Đorđe Kadijević – čovek u crnom

Bio sam klinac, sedamdesetih godina, televizija je bila crno-bela, provalio sam da se prikazuje domaći film, toliko strašan, da su mene i burazera poslali na spavanje da slučajno ne vidimo ni delić – bila je to Leptirica Đorđa Kadijevića.

Film sam pogledao tek početkom osamdesetih i tada sam, kao i danas, osećao istu jezu, fizičku manifestaciju jedne reakcije koja dopire iz najdubljih delova naše lične i kolektivne svesti. Ovaj film nije strašan samo zbog teme, vampirice, ili zbog specijalnih efekata, već se strah krije u tom prisustvu zla, u očima koje vas gledaju iz mraka vodenice i koje nisu ljudske niti su sa ovoga sveta. Strah izaziva gluma Cice Perovića, koji je zapravo psihološki vampir, igra Mirjane Nikolić, koja u pojavi prelazi iz vilinskog u veštičije i konačno, u ekspresiji mladog Petra Božovića čiji strah na filmu automatski prelazi na gledaoca.

Sledeći važan trenutak desio se 1987. kada sam u Zadar u septembru otišao u vojsku i posle Dnevnika sa budućim rezervnim vojnim starešinama gledao seriju Vuk Karadžić. Sećam se da je serija bila obavezna za gledanje iako se u njoj, po mišljenju nekih momaka, “srbovalo”. Oni koji su pušili, imali su šibice, a na kutiji je stilizovano, ćirilicom pisalo “ДВА ВЕКА ВУКА”.

U bioskopu sam 1990. gledao sledeći Kadijevićev horor Sveto mesto baš uoči početka našeg jugoslovenskog horora, strašnijeg i krvavijeg od bilo kojeg filma. Kadijević je sam rekao da je snimajući bajke o našim najdubljim strahovima, tresao gaće onima koji su se pobunili kada je u svojim prvim filmovima, u doba crnog talasa, preispitivao pitanja revolucije i kontrarevolucije. U njemu sam prepoznao tu najdublju povezanost komunizma i hrišćanstva, tu analogiju koju u Latinskoj Americi zovu ideologija Nade. U jednom razgovoru on je objasnio da je tu vrednost pronašao i u budizmu, u toj ljudskoj potrebi da posle svakog pada, fizičkog, psihičkog, duhovnog ili metafizičkog, ustanete i nastavite. Ovo je toliko važna poruka od nekog ko je celog života pokušavao da na umetnički način osvetli najmračnije trenutke naše istorije, najmračnije posledice ljudskih zločina i najveće lične gubitke. Kadijević je opisao ono što psiholozi opisuju kao traumu gubitka – zemlje, identiteta, ljudskosti, empatije, mladosti, života, članova porodice, gubitke jednog naroda koji tek nakon gubitka shvata vrednost izgubljenog.

Čak i film Sveto mesto, koji je umetnički možda manje važan od Leptirice, ima značaj jer ime filma govori o našem ličnom i nacionalnom usudu – da su mesta najvećih zločina naša sveta mesta. Naša slavna istorija često je niz krvavih obračuna, neljudskih zločina i bratoubistava.

Kadijević je bio i vrstan teoretičar i likovni kritičar, neverovatno široke erudicije, rođen u Šibeniku, poreklom iz Crne Gore, ali istovremeno i čovek koji je u TV dramama o Vuku Karadžiću i smrti Vožda Karađorđa enciklopedijski stvorio umetnički prikaz naše istorije. Đorđe Kadijević je, recimo, opisivao arhetipsku scenu kada je sa Markom Nikolićem došao na snimanje scene ubistva Karađorđa u Radovanjskom lugu kod Velike Plane. Marko je bio u kostimu, a seljaci iz okoline, dvesta godina nakon smrti Karađorđa su plačući prilazili i ljubili glumcu ruku. Dok je ovo pričao, Kadijević je plakao, plakao je i glumac, jer je taj lik očigledno arhetip želje za slobodom koja mora biti obezglavljena. U tom filmu, nepoznati rmpalija sekirom mrcvari Vožda mučki, na spavanju, dok vojvoda Vujica (Pavle Vujisić), koji mu je jatak i kum, ima na licu isti užas koji Petar Božović ima u Leptirici kada se sretne sa iskonskim zlom. Taj nemi užas vidimo i na licu Aleksandra Berčeka, koji glumi kneza Miloša, kada mu donesu kumovu glavu i krvavu srpsku ustaničku zastavu u koju je ta glava umotana.

Ja ne znam za tačniji, dublji i strašniji prikaz naše kolektivne tragedije, bez trunke patetike ili želje da nam autor drži bilo kakvu vrstu pridike. On je samo imao želju da na taj strašan način pokuša ljude da upozori, da ih protrese i natera da u sledećoj prilici budu pametniji. Nažalost, tu jezu zaboravimo i nastavljamo da se koljemo po starom.

Na kraju, Đorđe Kadijević se u mom životu pojavio i 2005. kada sam dobio nagradu za TV kritiku “Dušan Duda Timotijević”. Članica komisije Bojana Andrić uvela je praksu da laureat ima pravo na “televizijsku želju”, emisiju iz arhiva koja će biti emitovana u programu “Trezor” posle kratkog intervjua. Tada sam zamolio da emituju Leptiricu i još jednom se zahvalio autoru na sentimentalnom, političkom i nacionalnom obrazovanju koje sam stekao kroz njegova dela.

Danas mogu reći da su Đorđe Kadijević i Ranko Munitić, dva Dalmatinca rođenjem, hrišćani, komunisti i antifašisti, dva vrhunska intelektualca i zaljubljenika u film i televiziju, obojica uvek u crnim košuljama poput Džonija Keša, zaslužni što je televizija u Jugoslaviji i Srbiji imala te neverovatne umetničke domete. Ovo se, opet simbolično, dešava kada se u Srbiji, pred promene koje su neminovne, traže novi primeri našeg nacionalnog identiteta. Zato bih u izbornoj noći na televiziji napravio TV maraton dela Đorđa Kadijevića – od Karađorđa, Miloša, Vuka, preko Nikole Pašića, partizana i četnika – da nam se zlo ne ponovi.