Samokritika i njene dve strane

Niko ne voli da ga kritikuju. Ipak, koliko god da to ne volimo, kritika je neophodna. Da biste mogli da napredujete, o čemu god da govorimo, neko mora da vam daje povratnu informaciju, od nekoga morate da učite zanat. Takođe lako i brzo možete da uočite koga su roditelji kritikovali zbog nepristojnog ponašanja, samouke košarkaše od onih kojima je neko pomogao da izgrade mehaniku šuta… Neko, želeo to ili ne, mora da ponavlja “Ne tako”, “Probaj na ovaj način”, “Ostav”, “Još nije dovoljno dobro”. Naprosto, lenjost je tako duboko ukorenjena u našoj prirodi da prebrzo odustajemo, posebno kad nam deluje da smo uspešni pa prestanemo sa daljim usavršavanjem, čak i kada nam je očigledno da bismo mogli još mnogo da napredujemo.

Ovo ne mora da se odnosi samo na talente. Još su manje popularne kritike usmerene na naš karakter. Ako nas neko suoči s tim da smo bili lenji, da smo nečemu pristupili površno, slagali – takve kritike bole još jače i mi im se često žestoko suprotstavljamo ili odgovornost prihvatamo tek pod svojim uslovima i mnogo kasnije. Naravno, sve te kritike mogu biti potpuno opravdane, ali uopšte i ne moraju; mogu biti saopštene na konstruktivan način ili s ciljem da sagovornik bude ponižen i obeshrabren; prihvaćene s manje ili više stabilnim opštim samopoštovanjem.

IZ DETINJSTVA UVEZENO “NE”

Sve i ako to zvuči neobično, to samopoštovanje mora da budu praćeno realističnom samokritikom. Drugim rečima, samokritika je neophodna koliko i kritika koja dolazi od drugih. Moramo da razvijemo sposobnost samokontrole i rada na tome da usavršimo određene veštine; bilo bi besmisleno da neko mora bezbroj puta da vam kaže da niste dobro oprali ruke i da nimalo ne napredujete. Može biti, nažalost, još mnogo gore od toga. U starim klasifikacijama mentalnih poremećaja postojala je kategorija “psihopatija”, često prikazivana i u popularnoj kulturi, a koja je bila definisana potpunim odsustvom savesti i kapaciteta za samokritiku. I uistinu, osoba s različitim kvalitetima, ali bez samokritike, bila bi verovatno nepodnošljiva za razmenu i suživot – arogantna, preterano samouverena, s težnjom dominaciji.

Glas koji nas iznutra kritikuje, međutim, uopšte ne potiče iz nas samih. Na uzrastu od oko osamnaest meseci deca počinju da ponavljaju roditeljsko “ne” i sama sebi zabranjuju neke aktivnosti ili ciljeve. Element međuljudske komunikacije postaje deo unutrašnjeg sveta (što se dešava i sa svim drugim rečima, samo što one nose manji emocionalni naboj), a pošto se to odigrava tako rano, svi zaboravimo da smo ga uvezli.

Ovo “ne” počinje da organizuje taj unutrašnji svet, uređuje ga i gradi. Moglo bi se donekle reći da je mera izgradnje strukture ličnosti to koliko neko dete može samo sebi da kaže “ne”, koliko svog roditelja nosi u sebi. Ali dug je put do tih moći.

SPORO USPOSTAVLJENJE MORALNIH NAČELA

Za unutrašnjim “ne” slede brojne druge zabrane, kritike, pravila i zahtevi. Svi oni mogu da padnu teško – ko još voli da se pristojno pozdravlja, jede kašikom, deli igračke, a da ne govorimo o onome kad te grde da nisi bio dobar, a ti plačeš zato što nemaš pojma o čemu pričaju – ali, ponovo, ubrzo postaju instrumenti pomoću kojih regulišemo sami sebe. Ne mora niko ni da bude prisutan, a dete samo sebi počne da govori: “Sram te bilo.” Pre polaska u školu, deca već imaju intenzivnu potrebu da zahvaljuju, izvinjavaju se, kritikuju vršnjake ili mlađu decu koja učine nešto što su i ona sama radila koliko prethodne sedmice. Izvor samokritike stabilno je prisutan u umu i radi redovno, ponekad prekovremeno, pa čak i dok spavamo.

U sporom i dugotrajnom procesu, samokritični glas počinje da uspostavlja moralne standarde koji će nas voditi kroz život. Sve i dalje u velikoj meri zavisi od zajednice, pošto je doživljaj pripadnosti važniji od ispravnosti (“što da ne prepisujem kad svi prepisuju”), ali – norme su jasne, izbegavanje povremeno, a potreba da budem centar svemira i da pravila važe za druge ali ne i za mene jedva da je preživela i u fantaziji. Povremeno, obično kratkrotrajno, samokritika čini da se deca osećaju loše, da ulože napor u to da se izvine i nešto isprave. I, uprkos svemu, zadatak roditelja i učitelja ostaje da neumorno podsećaju na moralna pravila. Odrasli su “lako kvarljiva roba”, a deca pogotovo.

INSPIRACIJA I RAST

Kako prilazite adolescenciji, samokritika više ne govori toliko o normama koliko o idealima. Ili je makar tako bilo u svetu pre društvenih mreža. Nije vam više toliko bitno kakvi su zahtevi u školi, već vreme provodite vežbajući da zakucate kao Džordan, da odsvirate najkomplikovaniji solo svog omiljenog gitariste, skupljate pomoć za ugrožene, neprekidno mislite o pitanjima večnosti, dobrog, smisla, prirode bogova… Glas koji vas iznutra kritikuje može i da vas, metaforički govoreći, vuče uvis, obezbeđuje vam inspiraciju i energiju za dalji razvoj i samoprevazilaženje, negoduje ako tavorite u ranije dostignutom, ne da vam da uživate u bilo čemu drugome sve dok se ne uzdignete iznad onog ko ste juče bili.

