O putujućoj družini opsenara

...

“Naročito ovom pobedom, ako se ne varam, njegov autoritet beše dostigao takav stepen da je svoju publiku mogao naterati da pred njim igra; jeste, da igra. Ovo treba sasvim bukvalno razumeti; i to je donelo sa sobom izvesnu izopačenost, izvestan ponoćni vašar duhova, neko pijano popuštanje kritičkog otpora koji se ako dugo suprotstavljao uticaju ovog neprijatnog čoveka. Naravno da je morao ljuto da se bori da bi postao potpuni gospodar, i to naročito protiv upornosti mladog gospodina iz Rima, čija je moralna tvrdoglavost pretila da pruži po tu vlast opasan javni primer.”

Tomas Man (Mario i mađioničar, prevod dr Miloš Đorđević)

Populizam teži performativnosti. Zato je publika toliko važna za uspeh populizma. Populizam je kao mađioničarski trik, koji ima za cilj da zavede, očara i zaseni publiku, tako da ljudi ne vide i ne razumeju određene stvari, već da veruju i misle upravo ono što mađioničar želi da oni veruju i misle. Populizam se samo prividno zalaže za nešto što bi se moglo opisati kao “opšta volja naroda”, kako bi to nazvao Ruso. U stvari, populizam, kao opciju koju svi moraju prihvatiti kao zajedničku, određuje i nameće masama samo jednu potrebu, jedan interes i jednu želju. I jednog vođu. Jer jedino on zna, jedino on ume, jedino on sme. Kao alegorija o predvečerju fašizma Tomasa Mana u Mariju i mađioničaru. Svaki populizam vodi u totalitarizam ili jednoumlje, a svaki totalitarizam je populistički. Međutim, populizam postaje impotentan kada se demaskira i demistifikuje, kada se prevara iznese pred svetlost javnosti i predstavi iz različitih perspektiva. Tom demaskiranju i rasvetljavanju najviše doprinose tužilaštvo i profesionalni mediji.

Dvadeset tri godine kasnije, jasnije je nego ikada ranije zašto je izvršen atentat na prvog demokratski izabranog predsednika Vlade u istoriji Srbije, Zorana Đinđića. Zato da bi državom nastavila da upravljala mafija koja je nastala udruživanjem tajnih službi u policiji, ratnih zločinaca i ratnih profitera iz devedesetih godina. Od 2003. godine do danas, građani Srbije kontinuirano gube bitku za uspostavljanje pravne države. Od institucija kakvog-takvog pravnog i uređenog poretka podignutog početkom dvehiljaditih godina ostale su samo froncle. Srbija je u stanju VD države, a mađioničar se sprema za poslednju prevaru. Da bi prevara u potpunosti uspela, i publika mora biti zamenjena, jer je to prevara u kojoj publika dobrovoljno izvodi samoobmanu.

Kartel i mađioničar koji izvode ovu prevaru već odavno putuju od mesta do mesta vodeći sa sobom i publiku. I to publiku iz Bosne i Hercegovine, sa Kosova i Metohije, ili iz Crne Gore. Na primer, prošle godine je karavan bio u Sremskoj Mitrovici. Pred publikom dovezenom čak i iz drugih država izvodili su peformans rešavanja srpskog nacionalnog pitanja u Vojvodini, navodeći prisutne da veruju u njihovu reviziju istorije i brojne neistine i nelogične konstrukcije sadržane u Deklaraciji o Vojvodini. Deklaraciju je potom publika ad hoc okupljena na jednom trgu aklamaciono usvajala, i to u danima kada su zvanično u državi slavili prvi Ustav Srbije.

Dosledno svom višegodišnjem pohodu uzurpiranja i centralizacije svih političkih, ekonomskih i medijskih pozicija moći, i objedinjavanja svih vlasti u jednu, potpuno privatizovanu poziciju predsednika države, bilo bi logično da sutra kartel i mađioničar, takođe aklamaciono, na nekom trgu, usvoje novu, reformiranu Vladu Srbije, a uskoro i predsednika države. Zar to ne bi bila najlegitimnija moguća Vlada, izglasana pred najsabornijom publikom “srpskog sveta”, i najtransparentniji izraz volje nekog pokreta za narod i državu?

OBMANA

U skladu sa politikom koju sprovode militantni i profašistički režimi, nakon postavljenih uloga na sceni, u jednom trenutku režim počne da dodeljuje ulogu i publici, uz alternacije za kritički raspoložene gledaoce. Ili nastavnike, direktore škola, novinare, tužioce, policajce… Njegovo najveće oružje jeste podaništvo i strah građana od autoriteta sile. Uz dobro poznat psihološki mehanizam grupnog pritiska, na ovim predstavama se halucinira i kolektivno pamćenje briše do granice samopovređivanja i urušavanja svakog dostojanstva. Jer to je publika spremna da kliče u znak pozdrava svom opsenitelju. Sa scene se u ritmu marša trubi “ustaše”, “teroristi”, “zveri”… a potom se iz publike čuje dug eho… Prevara je već više puta uspešno izvedena. Mržnja i bes su sve izrazitiji i sve prisutniji deo motiva za okupljanje raznih grupa, a mržnja i bes su poznati kao brzi i snažni generatori destruktivne energije. To je siguran recept za eskalaciju konflikta i nasilja.

