Iskusni novinar Boško Jakšić piše za „Vreme“ o sećanjima na islamsku revoluciju i Iran nekad i sad
„Nas četvorica novinara, kolege iz Vašington posta, Los Anđeles tajmsa, Bi-bi-sija i moja malenkost, čuli smo da su u vazduhoplovnoj bazi Došan Tapeh, na istoku Teherana, kadeti i tehničari postali prva vojna formacija koja se priklonila Homeiniju“, piše Boško Jakšić u svojim sećanjima na doba Iranske revolucije pre skoro pola veka.
Tekst „Persijske minijature“ objavljen je u prazničnom dvobroju „Vremena“ koji je na kioscima. Jakšić je bio među retkim stranim novinarima koji su imali uvid u dešavanja te 1979. u Iranu, kada je izveštavao za Politiku.
„Unutar baze su tog 10. februara počele borbe sa brigadom džavidana, besmrtnika, šahove imperijalne garde. Krenuli smo. Hotelski taksista nas je vozio neko vreme, a onda je, suočen sa ljutitom i uzbunjenom masom koja se slivala ulicama, samo rekao: ‘Ja dovde, nisam ludi novinar.’“
Civili su raznosili oružje, piše Jakšić, a grad je bio preplavljen plakatima kako koristiti automatske puške.
„Odmah smo bili okruženi“, nastavlja. „U jednom trenutku, toliko kratkom da nisam imao vremena ni da se uplašim, pod našim vratovima stajali su ozbiljni handžari. Muškarac koji je držao nož pod mojim grlom bio je namrgođen. U trenutku se okrenuo i uključio u bučnu debatu kojoj smo očito bili povod. Opasnost da zbog nesmotrenog pokreta postanem kolateralna žrtva njegove rasprave bila je sasvim realna.“
Kako su ipak preživeli, šta se još dešavalo u tim danima preloma u Iranu i koliko se zemlja promenila odonda? Ceo članak „Persijske minijature“ čitajte u novom „Vremenu“ ili se odmah pretplatite.
Inspira grupa i Nordic Bridge Capital potpisali su ovog četvrtka (24. juna) u Subotici sporazum o saradnji na zajedničkom razvoju nove digitalne platforme za štednju i ulaganje pod nazivom VIA, koja će građanima Srbije omogućiti jednostavniji pristup dugoročnom ulaganju u akcije i investicione fondove
Advokat Rastko Naumov smatra, „zato što smo svesni na šta je spremna ova vlast“, da je svako ko je govorio o „zvučnom topu“ ili izrazio sumnju da je korišćen, potencijalni okrivljeni u tom slučaju
Saša Vuković Boske priznao je da je ubio Aleksandra Nešovića Baju u restoranu „27“, ali tvrdi da je to učinio iz straha za sopstevni život. Govorio je i o Miliću, koji ga je navodno pozvao u restoran, kao i o pokušajima da preko posrednika dođe do Marka Krička
Zašto Vučić najavljuje najave svoje ostavke i datuma raspisivanja izbora? Šta su mu političke kombinacije? Kako nastoji normalizirati nenormalno? Zbog čega naprednjaci više nemaju dobar pobednički model za izbore? I kakva je u svemu ovome uloga tihe i ćutljive većine
Mi smo ustali protiv. U prethodnih deset godina mnogo puta sam upozorila kuda vodi govor mržnje i imam za to pisane dokaze. Međutim, ovde se ništa ne čuje od zaglušujuće buke proizvođene kako bi se mase držale u stanju ludila dobro proučenim metodama za držanje vlasti
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Intervju: Radovan Lazić, tužilac
Kako je kontaminiran slučaj Veselina Milića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
