Kako izabrati psihoterapeuta

Gde je smernica malo ili nisu usaglašene, odluke se moraju donositi pažljivo. Posebno je to slučaj sa odlukama koje mogu imati dalekosežne posledice ili se odnose na veoma osetljive aspekte života. A svi oni bi mogli biti u igri kada biramo psihoterapeuta. Mnogi ljudi tu odluku donose u trenutku najveće osetljivosti u životu; psihoterapija može znatno da nas promeni, često nabolje, ali nekad i nagore; o njoj se u medijima govori često, ako mene pitate – previše, ali najvećem broju ljudi nije jasno “kako ona radi” i kako bi mogla da im pomogne. Posledica toga je da ljudi ne znaju kako da izaberu terapeuta, oklevaju ili odustaju od terapije, a, u ubedljivo najgorem slučaju, neki zapate neetične ili nesposobne terapeute koji mogu da im upropaste život.

Ne verujem da u ovome što sam dosad napisao ima nečega novog i posebno zanimljivog. Svi oprezni ljudi za to znaju, a psihoterapeuti bi trebalo da su detaljno učili na svojim edukacijama, neki čak i tokom studija psihologije. Meni se, međutim, desilo da me je nepoznata osoba zamolila za jedan razgovor i pitala, ne kako da reši neki svoj problem već “kako ja da znam ko je dobar terapeut?”. Mada verujem da bih o tome umeo da razgovaram s grupom kolega, u tom trenutku sam shvatio da ne znam kako ta apstraktna znanja da prevedem u jasne smernice za nekoga ko nije iz struke i (u slučaju s najviše odgovornosti) traži pouzdanog terapeuta kome će poveriti budućnost svog deteta. Tom razgovoru ima više od dva meseca, a ja se još nisam usudio da napišem tekst o tome, mada sam odmah proverio da li bi tema bila prihvatljiva i počeo da se konsultujem s nekim kolegama čijem sudu verujem.

To je i najbolje i najgore u vezi s psihoterapijom: sve je u priličnoj meri apstraktno, teško odredivo, subjektivno, nepredvidljivo… Terapeut koji je nekome uspeo mnogo da pomogne može nimalo da ne odgovara nekome drugom. Ako ništa drugo, sve zahteva vreme i upoznavanje. Uprkos široko rasprostanjenim uverenjima, ne postoji niz psihoterapijskih intervencija (takozvana tehnika) koje čovek može da nauči kako da primenjuje i da onda njihovom primenom nekome pomogne. Svaka čast zubarima i hirurzima, ali psihoterapija je nešto potpuno drugačije, nešto u čemu je odnos s terapeutom bitniji od bilo koje pojedinačne veštine i postupka. Ili je makar nivo našeg razumevanja ljudskog uma na takvom nivou da ne možemo biti precizni i efikasni kao neki drugi pomagači.

Ovo ponekad može zvučati lepo, jer se sretnete s radom nekoga ko je poput umetnika u svom poslu i ima neobičan kapacitet da oseti, prepozna i iskaže ono što drugi ne bi videli i umeli. Moram, ipak, da počnem od tamnije strane. Ova neodređenost u osnovnim elementima jedne profesije može da vodi temeljnim problemima u razlikovanju odgovornog bavljenja psihoterapijom od šarlatanstva, finansijske zloupotrebe i različitih oblika naoko sličnih delatnosti koje nisu zasnovane na nauci, kao što su proricanje budućnosti, izrade natalnih karata, molitve za ozdravljenje, “salivanje strave”, različiti oblici magije (mada sve navedeno nekim ljudima može da pomogne nakratko, ubrzo se po pravilu ispostavi da se radi samo o sugestiji i sugestibilnosti). Zato je, nažalost, oprez neophodan.

ZABLUDE PRI ODABIRU

Kad me neko koga poznajem pita za preporuku, tražim da mi daju foto-robot terapeuta kakav naslućuju da bi im mogao odgovarati, da obrate pažnju na to šta im nesvesno sugeriše. To može da bude “mora da bude mojih godina” ili “ovog puta kod neke žene”, a jednom sam dobio i “bilo ko koga ti ne poznaješ”. Šta god bilo, potragu počnite od toga šta vam sugeriše vaš unutrašnji glas.

Preporuke su uvek korisna stvar, ali ima smisla oslanjati se samo na nekoga u koga imate poverenja. Ono što piše na društvenim mrežama ili reklamama suviše je nepouzdano, a može da bude i razlog za izbegavanje. Ako znate da neko deluje slično vašem intuitivnom opisu i pomogao je nekoj vama bliskoj osobi, možda će moći da pomogne i vama. Ukoliko pak iz pouzdanog izvora budete čuli da taj terapeut krši bilo koje etičko načelo, odmah ga zaboravite. Da, na žalost i sramotu, ima psihoterapeuta koji ucenjuju, iskorišćavaju seksualno i/ili finansijski, ubeđuju klijente za koga bi na izborima trebalo da glasaju. To je najvažnija “crvena zastavica”, odnosno trebalo bi da bude “crveni karton”.

Takođe, uprkos različitim uverenjima, titule ne znače ništa. Vama treba osoba koji će moći da vas razume i podnese. “Neki veliki drmr” može biti odličan u tome, drugi može koristiti titule samo da bi vam papreno naplatio. Mada mi mnogo verujemo iskustvu, istraživanja pokazuju da mlađi terapeuti pomažu bolje nego stariji, verovatno zbog entuzijazma i supervizija. Odlučujući ne bi trebalo da budu ni utisci koje stičete u medijima, bez obzira na to što bi neko mogao da govori elokventno i ubedljivo, izgleda lepo ili ostavlja utisak da je popularan i bitan. Na primer, ako vam je ovaj tekst zanimljiv, to je posledica toga što sam u gimnaziji imao strogu nastavnicu lingvistike, a ni na koji način vam ne govori da li umem da pomognem nekome ko pati.

