Dosada – potrebna, a progonjena

“Ali, to je baš dosadno!!” “Jeste lepa i dobra, al’ meni je s njom dosadno.” “Daj nešto za đuskanje. Klasika je dosadna.” Varirajte kako god hoćete, ali svako od nas je rečenice poput ovih čuo i izgovorio bezbroj puta. A opet, šta tačno pod tim mislimo? Da li je dosada stvar situacije, okolnosti, ličnosti (kao neka osobina – “dosadnost”), temperamenta, ukusa, vaspitanja, energičnosti, stila…? I kako bismo to uopšte mogli da ustanovimo?

Lako bi bilo misliti o dosadi kao o suprotnosti nečemu i reći da je ona nešto ili neko ko nije zanimljiv, zabavan, inspirativan, ko ne donosi novinu, uzbuđenje, humor… Ali, kao što se uči već u srednjoj školi, pristup negativnog definisanja nikad nam ne pomaže u razumevanju fenomena ili pojmova kojima želimo da se bavimo.

Nemci kažu da je dosada ono što vam daje osećaj da traje dugo. Sedite u bioskopu, na koncertu, u vozu, svejedno gde i počinjete da hvatate sebe kako jedva čekate kraj. Pritom, ne čeka vas ništa posebno, niste nestrpljivi, umorni ili rasejani. Samo vas ništa ne “drži”.

Taj osećaj da nešto traje dugo uključuje promene u vašoj koncentraciji, mišljenju, percepciji… Misli vam lutaju, možda i maštate o koječemu, možda gledate kroz prozor, možda nešto besmisleno crtate ili piskarate. Um vam odlazi u bilo kom smeru samo da ne bi ostao tu gde ste primorani da sedite. Paralelno s tim, ni telo ne može da bude mirno, pa ste možda već počeli da se vrpoljite, premeštate s noge na nogu, češkate, zevate, možda čak i štipate ne biste li se rasanili. U vama rastu nelagoda i pritisak, osećanja nisu tako “izoštrena” koliko su intenzivno u telu i žudnji da se ta gnjavaža već jednom završi i vi dobijete dozvolu da se krećete, opustite i da sami izaberete šta vam se već radi.

ODSUSTVO STRASTI & RUTINA

Jedna od malog broja stvari koje o dosadi mogu precizno da kažem odnosi se na brzinu kojom hvata ljude. Na nekim od najčuvenijih američkih univerziteta ispostavilo se da studenti pažljivo slušaju samo prvih dvanaest minuta predavanja. Od ostalih sedamdeset osam uhvate po nešto, dok njih osamdeset posto ima seksualne fantazije, a dvadeset posto misli o obavezama koje ih čekaju nakon predavanja (što je, uzgred budi rečeno, savršena ilustracija Frojdovog modela strukture ličnosti).

Dvanaest minuta! I to među nekim od najboljih studenata koje svet ima. Zamislite srednjoškolce, vozače kamiona na auto-putu, prodavce novina… Ili, u stvari, bilo koga. Ako neka aktivnost nije moj izbor, ako mi je nametnuta, sigurno će se pre ili kasnije pretvoriti u izvor dosade. Možda bi to čak mogla da bude neka vrsta definicije: dosadno mi je sve što osećam kao nametnuto i što ne mogu da osmislim i slobodno variram.

I zaista, za ovo se može naći mnogo primera. “Što je ovde dosadno!”, ponavlja lik iz romana Derviš i smrt (mislim da ga u filmu igra Pavle Vujisić), poslat u “kasabu” da nešto presuđuje, a sve mu je strano, nebitno, privremeno. Tako je verovatno svakome koga izlože nečemu do čega mu uopšte nije stalo, kad nam je svejedno koji će biti rezultat, kad ne osećamo nikakvu strast ni prema procesu ni prema ishodu.

