Šta nam govori Travis Bikl

Redovno mi se dešava da ispadnem glup u društvu ili najgori namćor, zato što ne prepoznajem ni naslove ni imena mnogih holivudskih filmova i zvezda, savremeni filmovi, posebno američki, najčešće su mi dosadni ili pretenciozni (a mogu, naravno, biti i jedno i drugo), a o manekenima koji glume da su glumci da i ne govorim. Znam da je to stereotip, ali mi se ne da da istražujem kad već znam da ima onoliko remek-dela koja nisam pročitao ili sam već počeo da ih zaboravljam, odnosno onoliko muzike koju nisam čuo i razumeo.

Pre nekoliko dana slučajno sam primetio pominjanje jubileja jednog filma koji me je impresionirao pri prvom gledanju, a koji sam zaista do detalja razumeo tek pre možda mesec-dva. I tad sam se pitao zašto mi se toliko svideo: radnja je smeštena u Njujork, u kome nikad nisam poželeo da ostanem; režija je Skorsezeova, a ne igra Džo Peši; zaplet je toliko prost da film nije morao da traje više od nekoliko minuta…

Pa u čemu je trik? U unutrašnjem glasu, naravno. Kroz čitav film, na svakih nekoliko minuta, čujemo, iz offa, delove dnevnika ili misli glavnog lika, a on hoće i da priča sam sa sobom. Da, svuda su žuti njujorški taksiji, prljave ulice i fasade, povremeno i neki drugi likovi nešto progovaraju, ali fokus cele priče je na unutrašnjem glasu jednog čoveka koji nikako da nađe rezonancu u bilo čemu i bilo kome ko ga okružuje. Sve ovo prati i izvanredna muzika, u kojoj je alt-saksofon jednako izolovan i bend ga samo izdaleka prati, što je efekat koji kao da potencira temu usamljenosti.

PORTRET USAMLJENIKA

Na samom početku, sve što vidimo u kadru jesu oči glavnog junaka, pogled nekog vanrednog intenziteta, kao da gledamo film o samuraju. Pre no što saznamo kako se ovaj čovek zove, znamo šta ga muči. Gotovo prva stvar koju on kaže o sebi jeste da ne može da spava i da onda provodi noći vozeći se po ogromnom gradu. I time je u prvih par minuta dočarana osnovna tema filma – usamljenost, pošto je nesanica problem velikog pritiska i nemogućnosti da ga s nekim podelite, koji eskalira kad ste u mraku sami ili svi spavaju, a vi ste isuviše fini da biste bilo koga probudili ili nemate koga da probudite.

Odmah potom saznajemo i da Travis ima 26 godina, da se stidi svog nepotpunog obrazovanja i da je bio marinac. Pošto je film iz sredine sedamdesetih, to znači da je bio učesnik invazije SAD na Vijetnam, a pred kraj filma ćemo videti i veliki ožiljak na leđima, najverovatniju posledicu ranjavanja ili mučenja. U svakom slučaju, došao je u Njujork s nekom vrstom ratne traume i tu živi bez ikakve podrške (roditeljima piše jednom godišnje, a iz pisma saznajemo da oni žive daleko). Nekoliko puta će biti prikazan kako pije iz flaše umotane u kesu, često kupuje slatkiše, pije lekove, odlazi u bioskope s pornografskim filmovima, radi po 12–14 sati dnevno, sa samo jednim ili čak nijednim slobodnim danom u sedmici. Ništa posebno originalno, relativno tipična predstava mladog muškarca u velegradu, koja je u međuvremenu postala i gora i raširenija.