Ovakva samokritika jeste moćna, može u trenucima moralnih dilema, ili nakon što pokleknemo pred iskušenjima, da bude i oštra, ali ona ne sakati, ne postoji opasnost da ćete zbog nje ostati bez nekog dela sebe. Mogu biti potrebni vreme, izvinjenja ili uzvraćanje dobrim, ali moguće je preživeti i čak napredovati, ne ponavljati iste greške. A ovom glasu se može čak i pobeći, dozvoliti sebi zadovoljstvo, naučiti pod kojim okolnostima i do koje mere smete da uživate a da ne budete kažnjeni grižom savesti.

KAD SAMOKRITIKA ZAVLADA

Nažalost, može biti i velikih problema sa samokritikom. Kao što je muka kad je uopšte nema, tako je i muka što mnogi ljudi teško mogu da prestanu s njom. Verujem da je svaki psihoterapeut morao sresti veliki broj ljudi (verovatno češće žena nego muškaraca) koji se muče da sebi oproste greške ili mane na koje niko od njima bliskih osoba ne obraća pažnju ili ih čak i ne primećuje. Oni tako mogu sebi da unište sreću, ponos na postignuća, ispunjenost u odnosima, ili samo opuštenost u trenucima kada nema spoljašnjih pritisaka.

Poseban nivo problema sa samokritikom donosi ona koja nije usmerena na konkretne postupke ili mane. Ona nam govori – ili stalno preti da bi mogla progovoriti o tome – da nismo dobri, da smo u celini, kao osobe, bezvredni, nezanimljivi, zaboravljivi (nenezaboravni), neinspirativni, nedovoljni. Ovaj tip samokritike direktno napada korene našeg samopoštovanja i preti da sruši sve ono što verujemo da znamo o sebi i zbog čega vredi i ima smisla da živimo, radimo i družimo se. Pod ovakvim pritiskom ne možemo sebi da oprostimo ni ono što nismo uradili.

Zahtevi ovakvog samokritičara su nerealistični i vrlo često neostvarljivi. Mada je nekome koga ovo muči moguće pokazati objektivnu besmislenost tih zahteva, emocionalna komponenta je tako jaka, a odbrane od nje tako krhke, da se ništa ne može postići racionalnim argumentima. Sve kritike ovog samokritičkog glasa preoštre su, a najstrašnije je to što su kazne unutrašnje. Kad vas učitelj grdi, pa čak i kad vas roditelj istuče, koliko god to moglo biti bolno i ponižavajuće, te kazne dolaze spolja, u nekom se trenutku završavaju, moguće je razviti načine da ih, makar do izvesne mere, izbegnete. Ako sve to isto živi unutar vas, bekstva nema, predah i olakšanje mogu biti teško dostupni, strepnja i pokušaji izbegavanja nikada ne prestaju. Otud deci, a ponekad i odraslima, predstavlja olakšanje kada nađu, ili čak izazovu, spoljašnju kaznu i bol nanet kritikom drugog.

Istovremeno, takvim osobama može biti upadljivo teško da se sete neke svoje vrline ili uspeha, bez obzira na to da li od drugih mogu dobijati kritike ili komplimente (mada je glad za komplimentima, da ne kažem “zavisnost od aplauza”, upadljivo česta, sve to pomaže samo kratkotrajno). Nekada čitav identitet i ponašanje, bez obzira na moguće druge vrline i kapacitete, rotiraju oko izvora ovakve samokritike i čovek je spreman da se odrekne bilo kojeg dela sebe samo da mu se to ne bi ponovilo. Ne progoni vas, dakle, osećaj da ste uradili nešto neoprostivo, već da u vama postoji unutrašnji kritičar koji može u tren oka da vam uništi osećaj lične vrednosti, smisla života i svih stremljenja.

ODJEK TUĐIH REČI

Surovost samokritike u direktnoj je vezi sa surovošću kritika koje smo dobijali tokom odrastanja. U psihoterapiji je ponekad moguće povezati konkretne reči kojima neko sebe zlostavlja sa onima koje su uzvikivali besni roditelji ili zlostavljači u školi. Kad smo nežni i krhki, bol se zariva tako duboko u nas, a, istovremeno, sebi verujemo tako malo da nam deluje da kritike moraju biti opravdane, da odjekuju u nama godinama ili čak decenijama i mogu postati nerazdvojive od toga kako sebe doživljavamo i opisujemo. Nekad je, međutim, izvor problema i u tome što kritika nije bilo, a presudan može biti i odnos kritika i samopoštovanja (a nekada i atmosfera u društvu, recimo tamo gde je dominantna religija usmerena na urođenu grešnost, krivicu, ispovedanje i iskupljivanje).

Bilo kako bilo, deluje dramatično važno da obraćamo pažnju na to da i u našoj unutrašnjosti čuči i vreba neki produžetak spoljašnih kritičara koji može zastrašujuće da nam zakomplikuje pa i upropasti živote, te da je velika odgovornost za to kako ćemo živeti u umovima onih kojima je naš sud posebno važan, i treba uvek da je imamo u vidu – pre no što progovorimo, podsmehnemo se ili osudimo.

Autor je psiholog