Samoobmana

Nažalost, svi znamo za laganje jer kao da ga je nemoguće izbeći. Čak i iskreni ljudi nekada nešto prećutkuju, ne plate kartu u prevozu ili misle da je jednostavnije ne kazati istinu, odnosno da bi im ona donela prevelike probleme. S vremenom skoro svi naučimo kako da prepoznamo kada nas neko laže, a ima, naravno, i umetnika u laganju. Ali, koliko god to bio zanimljiv proces te važno kognitivno i socijalno dostignuće, postoji ovde nešto još misterioznije. Kako je moguće da ljudi veruju da govore istinu, a obmanjuju i sebe i sagovornike? Kako ubedimo sebe da se nešto (nije) dogodilo – da smo bolji, viši, lepši nego što jesmo, da smo dali sve od sebe, da smo žrtve, najpošteniji ljudi svih vremena, da su nam deca posebna – kad je objektivno očigledno da to ne može biti slučaj?

ODBRANA TVRĐAVE

Daću vam čest psihoterapijski primer: mnogi ljudi žive sa krajnje nefleksibilnom slikom o svojim roditeljima ili bespogovorno veruju u narativ o sopstvenom odrastanju; posle izvesnog vremena, uprkos tome što terapeut nema nikakve objektivne informacije o tim osobama ili događajima i ne može o njima ništa da kaže, slika postaje kompleksnija, protivrečnija, nekad čak zapanjujuća. Ljudi kažu “Tolike godine sam bio ubeđen…” ili “Tek sad shvatam koliko sam sebe obmanjivao da…”, ali ne umeju da objasne kako su to tačno radili.

Frojd je naveo priču o ženi koja, gotovo deset godina po završetku rata, i dalje čeka pismo u kojem će stajati da se njenom sinu nije desilo ništa i da samo što nije stigao kući. Njegova poenta je da ta majka čeka da se ništa ne desi, odbija da vidi promenu u spoljašnjoj realnosti. Problem je, međutim, komplikovaniji – mi svi nekada čekamo neko unutrašnje pismo da nam potvrdi da se u našoj unutrašnjoj realnosti ništa nije promenilo: “Znam da svi kažu kako je nemoguće imati savršeno detinjstvo, ali moje je stvarno bilo savršeno.”

Dodatna sličnost je u tome što ni u jednom od slučajeva ubeđivanje ništa ne pomaže. Racionalni argumenti, objašnjavanje uz pomoć pravila i zakonitosti, pozivanje na druge primere – sve se to vidi kao hladno, neprimenljivo, bezlično. Obmana je toliko neophodna da deluje poput tvrđave koja će biti branjena po svaku cenu, bilo da čuvamo sliku o sebi ili o važnoj drugoj osobi. “Uopšte se nisam zaljubio.” “Nisam nikad ništa ukrao!” “Nemoguće! Nisam na to ni pomislio!” Na još opštijem nivou, to može da ide tako daleko da neki ljudi kažu: “Možda sam sve to samo sanjao” ili, nakon što vam nešto ispričaju, dodaju: “Sve mi deluje kao iz nekog filma, ne znam da li mi se to stvarno dogodilo ili ne”. (Zanemariću, zasad, situacije u kojima neko ne veruje dovoljno u svoj sud i lako ga menja pod spoljašnjim pritiskom.)

TI SILNI MEHANIZMI

Ne može biti dileme oko toga da li se ovo dešava. Svako s mrvicom introspekcije barem nekada je shvatio – obično, naknadno – da obmanjuje sebe. Misterioznija su pitanja kako i zašto mi to radimo, a temeljno istraživanje onoga što i od sebe tajimo teško je organizovati.

Jedna od važnih strategija koje samoobmanu čine mogućom jeste minimizovanje. Pomislite da ste nešto uradili, po pravilu negativno, da ste nekoga povredili, izneverili ili razočarali, ali gotovo istovremeno sebi kažete: “Ma, dobro, pa to svi rade, trebalo je davno da se navikne.” I mada je argument besmislen – kao da je učestalost u društvu na bilo koji način relevantna za procenu etičnosti ponašanja; kao da je nečija (ne)naviknutost parametar za naše odlučivanje – mi ga iskoristimo za to da sebi oprostimo i vrlo često čak potpuno zaboravimo da se to ikad dogodilo.

Dodatno, postoje brojne društvene formule koje nam olakšavaju da pribegnemo ovom mehanizmu: “Deca ionako ništa ne pamte”, “Kao da muškarci imaju osećanja”, “Odrasla je žena, šta joj ja mogu, nije tinejdžerka”, “Crnci i nisu stvarno ljudi”. Mnoge ovakve floskule čujemo oko sebe i posežemo za njima kad nam je neophodno da sebe obmanemo kako je naš postupak zanemarljiv i lako oprostiv.

Drugi slični mehanizam jeste ono što psihoanalitičari nazivaju pomeranjem – neko osećanje ili nagonsku želju koju se ne usuđujemo da povežemo sa određenom osobom, vežemo za nekoga drugog, nekog ko nam nije zabranjen, prema kome smemo da ispoljimo ljubav, mržnju, ljubomoru, zavist i sva ostala osećanja bez napada intenzivne anksioznosti. Već nam sam ovaj skraćeni opis tog mehanizma pokazuje da je njegov osnovni zadatak da u obmani drži i druge i nas same. Kad god ste, naime, ljuti na muža i posvađate se sa šefom, time obavljate jedan važan posao – pravi izvor besa ostaje skriven od vaše svesti i, kad se vratite kući, možete da verujete kako nemate nikakvih problema. Isto je i s dečakom koji ne sme da udari svog brata pa tuče školskog druga koji se zove kao i brat, ili mladićem koji zna da nije dozvoljeno zaljubiti se u rođaku i onda poludi za njenom najboljom drugaricom. A kad biste ih ispitivali, nijedan ne bi poverovao da ova tumačenja imaju smisla, ostali bi potpuno ubeđeni u svoje obmane.