I u taksiju i u stanu, mnogo puta će nam biti prikazani odrazi u ogledalima. Usamljenik ne zna kako izgleda u tuđim očima, socijalna interakcija mu ne teče spontano, mora da dobije uputstva ili da “trenira”. Nažalost, kad tako nešto nije “usvojeno” u detinjstvu, posle sve ide mnogo teže. Čak i kad bude doneo odluku da ne bude puki posmatrač, da pređe u krvavu akciju, Travis mora da isproba i uvežba reči i gestove. Jedna od najčuvenijih scena u filmu prikazuje baš to: uvežbavanje da brzo izvuče pištolj i kako da se obrati zamišljenom neprijatelju. A do tog trenutka nama je već jasno da se ništa ne može dobro završiti.

SAM “NA SVOJOJ STRANI”

Dok kruži gradom, Travis vidi samo ono što je povezano s razvratom, a da on, sve do samog kraja, ostaje izvan toga, njega niko neće dodirnuti. Druga stvar koja mu je očigledna jeste da su svi drugačiji od njega, da se nikad ni sa kim neće uklopiti. Kad sedi s kolegama, jedva da se uključuje u razgovore i jasno je da se u njima ne snalazi baš najbolje. Kad s jednim od njih (koji i sam priznaje da nije Bertrand Rasel) pokuša da podeli ono što ga muči, ne dobije nikakvo razumevanje i ostane potpuno sam. Prvi pokušaj flertovanja potpuno je obeshrabrujući.

Nekoliko puta ga vidimo kako piše dnevnik. Pošto nema sagovornika, stavlja svoje misli na papir prilično detinjim rukopisom. Opet, te misli su važne i bez njih ne bismo mogli da razumemo njegovu motivaciju. Na primer, on brine zbog svoje “bolesne usmerenosti na samoga sebe” i želi da “postane osoba, kao drugi ljudi”. Odmah nakon ovih reči pojaviće se žena “koja je poput anđela”, koju će dugo posmatrati, pa onda i skupiti hrabrost da joj priđe. Betsi je, očekivano, potpuno drugačija od njega: bolje uklopljena, obrazovanija, veselija, duhovitija, opuštenija, površnija… Koliko je on izolovan, toliko je ona centar političke kampanje sa sloganom “Mi smo narod”. Odmah je jasno (po stavu tela, smehu, odeći) da oni pripadaju različitim svetovima.

Travis je tokom čitavog filma ozbiljan, napet, bez osnovnih socijalnih veština, neduhovit, kaže za sebe da ne poznaje ni muziku, ni filmove, ni politiku. To je najupečatljivije u dugoj sceni kada, na njihovom drugom sastanku, kaže Betsi da je bioskop s porno filmom dobra ideja pošto “mnogi parovi tu dolaze” i potom uopšte ne razume zašto je ta ideja bila potpuna propast. Ona mu (još pre toga) kaže da ne poznaje nikoga nalik njemu, da je on “hodajuća protivrečnost” (mada ostaje nejasno šta je pod tim mislila), a kasnije će i svodnik i dvanaestogodišnja devojčica primetiti kako je Travis čudak. Kad se bude razočarao, on će zapisati da je Betsi “kao i svi oni”, što valjda znači da on ostaje potpuno sam na “svojoj strani”.

ČIŠĆENJE I DESTRUKCIJA

Upitan šta je prva stvar koju bi sledeći predsednik SAD trebalo da uradi, Travis kaže da mora da se očisti grad. To deluje očigledno, pošto više puta vidimo prljavštinu po ulicama, čišćenje, prostituciju i pljačke, a sam Travis mora da pere zadnje sedište svog taksija. Ali ovo kao da ima i sasvim drugu dimenziju, ne samo moralnu, već i pretenziju ka metafizičkom. Za Betsi, u početku, kaže da je poput anđela, dok je grad pun greha i prljavštine, a Travis pominje i suprotnost između doma i pakla. U jednom momentu nekoliko rečenica počinje sa “Evo osobe”, što bi moglo biti eho Pilatovog “Ecce homo”, a Travis o sebi misli kao o pozvanom (imao je samo jedan smer, nije bilo izbora), kao da sebe vidi kao spasitelja, a Ajris kao svoju Magdalenu.