Druga, nama očiglednija situacija kad dosadu donesu spoljna ograničenja jeste ono što se, u duhu marksizma, naziva otuđenost od rada. Svakog dana se sve ponavlja, ja samo čekam svoju platu i po osam sati dnevno umirem od dosade (i s vremenom, neumitno, počnem da se pitam da li je Nahtigal bio bogumil ili prezbiterijanac). I konačno, dosadu lako može da izazove ponavljanje nečega, čak i prijatnog, dosadno je sve ono za šta dozvolimo da postane rutina. Psihologija zna mnogo o mehanizmu habituacije, navikavanja, koji je jako koristan kad je neophodno da izdržite nešto neprijatno ili besmisleno pošto vaša reakcija s vremenom slabi, ali on dovodi i do toga da sve u čemu redovno uživate postaje dosadno i vi ste primorani da povećate dozu, promenite okolnosti, dodate nešto egzotično.

Nažalost, ovo ne može biti cela priča. Ima dosade i u najuzbudljivijim okolnostima. Postoji i dosada koja dolazi iz unutrašnje praznine. Svako od nas, makar kad smo iskreni, zna da su neki ljudi dosadniji od drugih, mada se ne moramo slagati po pitanju šta ljude čini dosadnima ili da li neka osoba jeste ili nije dosadna. To je jednostavno. Otkud, to je pitanje, u nekome može da se pojavi unutrašnja praznina, mrtvilo, nezainteresovanost, odsustvo osećaja za humor, ravnodušnost? I da li bi ovo trebalo da nas zabrine, da li bi, drugim rečima, dosadnoj osobi trebalo da pohitamo u pomoć? I kakva bi to pomoć mogla biti (a da, naravno, nije čitanje knjiga sa savetima za to kako da razvijete “auru i magentizam za ljude”)?

NJENO VELIČANSTVO – IGRA

S decom je jednostavno. Osnovna aktivnost kojom dete ispoljava svoju ličnost i stupa u kontakt sa svetom jeste igranje i to ne takmičarsko, s pravilima i rezultatima, već maštovito, kad je “izgubljeno” u vremenu i prostoru. Baš zato će vam svako reći da su deca najsimpatičnija između treće i šeste godine, kada umeju da izraze svoje maštarije i još ih škola nije robotizovala. Naprosto, razigrano dete nema pojma šta je to dosada. Ono jedino može da plače zato što ga prekidate u igri, pošto je, u poređenju s njom, sve drugo dosadno. Brigu izazivaju samo deca koja ne mogu da se igraju i izlaz iz dosade uvek traže izvan sebe, u drugoj osobi ili planiranoj aktivnosti, te odrasli koji ne umeju ili ne žele da se pridruže detetovoj igri.

Ako ovo ima smisla, civilizacija ima ozbiljan problem pošto skoro sve naše institucije zabranjuju igranje i zahtevaju “red, rad i disciplinu”. Svet odrasle osobe iskrojen je tako da mu je dosada u srži, samo što se svi pretvaramo da produženje lične karte ima smisla i igra važnu ulogu u bilo čemu. Ako se složimo da nije dosadno tamo gde su neki odrasli uspeli da sačuvaju tragove detinje razigranosti, onda nam mora biti jasno da je to ograničeno na stvaralaštvo, cirkus, poneki Samerhil, ako oni i dalje uopšte postoje, i hobije kojima se neko posvećuje s velikom strašću i bez ikakve ambicije. I naravno, svi ovi pokušaji pretvoreni su u industrije (ponajviše zabava, pre svega “filmska industrija”) i gotovo su u potpunosti pod kontrolom trendova kretanja novca.

