Najveća blamaža u istoriji domaće košarke

Kada već neko vreme posmatraš stvari kako se kreću u lošem smeru, da li baš toliko iznenađenje može da bude ukoliko na kraju ne bude sve u najboljem redu?

Može, jer ispadanje košarkaške reprezentacije Srbije u osmini finala Evropskog prvenstva spada među najveće blamaže domaće košarke u istoriji igre pod obručima.

Koliko god igra našeg sastava delovala neuverljivo od drugog kola grupne faze nadalje, niko nije mogao da pretpostavi da nas, već na prvoj eliminacionoj prepreci, čeka poraz od zemlje koja je sve samo ne košarkaška.

Tu bi trebalo prikočiti i obuzdati našu košarkašku – ili ako hoćete, sportsku – prepotentnost i prihvatiti da druge zemlje sistemskim radom i štreberskim pristupom svakodnevno napreduju.

Finska, zemlja koja nam je sinoć nanela jedan od najšokantnijih poraza u istoriji, u svom sastavu ima jednu NBA zvezdu (Markanena), dvojicu sa iskustvom igranja Evrolige i Evrokupa (Jantunen i Salin), par mladih i talentovanih igrača, kao i selektora koji je dogurao tek do svojstva pomoćnika na evroligaškom nivou.

Uče pa napreduju

Uz predvodnika Jute Džeza Laurija Markanena, najveće ime finske košarke je jedan trener – Tuomas Isalo – koji je nedavno postao glavni trener u NBA ligi, a pre toga je pravio čuda sa ekipama Pariza i Bona.

Ko ga je slušao na Beogradskoj trenerskoj klinici, mogao je da čuje koliki je značaj na njegov trenerski put imala srpska škola košarke, koliko je naučio od naših trenera, kao i koliko je impresioniran strašću koju ljudi na ovim prostorima imaju prema sportu.

Poenta priče je da su drugi, gledajući i učeći od nas, postajali bolji i uspešniji, kako na individualnom tako i na timskom planu, dok smo o brojnim problemima naše košarke pisali u jednom od prethodnih pisanih izdanja „Vremena“.

Međutim, ne postoji sistemski problem koji može objasniti ispadanje u osmini finala reprezentacije koja u svom sastavu ima konstantno najboljeg košarkaša na planeti u prethodnih pet godina, igrača koji je odlučio finalnu utakmicu Evrolige, najplaćenijeg igrača evropske košarke, mladog i talentovanog startera u NBA, kao i još nekolicinu zahvalnih igrača koji igraju na najvećem evropskom nivou, a uz to imaju iskustvo osvajanja brojnih reprezentativnih medalja i klupskih trofeja.

Zbog čega je ovakav sastav igrao toliko slabo – o čemu smo detaljno pisali u analizama nakon utakmica – pitanje je, pre svega, za selektora. Pešić nije mnogo pametovao, poveo je najjači sastav po imenima i renomeu, ali su prvi problematični znaci počeli da se pojavljuju već u duelu sa Portugalom.

Smatralo se da bi slabije igre protiv Portugala i Letonije, odnosno poraz od Turske, moglo dobro doći kao upozorenje pred ono što sledi, a što je najvažnije na takmičenjima turnirskog tima.

Međutim, sve ovo nije bila dovoljna opomena, kao što nisu bili ni primeri Turske i Nemačke koje su, ranije u toku dana, žestoko namučili autsajderi poput Švedske i Portugala.

Ko to tamo skače

Kada je o samoj utakmici reč, dovoljno je istaći dva statistička podatka – naša selekcija je primila 92 poena i dopustila 20 ofanzivnih skokova protivniku. Pre toga, Finska je samo Velikoj Britaniji i Švedskoj uspela da ubaci više poena, a od Nemačke je poražena sa 30 poena razlike.

Međutim, Finci su izašli na teren maksimalno pripremljeni, a stručni štab protivnika je odneo još ubedljiviju pobedu nad svojim kolegama, nego što glasi krajnji rezultat utakmice (86:92). Mnogo je nelogičnosti u vođenju utakmice i korišćenju pojedinih igrača od strane selektora Pešića, ali nećemo previše ulaziti u kritike, jer će ih svakako biti na pretek.

Pre svake kritike treba se podsetiti brojnih uspeha koje smo postigli sa Pešićem na čelu reprezentacije. Dovoljno je prisetiti se prethodna dva leta i osvojenih medalja, a utakmica sa Amerikom ostaće, uprkos porazu, upamćena kao jedna od najsvetlijih u istoriji naše košarke.

Međutim, ovakav rezultat ne sme da prođe bez analize i osude – kako selektora, tako i igrača i saveza. Povreda Bogdanovića je ogroman hendikep koji bi mogao da se pokaže kao nenadoknadiv u duelima sa Francuskom ili Nemačkom, ali ne sme i ne može da bude opravdanje za poraz od jako skromnog sastava Finske.

Ovo ne sme

Finska je, prosto i jednostavno, morala biti rutinski savladana, posebno nakon opomena koje su nam uputili Portugal, Letonija i Turska. Zbog čega je dobar deo našeg sastava izgledao potpuno indisponirano, i gde se zagubio onaj timski duh i lepršavost koja nas je krasila kroz pripremni period, teško će ikada biti objašnjeno.

Dopustiti rivalu 20 skokova i 13 pokušaja iz igre više, jednostavno je nedopustivo i znak je da se nisi dovoljno trudio. Ne treba upirati prstom u pojedince, jer su nam doneli dosta radosti u prethodnom periodu, a nadamo se da će to ponovo činiti u budućnosti.

Ipak, mora se istaći da su debelo razočarali svoju naciju, naciju kojoj je košarka više od puke zabave i sredstva za ubijanje vremena. Košarkaški reprezentativac Srbije je pod većim pritiskom u odnosu na reprezentativce bilo koje druge zemlje, ali je i ljubav koju dobijaju proporcionalno veća nego kod drugih.

Istorija ovog divnog sporta u našoj zemlji je takva da se večeri poput prethodne jednostavno ne smeju dešavati. Ili, ako su se već morale desiti, nikako se ne smeju ponavljati.