Stara izreka kaže kako dobar izgovor zlata vredi. Ovo je vrlo primetno u školama i na radnim mestima, gde god se ljudi susreću s figurama koje imaju više popustljivosti nego autoriteta. Isto, međutim, važi i kad se pravdate pred samim sobom. Nećete sebi govoriti kako vam je deda umro po treći put u ovom polugodištu, pošto bi to bila previše očigledna laž, ali gotovo svako ponekad pomisli “morao sam da uzmem kad ima još dugo do plate” ili “nisam valjda ja jedini glupak da ne prepišem kad svi prepisuju”. Ovakvim manevrima pokušavamo da izmislimo olakšavajuće okolnosti pred unutrašnjim sudom i porotom, ali njihova osnova je u tome da sebe ubedimo u nešto za šta drugim delom sebe znamo da očigledno nije istina.

Ovo se može postići i pomoću onoga što nazivamo projekcijom. Kao što je dobro poznato, radi se o mehanizmu koji koristimo da bismo drugima pripisali neka svoja osećanja ili težnje. Poverujemo da se neko sve vreme takmiči s nama da ne bismo morali da priznamo sopstvenu kompetitivnost; negodujemo zbog toga što je neko zaljubljen u nas kako bismo mogli da ostanemo slepi za sopstvenu zaljubljenost; optužujemo sve oko sebe da kradu i time prikrivamo sopstvenu pohlepu. Projekcija je, otud, izvanredno sredstvo za održanje samoobmane i, ako budete počeli da obraćate pažnju, često ćete ga i lako primetiti u svakodnevnoj međuljudskoj komunikaciji.

Bilo bi moguće nabrojati još ovakvih mehanizama, naprosto zato što brojni mehanizmi odbrane, na različite načine, služe tome da nešto zadrže izvan naše sveti, da nam onemoguće uvid u naše prave motive. Ali važno je napomenuti da ima i gorih opcija, pošto mi nekada, prosto rečeno, uspemo da slažemo sebe i ubedimo se u neistinu. Ponovo, jasno je da lako možemo pod spoljašnjim pritiskom slagati i kad bismo želeli da budemo jaki i iskreni. Nažalost, naše moralne snage retko su tako velike da možemo da se odupremo i unutrašnjim pritiscima, pa mi, da ne bismo trpeli, ubedimo sebe u neistine, ako je neophodno tako što ih mnogo puta sebi ponovimo.

TI SILNI PRITISCI

Konačno, ostaje pitanje kakvi su to unutrašnji pritisci koji nadjačavaju našu moralnost – koja čini naš karakter, srž onoga kako doživljavamo sebe i predstavljamo se ljudima – i zbog kojih mi sebe obmanjujemo ili čak odustajemo od sebe. Šta bi to u ljudskom biću moglo biti moćnije od odluke i pokušaja da se snage mobilišu za razvoj, samospoznaju i poštenje?

S jedne strane, sve se ovo odigrava pod uticajem različitih strahova i anksioznosti. Tamo gde struktura ličnosti nije dovoljno stabilna, odnosno samopoštovanje dovoljno realistično i solidno, anksioznosti mogu delovati poput mitskih bića koja iskaču iz nekog ambisa i prete da će vas, kao Balrog Gandalfa, povući za sobom. I kako je strah izuzetno moćno osećanje, evoluciono usidreno u nižim moždanim strukturama, lako nam se može desiti da se osetimo preplavljeno i odustanemo od sebe i svega za šta bismo se u miru zalagali.

Još opakiji progonitelj može biti neumereno osećanje krivice, koje ne kažnjava pravedno i po zasluzi već lomi sve pred sobom i za mali prestup, ako on spada u domen prema kome ste posebno osetljivi. Takvo, beskompromisno osećanje krivice lako može potpuno da vam uništi osećaj lične vrednosti, da ostavi prah i pepeo namesto nade i entuzijazma. Ako vam se ovo desi samo jedan jedini put, možete zauvek ostati obeleženi užasom da bi se moglo ponoviti, pa onda, bežeći od te mogućnosti, ili samo nečije (nekad sasvim manipulativne) pretnje njome, ubediti sebe u bilo kakvu besmislicu ili “drveno gvožđe”.

U nekim slučajevima, samoobmanjivanje dobije tolike razmere ili ga je neophodno koristiti tako često da steknemo utisak kako je neko izgradio čitav lažni identitet, da, kako god da pokušamo da mu pristupimo, uvek nalećemo na ista nerealistična uverenja o sebi. Cinici bi verovatno rekli da je to jedina opcija i da su svi identiteti lažni i zasnovani na (samo)obmanjivanju. Deluje, ipak, da su neke razlike očigledne: u spremnosti da se nešto preispita, hrabrosti da se iskreno govori o sebi, fleksibilnosti, sklonosti promeni. Ali ako u ovoj priči ima naravoučenija, ono je u tome da bismo morali biti svesni da nikad ne možemo u potpunosti da upoznamo sebe (da sad ne licitiram s procentima), te da, kao što svaki psihoterapeut bolje razume svoje pacijente nego sebe, ne smemo da gubimo iz vida da sebe upoznajemo samo u dijalogu s nekim pred kim se usuđujemo da budemo vanredno iskreni i ogoljeni.

Autor je psiholog

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!