Bez mobilnog telefona uskoro ćemo biti potpuno bespomoćni u urbanom sistemu koji teži apsolutnoj digitalizaciji. Svi administrativni servisi prilagođavaju se mobilnim aplikacijama pre nego desktopu ili laptopu
Pre nekoliko dana banka mi je poslala obaveštenje da će u roku od nekoliko nedelja promeniti način pristupanja onlajn bankarstvu klijenata na kompjuteru. Uz šifru, ubuduće ću morati potvrdno da odgovorim na poruku koju će mi pri logovanju poslati na mobilni telefon.
To je dobra ideja u vreme fišinga i drugih prevara. Neko može da vas navede da mu otkrijete pasvord (desilo mi se i to kada sam svesno proveravao kako funkcioniše jedna prevara), ali u ovom slučaju prevarant bi morao da bude i u posedu vašeg telefona, što nije čest slučaj.
Ali, šta je sa situacijama kada vam je potrebna neka transakcija, a telefon vam nije dostupan, bilo da ste ga izgubili, zaturili, oštetili, ostali bez baterije? Zamislive su mi brojne situacije tog tipa i pristup računu pomogao bi mi da nešto od toga rešim. Dodajte na to da ste u inostranstvu, bez mogućnosti da sa svojim operatorom regulišete izdavanje nove SIM kartice i eto filma ili barem zapleta u komičnoj seriji.
Pre izvesnog vremena žurio sam na, za mene, važan sastanak i kada sam parkirao, shvatio sam da mi je telefon ostao kod kuće i da ne mogu da platim parking. Još jedna komična scena pisala se sama dok sam pokušavao da ubedim prolaznike da mi parking plate svojim telefonom, a da im zauzvrat dam keš (dvostruki). Iz petog pokušaja mi je uspelo.
Zaključak je da ćemo bez mobilnog telefona uskoro biti potpuno bespomoćni u urbanom sistemu koji teži apsolutnoj digitalizaciji. Svi administrativni servisi prilagođavaju se mobilnim aplikacijama pre nego desktop ili laptop pristupu. Mobilni telefon, baš kao u slučaju moje banke, postaje bolji dokaz mog autentičnog postojanja nego lična karta. Čovek može da bude beskućnik, ali mora(će) da ima mobilni telefon. Jer u bezgotovinskom društvu, ka kome smo krenuli, ni beskućniku nećete moći da priložite neku pomoć niti će išta moći da kupi. U Kini je to već stvarnost.
Sredinom devedesetih, kada su pioniri korišćnja mobilnih telefona maltretirali okolinu svojim glasnim razgovorima, Umberto Eko je u besu napisao da je mobilni telefon potreban samo ljudima koji čekaju na transplantaciju organa, vodoinstalaterima i preljubnicima. Nekoliko godina kasnije, kada su već svi podlegli toj vrsti komunikacije i javni razgovor se više nije smatrao nepristojnim, Eko je revidirao svoje stavove ostajući pritom čvrst u uverenju da mobilni, ipak, neće koristiti šefovi velikih kompanija i predsednici država (naročito SAD), budući da komunikacije za njih obavljaju timovi pomoćnika i sekretar/ica. Prevario se, opet.
Zamislivo mi je da eUprava koncentriše sve moje podatke tako da im lako mogu pristupiti mobilnom aplikacijom, koja bi služila i kao dokaz da imam neku dozvolu, diplomu ili šta je već nekome od mene potrebno. Činjenica da dokaz pružam sa sopstvenog telefona bila bi jači adut od fizičkog dokumenta koji se, možda, može pozajmiti (zdravstvena knjižica npr.) ili falsifikovati. Dok mobilni telefon daje mogućnost potpune autentifikacije, recimo otiskom prsta ili prepoznavanjem lica budući da nam je biometrija već u sistemu. Nije mi poznat slučaj da neko lični mobilni telefon dobronamerno pozajmljuje bilo kome na nekoliko sati ili dana. Niti da ga iko traži.
Već smo u stvarnosti u kojoj svako ima mobilni telefon, a prelazimo u onu gde to postaje društvena obaveza. Dok ne stignemo do toga da je život bez telefona tehnički jeziv. Homo celularis je ime koje je skovao Umberto Eko za takvog čoveka. Nije mislio preterano pohvalno, ali ja i dalje vidim više prednosti nego mana u takvom sistemu, mada mane mogu biti užasavajuće. Mislim da bi i Eko bio zadovoljan činjenicom da su se bučni razgovori u javnosti preselili u poruke.
Inspira grupa i Nordic Bridge Capital potpisali su ovog četvrtka (24. juna) u Subotici sporazum o saradnji na zajedničkom razvoju nove digitalne platforme za štednju i ulaganje pod nazivom VIA, koja će građanima Srbije omogućiti jednostavniji pristup dugoročnom ulaganju u akcije i investicione fondove
Advokat Rastko Naumov smatra, „zato što smo svesni na šta je spremna ova vlast“, da je svako ko je govorio o „zvučnom topu“ ili izrazio sumnju da je korišćen, potencijalni okrivljeni u tom slučaju
Saša Vuković Boske priznao je da je ubio Aleksandra Nešovića Baju u restoranu „27“, ali tvrdi da je to učinio iz straha za sopstevni život. Govorio je i o Miliću, koji ga je navodno pozvao u restoran, kao i o pokušajima da preko posrednika dođe do Marka Krička
Zašto Vučić najavljuje najave svoje ostavke i datuma raspisivanja izbora? Šta su mu političke kombinacije? Kako nastoji normalizirati nenormalno? Zbog čega naprednjaci više nemaju dobar pobednički model za izbore? I kakva je u svemu ovome uloga tihe i ćutljive većine
Mi smo ustali protiv. U prethodnih deset godina mnogo puta sam upozorila kuda vodi govor mržnje i imam za to pisane dokaze. Međutim, ovde se ništa ne čuje od zaglušujuće buke proizvođene kako bi se mase držale u stanju ludila dobro proučenim metodama za držanje vlasti
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Intervju: Radovan Lazić, tužilac
Kako je kontaminiran slučaj Veselina Milića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