Još jedna česta zabluda jeste da bi terapeut trebalo da ima iskustva ili poremećaje kakve vi imate da bi mogao da vas razume, odnosno da bi trebalo da tražite specijalistu za, recimo, fobije – dobar psihoterapeut upoznaje osobe, a ne poremećaje, i može da se “uživi” u vaš unutrašnji doživljaj čak i ako mu je lično sasvim stran. Psihoterapija se zasniva na doživljaju apsolutne poverljivosti, pa bi terapeut trebao da vam obezbedi osećaj da niko neće moći da čuje vaš razgovor ili vas identifikuje, te da on nikom ništa neće govoriti o vama izuzev formalnih sastanaka sa kolegama, jednako obaveznim na poverljivost ili objaviti nešto što vi niste odobrili.

O (VAŠEM) DOBROM TERAPEUTU

Od onlajn pretrage o nekome uvek je mnogo korisnije da zakažete inicijalnu seansu, upoznate se sa svojim potencijalnim terapeutom i postavljate mu pitanja. A ako vam treba više vremena da biste doneli odluku, tražite pet ili deset seansi pre no što budete “presekli”. I kako god da to bude teklo, važno je da ne osećate obavezu da tu ostanete ako ne budete stekli utisak da je to terapeut (ili terapija) koja će moći da vam pomogne onako kako vi to želite. Svaki terapeut na svetu ima u iskustvu to da je neuporedivo više ljudi otišlo posle nekoliko seansi nego što ih je ostalo do stote, da ne pominjem hiljaditu.

Tokom tih “pripremnih” razgovora i između njih, posmatrajte svoje unutrašnje reakcije. Da li nastavljate da mislite o njima ili vam brzo blede? Da li stičete utisak da ta osoba može da vas razume? Da li se lako otvarate pred njom? Da li sanjate češće i življe nego inače? Da vam padaju na pamet neke situacije ili odluke na koje godinama niste pomislili? Da li jedva čekate sledeći razgovor ili vam baš i nije mnogo stalo?

Nemojte se stideti da postavite direktno pitanje, samo se fokusirajte na ono što bi bilo od značaja za vas i vaš napredak. Da li je taj terapeut religiozan ili da li sluša istu muziku kao vi, mada može biti zanimljivo u privatnom životu, nije od terapijskog značaja. Istraživanja pokazuju da ni teorijska orijentacija terapeuta nije od presudnog značaja, tako da možete da preskočite i pitanja o tome ko koje knjige čita.

Meni deluje da je najvažnije znati koliko je sati lične analize neko imao pre početka kliničkog rada, odnosno da li i dalje ide na superviziju, posebno ako na nju nije obavezan (ako da, to je za vas dobro, terapeut će imati još jednu perspektivu na ono o čemu mu govorite). Potpuno mi legitimno deluju i pitanja zašto je neko izabrao tu profesiju, gde je sve prethodno radio ili koje su mu terapijske situacije najveći izazov i uopšte mi ne bi smetalo da neko odbije da mi odgovori, ali bi me odbila svaka naznaka da nije potpuno iskren. Slično tome, terapeut ne bi trebalo da vam govori o svom privatnom ili porodičnom životu, posebno ako niste pitali. A u redu je, naravno, i da ne pitate ništa, ako imate nešto preče.

Dobar terapeut bi trebalo da se prepozna vrlo rano, mada je u psihoterapiji većinu problema teško rešiti brzo. Ostavlja utisak zrele, odgovorne osobe, bez obzira na to koliko godina ima. Deluje vam da ima i hrabrosti i smirenosti neophodne za to da sasluša čitavu priču o bilo kojoj traumi, ili čak tragediji. Nijednog trenutka ne osećate da vam nameće svoja tumačenja ili lična iskustva, teorijska uverenja ili stavove i ukuse. Odgovoran terapeut može da vam izloži svoje viđenje problema i plan rada, ali vam neće obećavati “lek od smrti” ili hvaliti svoj pristup kao najbolji u istoriji.

Već tokom prvog razgovora trebalo bi da bude očigledno da ta osoba postavlja smislena i podsticajna pitanja, da ima plan šta joj je važno da sazna o vama i vašem problemu. Takođe, dobar terapeut ne žuri, sluša strpljivo, ne gura vas u šablone… Ako progovori, ume da kaže nešto o vama što vam je novo i korisno, više i dublje od onoga što kažu ljudi s kojima razgovarate u privatnom životu (ali ne da vam drži predavanja o teoriji). Već krajem prvog razgovora može da sažme svoj utisak i mišljenje tako da vam je jasno da niste protraćili to vreme, da u svom odrazu u umu te osobe prepoznajete sebe. S vremenom, uviđate da pamti ono o čemu joj govorite, misli o tome, obraća pažnju i povezuje.

Sasvim očigledno, sve je ovo neuhvatljivo i stvar subjektivnog doživljaja, pa su greške uvek moguće. Ali tako je na početku svakog novog odnosa od koga mnogo očekujete i od koga bi mnogo moglo da zavisi. Svako upoznavanje je rizik. A tako treba da tretirate i ovaj tekst – samo kao moja razmišljanja i iskustva, a da vi sami dokučite šta je to šta vama treba i što ćete od potencijalnog terapeuta tražiti.

Autor je psiholog