Borbena politička retorika na stranu, niko i ne traži da Srbija “stane” nego, naprotiv, da se pokrene. Srbija je stala odavno
U jednom delu naše javnosti – koji sam upravo izmislio, ali sam siguran da će jednom zaživeti – sve je popularnija hipoteza da entitet koji figuriše kao predsednik Vlade Srbije, Vučević Miloš, nije baš klasična osoba od krvi i mesa, nego plod industrije veštačke inteligencije – dobro, više veštačke nego inteligencije – i da je jedino time moguće objasniti neke njegove inače neshvatljive reči i postupke. Ova teorija dalje kaže da ga je Vučić po svoj prilici nabavio u Kini, što ne zvuči nemoguće; nevolja je jedino u tome što ga, izgleda, nije pazario u nekoj vrhunskoj industriji, nego na pijaci. Tvrdičluk, šta li? Tako da je kupio već tada zastareli model, ne baš vrhunske izrade, i po svoj prilici ne od prvog vlasnika. I tu nije kraj nevoljama. Nije uz njega dobio nikakve rezervne delove.
Možda vam ovo zvuči apsurdno, ali kako drugačije objasniti da je taj isti Vučević, takoreći do juče gradonačelnik Novog Sada, svega nekoliko sati nakon novosadske prvonovembarske tragedije mirno otputovao na “poslovno putovanje”, i to baš u – Kinu?! Jedino logično objašnjenje je da su mu hitno zatrebale neke komponente koje su se fatalno pokvarile i bez kojih ne bi mogao da funkcioniše. Ako se ovo što od njega dobijamo može nazvati nekakvim “funkcionisanjem”. Kakav li bi tek bio da se pokvari?
Šalu na stranu, Novosađani znaju da je Miloš V. ljudskog porekla jer mu pamte oca, advokata i staru radikalsku koreniku, koji je u vreme gradonačelnikovanja Maje Gojković bio praktično drugi čovek grada. Avaj, veliko je pitanje da li činjenica da je savršeno prirodne izrade govori Vučeviću junioru išta u prilog? Postoje, naime, neke stvari koje ne očekujemo od robota, naročito ako su rudimentarnije izrade, ali ih svakako očekujemo od ljudskih bića, pogotovo od javnih službenika visokog ranga. Među njima su svakako empatija prema nevoljama i stradanjima svojih sugrađana i generalna ljudska pristojnost.
Neko ko zna i oseća bilo šta od toga i o tome otkazaće prvog novembra svako putovanje bilo gde dalje od Čuruga, a kamoli u Kinu, zemlju čije nam kompanije duguju neke veoma ozbiljne odgovore u vezi s tzv. rekonstrukcijom novosadske železničke stanice. I biće uz ljude koji su imali nesreću da mu budu povereni na brigu i čuvanje. Em zato što je premijer zemlje čiji su građani upravo stradali odgovornošću i krivicom te iste države, em zato što je u vreme “rekonstrukcije” bio gradonačelnik Novog Sada, a suštinski je to i sada, samo preko nekog svog kaskadera-amatera. Koji više deluje kao da je sklapan u Severnoj Koreji, i to jednog dana kad nije bilo struje, pa je komplet sklopljen ručno.
Kako god, nakon što se neko vreme malo pritajio, Vučević je ponovo zablistao svojim najboljim prirodnim svojstvima izjavivši da “ne može Srbija da stane ni zbog 15, ni 155, ni 1555 ljudi koji su poginuli”.
Šta je problematično u toj izjavi? Ništa, osim same izjave; inače je sve tačno. Pojasnite, molim, Pančiću?
Tačno je da ni jedna zemlja ne može da “stane” zbog bilo kakve i kolike katastrofe, bila ona izazvana prirodnim faktorom ili ljudskom svinjarijom. Život uvek teče dalje, sa svim svojim potrebama. Ali, borbena politička retorika na stranu, niko i ne traži da Srbija “stane” nego, naprotiv, da se pokrene. Srbija je stala odavno: stao je normalan politički život, mediji, pravosuđe i štošta drugo. Zahtevi protestujućih mogu da se sublimiraju u ponovno pokretanje, dakle, oslobađanje iz stega jedne otete države i porobljenog društva.
Vučević, stoga, demagoški obrće teze, pri tome zapanjujuće uvredljivo i neukusno licitirajući brojevima žrtava, što je u kontekstu u kojem je izgovoreno jednostavno nepodnošljiv primer robotske neosetljivosti – da izvinu roboti. Postoje banalne, formalne istine koje se ni ne pomišljaju, a kamoli da bi se izgovarale, iz razloga koji su samorazumljivi svakome ko se iole normalno socijalizovao. Zamislite da skrhanim roditeljima deteta koje je, recimo, poginulo u saobraćajnoj nesreći kažete: “Ma, šta tu dramite, pa svi ljudi su smrtni, i da nije sada poginulo, vaše dete bi svakako jednom umrlo, makar i u dubokoj starosti. Ajde bre, sve je to normalno, život ide dalje!”
S obzirom na sve to, zapravo je šteta što Vučić nije kupio Vučevića na nekoj pijaci rashodovanih robota u dubokoj unutrašnjosti Kine. Ako ništa drugo, taj bi možda i mogao da se apgrejduje, a za popravljanje ovog, prirodnog, nema nikakve šanse. Kao ni za njegovog šefa, uostalom.
Sve veći broj životinja širom sveta oboleva od istih hroničnih bolesti kao i ljudi. Nova analiza Poljoprivrednog univerziteta u Atini pokazuje da su ključni okidači identični – genetika, zagađenje, loša ishrana, stres i klimatske promene.
Objavljivanje kompromitujućeg snimka na kojem direktor UKC-a RS Vlado Đajić razgovara o kupoprodaji narkotika izazvalo je politički šok u Banjaluci i najbržu reakciju pravosuđa u novijoj istoriji. Za samo nekoliko sati srušen je jedan od ključnih ljudi SNSD-a, dok se predizborna scena preokrenula u spektakl obračuna i međusobnih optužbi
Mediji u Srbiji danas liče na Haiti, gde je vlast širila verovanje da je diktator Papa Dok vrhovni vudu vrač od čijih čini ne možete pobeći. Ne znam da li sve strašniji primeri prosipanja mržnje i zla znače da je kraj ove vlasti blizu, ali se plašim da ćemo dugo morati da se lečimo od mržnje koja je posejana
Pozitivna iskustva ne zahtevaju refleksiju, a nekad je čak i onemogućavaju ili odlažu. Emocionalna bol fokusira našu pažnju na to da naša unutrašnjost postoji. S druge strane, jedan od najvažnijih parametara snage jeste to što možete da izdržite da nešto boli i ne uradite ništa, ne pobegnete od tog doživljaja već ostanete s njim, upoznate ga i sačekate da mine, da u svom tempu iscuri i prođe
Zet Kušner sigurno razmišlja vredi li sa Vučićem, Jovanovim i drugim ćacijima saditi tikve. Prilikom otimačine Generalštaba ispali su smotana banda koja se u toku pljačke banke bez maski krevelji u kamere i ostavlja na pultu ličene karte
Ukoliko imate trunku ličnog integriteta, lako ćete ugledati samog sebe na kiši u štrajku glađu. Kao što danas za Milomira Jaćimovića nema pravde, zakona i ustavnih prava, sutra ih možda ni za vas neće biti
Nema ničega u ideji Fakulteta srpskih studija što državni univerziteti već ne pokrivaju. „Identitetske discipline“ nisu drugo do košmari proizašli iz falangističkih glava
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
