Boško Jakšić: Kako mi je handžar stajao pod grlom

„Nas četvorica novinara, kolege iz Vašington posta, Los Anđeles tajmsa, Bi-bi-sija i moja malenkost, čuli smo da su u vazduhoplovnoj bazi Došan Tapeh, na istoku Teherana, kadeti i tehničari postali prva vojna formacija koja se priklonila Homeiniju“, piše Boško Jakšić u svojim sećanjima na doba Iranske revolucije pre skoro pola veka.

Tekst „Persijske minijature“ objavljen je u prazničnom dvobroju „Vremena“ koji je na kioscima. Jakšić je bio među retkim stranim novinarima koji su imali uvid u dešavanja te 1979. u Iranu, kada je izveštavao za Politiku.

„Unutar baze su tog 10. februara počele borbe sa brigadom džavidana, besmrtnika, šahove imperijalne garde. Krenuli smo. Hotelski taksista nas je vozio neko vreme, a onda je, suočen sa ljutitom i uzbunjenom masom koja se slivala ulicama, samo rekao: ‘Ja dovde, nisam ludi novinar.’“

Foto: FoNet / Milica Vučković

Civili su raznosili oružje, piše Jakšić, a grad je bio preplavljen plakatima kako koristiti automatske puške.

„Odmah smo bili okruženi“, nastavlja. „U jednom trenutku, toliko kratkom da nisam imao vremena ni da se uplašim, pod našim vratovima stajali su ozbiljni handžari. Muškarac koji je držao nož pod mojim grlom bio je namrgođen. U trenutku se okrenuo i uključio u bučnu debatu kojoj smo očito bili povod. Opasnost da zbog nesmotrenog pokreta postanem kolateralna žrtva njegove rasprave bila je sasvim realna.“

Kako su ipak preživeli, šta se još dešavalo u tim danima preloma u Iranu i koliko se zemlja promenila odonda? Ceo članak „Persijske minijature“ čitajte u novom „Vremenu“ ili se odmah pretplatite.