Na isti način na koji su devedesetih godina prošlog veka služili ratnoj propagandi i paramilitarnim jedinicama i gurali Jugoslaviju u građanski rat, sada guraju Srbiju u građanski rat. Od huligana i kriminalaca, organizovanih pretežno kao navijačke grupe, uz pomoć poslušnika ubačenih u bezbednosne službe, stvorili su svoju paravojsku, a onda su te paramilitarne formacije uveli u zvaničnu službu i sistem u kojem parauniforme i službene legitimacje dele osobama sa kriminalnom prošlošću. Ima to i politički program. Zove se “Pokret za narod i državu”. Jer je potrebno pokrenuti narod da stvori svoju državu, nakon što mu iz kolektivnog pamćenja izbrišu sećanje na to da poslednjih skoro dvesta godina već ima jednu, kakvu-takvu, a koja je sada već u VD stanju. I da su nekada bili i narod i građani, a da je sada potreban pokret kako bi od putujuće družine postali narod.

Motivi takve politike, ili takvih politika srpskog režima, jesu militarizacija i kriminalizacija kao instrumenti apsolutističke vladavine i privatizacije svih resursa, procesa i odnosa u društvu. Do savršenstva su razvili mađioničarski trik pljačkanja državne imovine.

ŠIBICARENJE

Mnoge aktuelne društveno-političke promene u Srbiji, među kojima je dominantna militarizacija (i kriminalizacija kao njen intrinsični deo), izazvale su široke i teške posledice, tako da pojam “zarobljena država” (kao preovlađujuće ekonomski termin) više nije dovoljno sveobuhvatan da sakupi i objasni sve važne društveno-političke karakteristike Srbije danas. To bi mogao biti pojam “kontaminirano društvo”. Kumulativni efekti militarističkog populizma doveli su do kontaminacije javnog prostora, javnog mnjenja, društvenih odnosa, političke i kulturne scene i ostavili ogromne posledice na sve vrste ljudske delatnosti i odnosa. Ova vrsta populizma koja dominira u Srbiji – militaristički populizam, vodi društvo u potpunu kontaminaciju militantnom kulturom.

Društvo kontaminirano ovom kulturom pokazuje jasne simptome kolektivnog nereda, dezorijentacije, konfuzije… Ne može racionalno i razborito da procenjuje i teško može da komunicira sa poverenjem i tolerancijom. U miru. Najverovatnije će, u najboljem slučaju, to društvo biti samo izvor stalnih nestabilnosti i tenzija, sa zagubljenim potencijalom za razvoj.

“Metež je bio ogroman. Dame su u trzajima skrivale lice na grudi svojih pratilaca. Neki su dozivali lekara, policiju. Neki pojuriše na podijum. Neki se, u tiski i vrevi, baciše na Marija da ga razoružaju, da mu silom otmu malu, zatupastu metalnu napravu, jedva nalik na pištolj, koja mu je visila u ruci i čijoj je gotovo neprimetnoj cevi sudbina dala tako nepredviđen i čudan pravac.”

Tomas Man (Mario i mađioničar)

Danas u Srbiji građani nisu ni blizu toga da imaju stanje uređenosti društva, mir i nivo prava i sloboda i demokratske institucije kakve su imali pre samo dvadesetak godina. Srbija se već godinama, a posebno u poslednjim mesecima, ponovo snažno deli na one koji žele uređenu, modernu i demokratsku državu, dakle one koji žele državu u kojoj se građani i sve grane vlasti ponašaju po Ustavu i zakonu, i na one koji retradicionalizuju i refeudalizuju Srbiju i ponovo u zemlji grade društvo kojim upravlja autokrata – nalik na Srbiju od pre dvesta godina i iz vremena pre prvog Ustava. Takvo ponašanje vlasti je u svim dosadašnjim primerima u istoriji, pa tako i u Srbiji u poslednjih desetak godina, vodilo u eroziju društva i demokratskih procedura, regulativa i praksi, i uvodilo društvo u dezorijentaciju, sukobe, pravni vakuum, paralizu institucija i eskalaciju svakog oblika nasilja. Problemi i krize sa kojima će se Srbija uskoro suočiti još nisu ni na horizontu vladinih institucija, a one ne rešavaju ni postojeće. Dapače. Generišu probleme tom brzinom da građanima postaje sve teže da planiraju i organizuju svoj život i nekoliko dana unapred.

Kako i zašto se ove obmane publici u Srbiji uspešno prikazuju toliko mnogo godina? Mađioničari su postali veštiji, trikovi suptilniji, ali i dalje je reč samo o šibicarenju glasovima građana i državnom imovinom, šibicarenju prekrivenom državnom zastavom, a publika decenijama pokazuje isto ushićenje, blaženstvo i zanos.

Autor je doktor komunikologije i međunarodni ekspert za pregovaranje