Borbena politička retorika na stranu, niko i ne traži da Srbija “stane” nego, naprotiv, da se pokrene. Srbija je stala odavno
U jednom delu naše javnosti – koji sam upravo izmislio, ali sam siguran da će jednom zaživeti – sve je popularnija hipoteza da entitet koji figuriše kao predsednik Vlade Srbije, Vučević Miloš, nije baš klasična osoba od krvi i mesa, nego plod industrije veštačke inteligencije – dobro, više veštačke nego inteligencije – i da je jedino time moguće objasniti neke njegove inače neshvatljive reči i postupke. Ova teorija dalje kaže da ga je Vučić po svoj prilici nabavio u Kini, što ne zvuči nemoguće; nevolja je jedino u tome što ga, izgleda, nije pazario u nekoj vrhunskoj industriji, nego na pijaci. Tvrdičluk, šta li? Tako da je kupio već tada zastareli model, ne baš vrhunske izrade, i po svoj prilici ne od prvog vlasnika. I tu nije kraj nevoljama. Nije uz njega dobio nikakve rezervne delove.
Možda vam ovo zvuči apsurdno, ali kako drugačije objasniti da je taj isti Vučević, takoreći do juče gradonačelnik Novog Sada, svega nekoliko sati nakon novosadske prvonovembarske tragedije mirno otputovao na “poslovno putovanje”, i to baš u – Kinu?! Jedino logično objašnjenje je da su mu hitno zatrebale neke komponente koje su se fatalno pokvarile i bez kojih ne bi mogao da funkcioniše. Ako se ovo što od njega dobijamo može nazvati nekakvim “funkcionisanjem”. Kakav li bi tek bio da se pokvari?
Šalu na stranu, Novosađani znaju da je Miloš V. ljudskog porekla jer mu pamte oca, advokata i staru radikalsku koreniku, koji je u vreme gradonačelnikovanja Maje Gojković bio praktično drugi čovek grada. Avaj, veliko je pitanje da li činjenica da je savršeno prirodne izrade govori Vučeviću junioru išta u prilog? Postoje, naime, neke stvari koje ne očekujemo od robota, naročito ako su rudimentarnije izrade, ali ih svakako očekujemo od ljudskih bića, pogotovo od javnih službenika visokog ranga. Među njima su svakako empatija prema nevoljama i stradanjima svojih sugrađana i generalna ljudska pristojnost.
Neko ko zna i oseća bilo šta od toga i o tome otkazaće prvog novembra svako putovanje bilo gde dalje od Čuruga, a kamoli u Kinu, zemlju čije nam kompanije duguju neke veoma ozbiljne odgovore u vezi s tzv. rekonstrukcijom novosadske železničke stanice. I biće uz ljude koji su imali nesreću da mu budu povereni na brigu i čuvanje. Em zato što je premijer zemlje čiji su građani upravo stradali odgovornošću i krivicom te iste države, em zato što je u vreme “rekonstrukcije” bio gradonačelnik Novog Sada, a suštinski je to i sada, samo preko nekog svog kaskadera-amatera. Koji više deluje kao da je sklapan u Severnoj Koreji, i to jednog dana kad nije bilo struje, pa je komplet sklopljen ručno.
Kako god, nakon što se neko vreme malo pritajio, Vučević je ponovo zablistao svojim najboljim prirodnim svojstvima izjavivši da “ne može Srbija da stane ni zbog 15, ni 155, ni 1555 ljudi koji su poginuli”.
Šta je problematično u toj izjavi? Ništa, osim same izjave; inače je sve tačno. Pojasnite, molim, Pančiću?
Tačno je da ni jedna zemlja ne može da “stane” zbog bilo kakve i kolike katastrofe, bila ona izazvana prirodnim faktorom ili ljudskom svinjarijom. Život uvek teče dalje, sa svim svojim potrebama. Ali, borbena politička retorika na stranu, niko i ne traži da Srbija “stane” nego, naprotiv, da se pokrene. Srbija je stala odavno: stao je normalan politički život, mediji, pravosuđe i štošta drugo. Zahtevi protestujućih mogu da se sublimiraju u ponovno pokretanje, dakle, oslobađanje iz stega jedne otete države i porobljenog društva.
Vučević, stoga, demagoški obrće teze, pri tome zapanjujuće uvredljivo i neukusno licitirajući brojevima žrtava, što je u kontekstu u kojem je izgovoreno jednostavno nepodnošljiv primer robotske neosetljivosti – da izvinu roboti. Postoje banalne, formalne istine koje se ni ne pomišljaju, a kamoli da bi se izgovarale, iz razloga koji su samorazumljivi svakome ko se iole normalno socijalizovao. Zamislite da skrhanim roditeljima deteta koje je, recimo, poginulo u saobraćajnoj nesreći kažete: “Ma, šta tu dramite, pa svi ljudi su smrtni, i da nije sada poginulo, vaše dete bi svakako jednom umrlo, makar i u dubokoj starosti. Ajde bre, sve je to normalno, život ide dalje!”
S obzirom na sve to, zapravo je šteta što Vučić nije kupio Vučevića na nekoj pijaci rashodovanih robota u dubokoj unutrašnjosti Kine. Ako ništa drugo, taj bi možda i mogao da se apgrejduje, a za popravljanje ovog, prirodnog, nema nikakve šanse. Kao ni za njegovog šefa, uostalom.
Pokazalo se da se Evrosong ne može zamisliti bez uticaja geopolitičkih strujanja, ali ne samo pri glasanju, već u promociji ili hibridnom ratu neprijateljskih zemalja. Danas se više te podele ne mogu ni sakriti ni kamuflirati, one su sve dublje i dovode u pitanje samu suštinu ovog takmičenja koje postaje paradigma političkog odnosa snaga u Evropi i svetu
Pravni sistemi širom sveta sve više prepoznaju značaj uključivanja građana i NVO u zaštitu biodiverziteta. Mehanizmi kao što su pravo na pristup informacijama od javnog značaja, pravo na učešće u donošenju odluka i pravo na pravnu zaštitu omogućavaju civilnom sektoru da prati sprovođenje ekoloških zakona i utiče na njega. Ovaj pristup podstiče veću transparentnost, odgovornost i zajedničku borbu za očuvanje prirode
Tugovanje znači da je neko ostao s viškom ljubavi i mora da nauči kako da učini da ta ljubav nastavi da živi, da bude preusmerena. Pitanje je da li ću u jednom trenutku uspeti da izađem iz rituala fokusiranih na prošlost i – makar kroz dobrotvorni rad nevezan za jednu, meni posebnu važnu osobu – ponovo osetiti životnu radost, spontanost, razigranost, uživanje u seksualnoj razmeni. Jedini potpuni poraz je da patnja dovede do nemogućnosti da ikada ponovo osetimo ljubav
Reč je o odnosu između oca i sina, o suočavanju sa konačnošću očinske figure, što se uvek događa iznenada bez obzira na to koliko se u mislima pripremali za to
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
