dolara da bi sada primetili kako kvalitet znanja kod učenika pada, a javljaju se rđave nuspojave slične onima u Finskoj.
Ima i gore od toga. Većinu servisa za škole pravile su velike IT kompanije, jer ko bi drugi. U genima tih kompanija je da razmišljaju komercijalno i osnova tih servisa je da od đaka naprave konzumenta njihovih usluga. Tako su učenici postali korisnici, a nastavnici menadžeri prenosa znanja. Sada se koči sa obe noge, donose se rigidni propisi o dozvoljenom vremenu pred ekranom za đaka, a vraćaju se starovremenski modeli učenja i predavanja i odnosa učitelja i učenika. Bazirani na olovci kao najboljem interfejsu za razvoj inteligencije.
Ni Finci niti Amerikanci ne odustaju od tehnologije, naprotiv. Svesni su prednosti (i mana) koje veštačka inteligencija donosi poput oluje. Ali im je jasno da u digitalnom okruženju mozak atrofira podjednako kao i organizam koji hranimo isključivo industrijski prerađenom hranom. A da bismo bili zdravi, potrebno je da jedemo sveže voće i povrće, proteine iz jaja i mesa. Prevedeno na informatički jezik: mozak koji se trenirao analogno postiže bolje rezultate od onog koji se razvijao u pretežno digitalnom okruženju.
Na početku ovog veka, što i nije bilo baš toliko davno, ambicija je bila da se škole napune kompjuterima jer ih većina dece tada nije imala u svom domu. Sa mobilnim telefonima to se promenilo, sada svi kompjuter imamo u džepu. Zato je vreme da se promeni pristup nastavi jer kako se veštačka inteligencija bude ustalila u naše svakodnevne procese tako će informatičke veštine postati inferiorne u odnosu na ideje i kreativnost koje dolaze od razvijenog mozga.
Najgore od svega je da se kompjuteri to jest ekrani u školama potpuno zabrane, kao i onlajn nastava, umesto da se pronađe razuman odnos analognog i digitalnog. Slikovitije rečeno, nemojmo skakati kroz prozor sa laptopom u rukama zato što nam se učinilo da finski nastavnik svoj računar baca.
Kada je Vučić postao beznačajan lik? Zašto je njegov politički pad narod doživio kao buđenje iz noćne more? Čega se Studentska lista mora čuvati? Kako ustanoviti odgovornost za pretvaranje Srbije u mafijašku državu? I šta mi sa svime ovim imamo punih trideset i šest godina
Naravno da bi ostavke bile najlakši način da se mediji minimalno upristoje, ali posle 14 godina cenzure, propagande, negativne selekcije, veliko je pitanje da li zaposleni u javnom servisu i brojnim informativnim redakcijama privatnih medija uopšte umeju da profesionalno rade svoj posao
Ljudi su se osvrtali oko sebe. Onda se prolomio uzdah i zavladala je potpuna euforija. Suze, zagrljaji, skandiranje. On je prvi put izgovorio istinu – da su studenti pobedili. Ispostaviće da je taj trenutak postao istorija
Možemo li se, dakle, nadati da je i grupi od nekoliko miliona ljudi moguće da sazreva i napreduje? Da li, osim tehnološkog napretka, možemo da se razvijamo i psihološki, emotivno, mada nas ima tako mnogo i svi smo međusobno različiti, koliko smo i slični? Da li ima prostora čak i za onaj stepen optimizma koji bi nam omogućio očekivanje da ovo nije izolovan, pozitivan incident, već da smo “porasli” i sad smo trajno, uz uračunate prolazne krize, sposobni za nešto novo i zrelije
Moja čast zove se odanost, stajalo je na metalnim kopčama na opasačima esesovaca, čime su naglašavali vernost Adolfu Hitleru. Batinaški odredi esenesovaca umesto partijskih oznaka nosili su fantomke na glavi. Njihova odanost bila je izražena u evrima.
Za prva tri dana od pobede Studentske liste urađeno je baš mnogo. Ako nemate taj utisak, samo ste još nenaviknuti na normalnost
Zašto sad odjednom nemamo gde da se informišemo šta smatra Vučić i koga planiraju da ubiju „blokaderi-ustaše“? Čemu ovi patetični pokušaji preletanja?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