Te mesijanske ideje navode Travisa da se priprema za to da sam počne da “čisti” na najdestruktivniji mogući način: kupuje gomilu oružja, počinje da vežba i mišiće i preciznost u gađanju. Vidimo da se oseća sve lošije, pošto u nekim scenama samo drži glavu u rukama ili šutne televizor. Kreće se gradom naoružan, pa će početi i da spava obučen i s oružjem. Prvo ubistvo počiniće u situaciji koju nije ni planirao ni izazvao. Ali posle toga postaje vidljivo drugačiji od svih (obeležen frizurom) i pokušava da izvrši atentat, da bi se sve završilo s nekoliko ubistava i pokušajem samoubistva.

Pre te kulminacije, Travis još sreće i Ajris, dvanaestogodišnju devojčicu koju odrasli, reklo bi se opasni, muškarac čini zavisnom od droga i podvodi. Ona je važna iz najmanje dva razloga. Prvo, jednako je koliko i on “izgubljena” u tom svetu, dete, nekako iz Pitsburga dovedena u Njujork, odrasla u sirotinji, bez odnosa, podrške, objašnjenja. I drugo, za Travisa nema opasnosti da bi ona nekako mogla da se oslobodi bez njega, njoj će sigurno biti neophodan, od nje čak i on bolje razume život.

Sam kraj filma je izuzetno neobičan i deluje vrlo neubedljivo, kao naivan (ili čak producentskom voljom nametnuti) hepiend. Jedino tumačenje koje ima kakvog-takvog smisla jeste da gledamo kako Travis, koji zapravo umire, želi da preživi, bude heroj i “osveti se” Betsi hladnim odlaskom.

KAO MERSO

Danas zvuči neverovatno da je glavna uloga nuđena nekome drugom (a navodno su u igri bili Dastin Hofman, Paćino, Džef Bridžis). De Niro je u ovom filmu poseban i sve počiva na njegovom kapacitetu da prenese taj intenzitet osećanja, potpunoj posvećenosti pripremama i talentu za improvizacije (kao što je slavna “You talkin’ to me?” scena). Da je na njegovom mestu bio manje uverljiv glumac u scenama kad se ništa ne dešava, čitav film bi se raspao. (Nije baš lako poverovati da je on u drugoj polovini sedamdesetih snimio Dvadeseti vek, Taksistu, Njujork, Njujork, Lovac na jelene i Razjareni bik).

Travisovi zapisi o tome ko je na prvom sastanku šta jeo i pio zvuče kao da su iz Kamija, pa možete pomisliti da bi tako izgledao Stranac da radnja nije smeštena u Alžir. Takođe, njegova zabrinutost da ima rak želuca kao da je prepisana iz Kafkinih dnevnika. Vizuelno, mnogi kadrovi deluju kao da je u pitanju francuski film, što je bila namera i scenariste i reditelja. Za film neki kažu da predstavlja odličan primer egzistencijalizma u kinematografiji, a ja ne umem da procenim da li taj žanr i dalje postoji. A deluje da bi mladim ljudima danas, u doba epidemije takozvanih incela i Usamljenih napadača (lone wolf killers), bio preko potreban.

Taksista predstavlja ne samo odličan portret unutrašnjeg sveta jednog usamljenika već i rečito upozorenje da hronična usamljenost ne može da ne vodi slomu, neobičnim idejama i nekom obliku destruktivnosti. Ipak, ništa od toga ne bi bilo bitno da mu estetska dimenzija nije tako dobra da vam se čini da ne trepćete i kad jedva da se išta dešava. Pa onda možda svi možemo da iskoristimo ovaj film kao povod da, onako kako je Travis Bikl pokušao da očisti ulice Njujorka, mi očistimo sebe od gomila šunda i kiča kojima smo poslednjih decenija neprekidno bivali izloženi?

Autor je psiholog