Biti izbeglica nije identitet – to je okolnost

Jedna od svakih 70 osoba na svetu prisilno je raseljena. Iako se naslovi u medijima često tiču dolaska izbeglica u boljestojeće delove planete, stvarnost nam govori drugačije: gotovo 70 odsto prisilno raseljenih ljudi utočište je našlo u zemljama sa niskim i srednjim prihodima na globalnom jugu, dok 65 odsto ostaje u susednim državama.

Ovi najnoviji podaci, objavljeni uoči 20. juna, Svetskog dana izbeglica, ujedno su i podsetnik i poziv na razmišljanje. Svake godine ovaj dan je povod da se oda priznanje snazi i dostignućima izbeglica, uz uvažavanje teškoća kroz koje su prošle i izazova sa kojima se i dalje suočavaju.

Ove godina sa sobom nosi posebnu težinu – obeležava se i 75. godišnjica Konvencije o statusu izbeglica iz 1951. godine i 65. godišnjica Konvencije o smanjenju broja lica bez državljanstva. Takođe, na ovogodišnji Svetski dan izbeglica, agencija UN za izbeglice u Srbiji broji 50 godina posvećenog rada u korist ljudi koji su bili primorani da napuste svoje domove.

Godišnjice koje sam pomenuo dolaze u trenutku velikih svetskih izazova. Prisilno raseljavanje je na gotovo rekordnim nivoima. Sukobi sve duže traju, nove krize stalno izbijaju, a trajna rešenja su često nedostižna. Prema prošlonedeljnom izveštaju UNHCR-a, 117,8 miliona ljudi širom sveta prisilno je raseljeno. Mnogi od njih su u dugotrajnom egzilu, u kojem neizvesnost oblikuje njihove živote godinama, pa i decenijama.

Prečesto se ovakve realnosti svode na termin “migrantske krize”. Međutim, iza tih reči su ljudi primorani da beže od rata, nasilja, progona ili teških kršenja ljudskih prava.

Istovremeno, pravo na traženje azila suočeno je sa sve većim pritiscima u mnogim delovima sveta. Pojavljuju se politike i narativi koji otežavaju ljudima da dođu do sigurnosti. Humanitarne potrebe rastu, dok se resursi smanjuju, što dodatno opterećuje zemlje domaćine, lokalne zajednice, kao i humanitarne aktere.

Upravo u ovom kontekstu, obećanje Konvencije o statusu izbeglica iz 1951. godine postaje važnije nego ikada. Usvojena nakon Drugog svetskog rata, Konvencija je uspostavila jednostavan ali snažan princip i pravnu obavezu: svako ko je primoran da pobegne od rata i progona ima pravo da potraži sigurnost i treba da ima priliku da se ili vrati kući ako se situacija znatno promeni, ili da ponovo izgradi život na drugom mestu.

Ova obaveza država spasila je na desetine miliona života i danas je jednako važna kao i pre 75 godina. Rastući broj raseljenih samo dodatno potvrđuje njen značaj.

Mandat UNHCR-a je da štiti principe obe pomenute konvencije, sve dok svako ne bude bezbedan i zaštićen. To nije samo izraz solidarnosti već pravna obaveza i poziv na delanje.

Za milione izbeglica širom sveta pravo na azil predstavlja slamku spasa. Ono je razlika između straha i zaštite, između očaja i nade, a ponekad između života i smrti. Ipak, to pravo nije rezervisano za nekolicinu – ono pripada svima nama. Niko od nas ne može sa sigurnošću da tvrdi da nama ili našim bližnjima nikada neće zatrebati. Obećanje dato pre 75 godina nikada nije bilo zamišljeno kao ekskluzivno, već kao garancija za svakoga, bilo gde da se nalazi.

Svetski dan izbeglica je ujedno prilika da se dovedu u pitanje pogrešne predstave. Izbeglice nisu definisane isključivo raseljenjem – to je samo jedno poglavlje njihovih života. One su ljudi, kao i svi drugi, sa veštinama, talentima i ambicijama.