RAJ, GNJAVATORIJA I VAŽNI LJUDI

Među odraslima, dosadnim se obično smatra ono u čemu nema humora ili osoba bez smisla za humor. Ne mislim pritom na nešto što bi moralo da izazove smeh, koliko na nečiji kapacitet da priču ispriča na neočekivan način, sa iznenađujućim obrtom, onako kako o tome nikad niste mislili, ili na neki samosvojan način, gde vas entuzijazam i žar angažuju možda i više nego zaplet i rasplet. Ili na poslove, putovanja ili odnose koji u sebi uvek sadrže nešto neočekivano. Eto vam odgovora i na pitanje zašto bi raj, da postoji, morao biti dosadno mesto – ne zato što bi svi tamo bili uglađeni i besporočni već zato što ne bi moglo biti ničega neočekivanog, uzbudljivog, neizvesnog.

Pre nešto više od deset godina nosio sam se mišlju da profesoru Peragrašu predložim da u apendiks doda i Gnjavatoriju, jezivo biće koje omađija decu tako da im doručak, kao na usporenom filmu, traje barem do podneva (i koje beži brzinom svetlosti na sam pomen čarobnih reči kao što je “sladoled”). Ali, tako nešto kao da uistinu postoji. Većina ljudi koji nisu dosadni može postati dosadnija sa starenjem, ili kako dobijaju titule i zamišljaju da su važni, ili kad se do grla uvuku u ideologiju bilo koje vrste, ne druže se s decom, sve rade s planom i svrhom… “Gnjavatorija” vreba iz bezbroj uglova. Psihoterapeuti često postanu dosadni zbog ubeđenja da moraju sve da razumeju, budu umereni i usmereni na osećanja drugih; pacijenti mogu postati dosadni, zato što je dosada nekad povezana s, na primer, depresijom. Na dosadu mirišu Rilkeovi “oni koji sem odraslosti ništa nemahu” i pitanje s kraja Nostalgije: “A, vi, normalni, šta ćete vi sa svojom normalnošću?”

BEKET I SAVREMENO DOBA

A ima i još gore. Sigurno može biti rasprave o tome koje je najvažnije umetničko delo druge polovine dvadesetog veka, ali nema dileme da bi jako ozbiljan kandidat morao biti Beketov pozorišni komad Čekajući Godoa. Što je na prvi pogled neobično, zato što nijedno veliko umetničko nikada nije bilo toliko dosadno kao Godo. Bolje rečeno, ništa u umetnosti nije bilo tako planski i uspešno dosadno kao Godo – ništa se ne dešava, ničeg nema, sve je prazno i užasno, oni likovi nisu osobe, ono tamo nisu ni razgovori ni događaji. Nema druge nego da je Beket upravo i hteo da u gledaocu maksimalno pojača utisak dosade i praznine, ne bi li time pokazao kako to nije problem pojedinaca, da je naše doba dosadno jer je sve što se u njemu dešava lišeno bilo kakvog smisla.

Originalnu verziju, na francuskom, Beket je napisao pre skoro osamdeset godina. Ni kada je umirao, 1989. godine, on sigurno nije mogao da zamisli problem s dosadom koji nas muči danas. Siguran sam da nema nikoga ko nije primetio da čim neko dete kaže da mu je dosadno, odmah dobije tablet da nešto gleda, a odrasli isto to organizuju sebi sami. Ovo je važna greška zato što dosada može biti izvor frustracije i truda da se smisli neka zanimljiva i zabavna aktivnost. Još važnije, neuronauke su nam pokazale da kad ne radimo ništa, u našem mozgu se odvija vrlo intenzivna aktivnost u zonama povezanim sa razumevanjem društvenih odnosa, pa ispada da su nam dosada i gledanje u plafon neophodni za nastavak razumevanja socijalnog života i ne smemo ih žrtvovati najnovijem videu s kućnim ljubimcima koji rade nešto smešno.

Tako da ako želite da vam deca razumeju poruke koje nisu potpuno očigledne, a i da se sami podsetite humora, flertovanja ili pregovaranja, sklonite se s interneta i dozvolite da vam ponekad bude dosadno. Dobro, dobro, zaustavljam se, kapiram da je i ovo moje propovedanje odavno postalo dosadno.

Autor je psiholog