Tri savesne građanke

Anarhisti se, ne bez izvesnih dobrih razloga, ljute na državu kao formu organizovanja ljudske zajednice, uvereni da je ona po definiciji tlačiteljska i da bi nam bez države – bilo koje, bilo kakve – svima bilo bolje. To nije loš stav kad imaš, recimo, sedamnaest godina, ali kasnije uvidiš da stvari umeju da budu malo komplikovanije nego što su u “parolama što strašno zvuče”. Državu, naime, nije teško argumentovano kritikovati, ali je vraški teško – toliko da do sada to nikome nije uspelo – zameniti je nekom drugom formom, koja će najvećem broju ljudi doneti najviše dobra, omogućiti najviše slobode i bezbednosti (dakle, i jednog i drugog; čim dođe do toga da, kao, treba da biraš između to dvoje, nešto gadno ne valja!) i naneti najmanje štete.

Otuda ozbiljan i realan problem nije u postojanju države, nego u naravi njenog poretka. Aforistički rečeno, građani imaju državu ako je država demokratski ustrojena, a država ima građane ako je u pitanju diktatura. Ovo efektno zvuči, zar ne? I pri tome je tačno; tačno, ali ne i sasvim precizno, to jest nepotpuno je. Građani, recimo, i u najdemokratskijoj državi moraju da plaćaju poreze i razne dažbine (račune za struju, npr.) i moraju da se povinuju Ustavu i zakonima, ali ovo je neupitno samo ako postoji razumna mera dokaza da država njihov novac troši u javnom interesu a ne da njeni trenutni upravljači napune svoje džepove, a da su Ustav i zakoni zasnovani na najboljim pravnim standardima epohe, razumni, inkluzivni, razumno elastični i elementarno fer, te represivni samo u onoj meri koja je neizbežna, jer bi bez izvesnih represivnih mehanizama nastupila veća šteta po opšti interes nego što nastupa s njima. Jednostavan primer: niko i nigde baš ne obožava policiju – niti ona postoji da bi je obožavali, za obožavanost su zadužene estradne zvezde, fudbaleri i kolumnisti uglednih magazina – ali ogromna je razlika između policije koja maltretira i uhodi poštene građane za račun tirana i uzurpatora vlasti, i one koja zakonskim sredstvima održava javni red i štiti živote i imovinu svih.

Čemu ovo malo predavanje iz stvari koje bi svi trebalo da znamo? Otuda što zastrašujuće često zaboravljamo na to, odnosno na sasvim konkretne i praktične implikacije onoga što nam je “u teoriji” svima dobro poznato. Demagozi, populisti, karijerni lažovi i drugi politički lupeži upravo nas na toj krivini sačekuju i otimaju od nas državu, a smisao, svrhu i način delovanja njenih institucija izvitoperuju tako da one više ne rade za, nego protiv nas. Ne radi se o nekom apstraktnom konstitucionalnom problemu, nego o nečemu što veoma neposredno i dalekosežno zagađuje, pa i uništava naše živote. Tamo gde demokratsko-politička pismenost nije baš na zavidnom nivou, ponekad značajan broj ljudi počne da shvata šta se dešava tek kada se zaglibi tako duboko da delovanje uzurpirane države postane neposredno opasno po živote svih građana, čak i onih koji daju sve od sebe da budu lojalni i poslušni uzurpatorima. Srbija je u toj fazi radikalnog srozavanja najkasnije od jesenas, i otuda ovo burno komešanje unutar društvenog tkiva: kao da se najzad probudio instinkt samoodržanja koji je dugo bio držan pod jakim narkoticima.

Kada se dođe do ove tačke, na najtežem su iskušenju ljudi koji profesionalno opslužuju i servisiraju institucije, recimo pripadnici policije i bezbednosnih službi, sudije, tužioci, novinari javnih medijskih servisa, prosvetni radnici… Svako od njih pojedinačno mora da izabere hoće li služiti zakonu i javnom interesu po cenu da bude izložen represalijama podivljalog paradržavnog aparata ili će ostati na mrtvoj straži odmetnutog i odmetnčkog poretka, po cenu potpune ljudske i profesionalne kompromitacije i degradacije. Sve dok stvari ne “eskaliraju” – ali one pre ili kasnije nužno eskaliraju jer je mehanizam samouništenja diskretno i nepomerivo ugrađen pod temelje svake tiranije i kleptokratije – mnogi će se uljuljkivati u iluziji da je moguće zadržati udobnu “srednju poziciju”, sve dok ne dođe trenutak kada balansiranje više nije dovoljno, pa ni moguće.

Pročitajte pismo javnosti zrenjaninskih prosvetnih inspektorki Ivane Atanackvić i Ružice Tapavički: svaka njegova tačka, savršeno odmereno, precizno, besprekorno argumentovano, govori o tome zašto one ne mogu i ne žele da ispune nelegitimne naloge iz srca tame podivljalog aparata o “kaznenom” inspekcijskom nadzoru nad prosvetnim radnicima. Ne zato što odbijaju svoju dužnost koju imaju kao javne službenice, nego upravo zato što ne žele da je iznevere, čime bi suštinski prestale da budu ono zbog čega primaju platu od našeg novca. Ili kratki, primereno buntovni iskaz Dragane Zavalić, šefice službe za inspekcijske poslove u opštinskoj upravi Bačke Palanke.

Te tri savesne građanke su Zakon i Država. A njen nesrećni predsednik je rasulo i bezdržavlje; nema veze, on udara brigu na veselje, pa se evo sprema da udeli orden nesrećnom direktoru novosadske Jovine gimnazije. Požuri, direktore, možda još nema mnogo ni vremena ni ordenja.