Kada im se pruži prilika, znatno doprinose zajednicama koje ih prihvataju – kao radnici, nastavnici, lekari, umetnici, lideri i komšije. Jačaju privrede, obogaćuju kulture i doprinose izgradnji inkluzivnijih i otpornijih društava.

Srbija nudi brojne takve primere: irački inženjer koji predaje arapski u Novom Sadu, avganistanski preduzetnik koji podržava druge kao prevodilac, ukrajinska lekarka koja radi u Vranju. Tu su i Reza, skorašnji diplomac Fakulteta primenjenih umetnosti, Natalija, doktorka i naivna umetnica, kao i Remi, vizuelni umetnik, čija dela možete videti ovih dana u beogradskom Muzeju primenjene umetnosti.

Od osnivanja kancelarije u tadašnjoj prestonici SFRJ 1976. godine, UNHCR blisko radi sa nacionalnim institucijama, partnerima, prisilno raseljenim licima i osobama u riziku od apatridije.

Tokom pet decenija, naša uloga se razvijala u skladu sa promenama globalne realnosti: od podrške onima koji su bežali iz Istočne Evrope sedamdesetih i osamdesetih godina, preko odgovora na sukobe na prostoru bivše Jugoslavije, kada su stotine hiljada prisilno raseljenih pronašle zaštitu i trajna rešenja i, u skorijem periodu, do podrške izbeglicama koje dolaze iz Azije, Afrike i Evrope i kojima se odobrava međunarodna zaštita.

Više od dve decenije, UNHCR tesno sarađuje sa nacionalnim vlastima i partnerima i u pružanju podrške najugroženijima u društvu – osobama u riziku od apatridije – kako bi potvrdili svoje državljanstvo, pribavili lična dokumenta i postali “pravno vidljivi”, čime stiču mogućnost da ostvaruju prava kao i drugi građani.

Konvencije su više od pravnih instrumenata koji definišu obaveze država – one su izraz naše zajedničke humanosti. One ne određuju samo okvir zaštite, smanjenje i sprečavanje apatridije već i pristup osnovnim pravima: obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti, zapošljavanju i mogućnosti da se život izgradi dostojanstveno i uz pravno priznanje.

Takođe, utelovljuju princip podele odgovornosti i nude praktična rešenja za savremene izazove raseljavanja.

Njihova snaga leži kako u međunarodnom pravu tako i u solidarnosti – između država, sa zajednicama domaćinima, ali i u spoznaji da zaštita izbeglica i iskorenjivanje apatridije donose korist svima. Danas se, međutim, ta zajednička obaveza sve češće dovodi u pitanje.

Šta, dakle, znači delovati sve dok svako ne bude bezbedan i zaštićen?

To znači očuvanje pristupa azilu i unapređivanje politika zasnovanih na dostojanstvu, pravičnosti i humanosti. To znači podršku zemljama domaćinima poput Srbije i njihovim zajednicama, koje nastavljaju da pokazuju solidarnost uprkos sopstvenim izazovima.

To znači rešavanje postojećih slučajeva apatridije, sprečavanje novih i jačanje sistema za identifikaciju i zaštitu osoba bez državljanstva. To znači ulaganje u rešenja koja omogućavaju izbeglicama da pređu sa pukog preživljavanja ka samostalnosti, inkluziji i stabilnosti. To znači odbacivanje straha i dezinformacija, u korist činjenica i empatije.

I to znači nastaviti sa radom i prisustvom uprkos neizbežnim izazovima i zastojima. Jedan od tih izazova je rastući jaz između humanitarnih potreba i raspoloživih resursa.

UNHCR se, kao i mnoge humanitarne organizacije, suočava sa ozbiljnim nedostatkom finansijskih sredstava. Njegov budžet danas je uporediv sa onim iz 2015. godine, iako se broj prisilno raseljenih gotovo udvostručio. Finansiranje UNHCR-a u 99 odsto slučajeva dolazi iz dobrovoljnih doprinosa donatora, uključujući države, privatne kompanije, fondacije i pojedince. Svaki doprinos je važan.

Posledice su opipljive. Osnovne usluge – zdravstvena zaštita, smeštaj, pomoć u hrani, pristup čistoj vodi i zaštita najugroženijih, poput dece i preživelih žrtava seksualnog nasilja i trgovine ljudima – smanjene su ili u nekim slučajevima obustavljene.

UNHCR nastavlja da se prilagođava unapređenjem efikasnosti, korišćenjem tehnologije i jačanjem partnerstava. Danas je gotovo 90 odsto naših zaposlenih angažovano na terenu, u 128 zemalja. Ipak, bez dovoljnih resursa ni najefikasniji sistemi ne mogu odgovoriti na rastuće potrebe.

Uticaj je vidljiv širom sveta. U Egiptu je kriza finansiranja već dovela do toga da desetine hiljada porodica – posebno onih koje su pobegle od rata u Sudanu – jedva preživljavaju. Sukob u Sudanu, koji traje već četvrtu godinu, postao je najveća kriza raseljavanja na svetu, ali dobija ograničenu pažnju javnosti. Egipat, kao najveća zemlja domaćin, ujedno beleži i najveći broj novih zahteva za azil u svetu.

U Srbiju i širom Zapadnog Balkana i dalje dolaze ljudi iz zemalja pogođenih sukobima, poput Avganistana, Sirije, Ukrajine, kao i Sudana. Iako broj zvanično registrovanih dolazaka varira, mnogi ostaju van formalnih sistema, čime se povećava njihova ranjivost.

Ograničenja u finansiranju se prevode u svakodnevne izazove. Smanjen neposredni kontakt sa humanitarnim organizacijama otežava izbeglicama pristup pouzdanim informacijama i snalaženje u složenim sistemima. Čak i kada postoje programi integracije i podrške, ograničena pomoć prevodilaca otežava ostvarivanje prava kao što su pristup zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju, zapošljavanju i socijalnim uslugama.

Za tražioce azila posebno je važna podrška u ranim fazama, kako bi se omogućio brži put ka samostalnosti.

Ovi izazovi mogu dovesti do izolacije i usporiti integraciju. Značajni su, ali nisu nepremostivi. Uz kontinuiranu podršku i saradnju mogu se prevazići, čime se jača inkluzija i omogućava izbeglicama da obnove svoje živote.

Iako humanitarna pomoć spasava živote, ona sama po sebi ne može obnoviti sposobnost izbeglica da oblikuju svoju budućnost. Potreban je zaokret ka osnaživanju. Visoki komesar UNHCR-a postavio je nedavno jasan cilj: prepoloviti broj izbeglica u dugotrajnom raseljenju u narednoj deceniji.

Ostvarenje ovog cilja zahteva proširenje pristupa rešenjima, uključujući dobrovoljni povratak gde je to moguće, kao i bezbedne i zakonite puteve, te ulaganje u samostalnost, uz obnovljenu posvećenost vlada, partnera, privatnog sektora i civilnog društva.

Sada je vreme da obnovimo našu posvećenost solidarnosti. Pravo na traženje sigurnosti bilo je stvoreno upravo za ovakve trenutke.

Biti izbeglica nije identitet – to je okolnost. To je jedno poglavlje, a ne čitava priča.

Građani Srbije to dobro razumeju. Zato bih i iskoristio ovu priliku da se iskreno zahvalim na solidarnosti i velikodušnosti koju su pokazale zajednice širom Srbije u prihvatanju i pružanju podrške izbeglicama.

Na osnovu decenija ličnog iskustva, kao i iskustva kolega širom sveta, mogu sa sigurnošću da kažem: izbeglice nisu samo ljudi kojima je potrebna podrška – oni su i izvor inspiracije. Njihova hrabrost, žilavost i odlučnost podsećaju nas na našu zajedničku humanost.

A na svima nama je da branimo principe koji je štite.

Autor je šef Predstavništva Agencije UN za izbeglice (UNHCR) u Srbiji

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!