O sićušnom zloduhu, još jednom

Daleki potomak Sigmunda Frojda F. D. Fića, očevidno, ima žestokih problema: amnezija i neosporno laž u sprezi sa podlačkim konstrukcijama su anomalije za čije rešavanje F. D. mora potražiti pomoć kod nekog od uglednih učenika i sledbenika dela njegovog svetski uglednog i čuvenog pretka.

Elem, ma koliko mu smetala nesporna istina, ponoviću je još jednom:

(1) Filip David je učestvovao u radu Komisije za otkup knjiga i na prvom sastanku održanom 10. juna 2002. odsedeo je skoro puna četiri sata (a ne po njegovom čuvenom iskazu „koliko se sećam“!) aktivno učestvujući u raspravi i u predlaganju za otkup – naročitu agilnost pokazao je u komentarisanju i promovisanju naslova serije XX vek I. Čolovića i Beogradskog kruga (kakve slučajnosti: sve što je predložio otkupljeno je!). Tog sparnog ponedeljka raspravljalo se o prvih 88 naslova sa spiska knjiga…

(2)

(3) Pre početka bilo kakve rasprave uredno je potpisao ugovor o honoraru (nigde i nikad nisam tvrdio niti napisao da je isti i primio, te stoga nisam ni imao razloga da „odustaje(m) od glavne optužbe“. Napisao sam i danas ponavljam – da je potpisao ugovor o honoraru.

(4)

(5) Slagao je da je spisak predloženih naslova primio na drugom sastanku: svi članovi su spiskove dobili na prvom sastanku, istoga časa kada su se rukovali sa g. Bogdanom Kovačevićem.

(6)

(7) Na početku drugog sastanka, posle čitanja svoje ostavke javno je pred svim članovima Komisije izjavio da neće učestvovati u javnoj raspravi povodom ovogodišnjeg otkupa knjiga – „na to nemam moralno pravo jer sam prihvatio da budem član Komisije“ (citat). I to je prekršio – i odmah, na samom početku javne hajke prvi se oglasio u „Glasu javnosti“ 11. jula 2002. iznevši u tzv. svom obrazloženju zašto se povukao iz Komisije niz neistina o kojima sam u nekoliko navrata pisao.

(8)

A ovo što sam naveo, zarad javnosti i zarad istine, mogu ako to žele i ako imaju iole časti i poštenja – potvrditi i svi ostali članovi Komisije za otkup knjiga. Oni mudro ćute!

I u nedostatku bilo kakvog argumenta u odbranu svojih bedastoća i gadosti, F. D. Fića prisetio se jednog opskurnog pisma koje mi je uputio 16. aprila 1994. godine a povodom mog intervjua koji je tadašnja slobodoumna „Borba“ cenzurisala, samim tim i krivotvorla, o čemu sam reagovao i javnost upoznao te iste godine. Sve to ni tada a ni danas nije interesovalo uglednog i mitskog gradjanskog inelektualca. (Da objasnim: ovo gradjanskog podvlačim iz sasvim jednostavnog razloga jer su laž, krivotvorenje, licemerje i sve druge gadosti koje je F. D. kao pripadnik te „intelektualne“ grupacije obilato manifestovao – sasvim nespojive!) Citiram početak pisma: „Dragi, Gojko, pročitao sam u ‘Borbi’ deo tvoga razgovora u Studiju B. Poznato mi je da držiš do moralnih razloga, isti i mene nagone da već nekoliko godina protivno svome temperamentu i želji javno istupam. Pa, zajedno smo pravili i Nezavisne pisce…“ Itd. I gle čuda: sitni kalkulant najveći deo pisma meni upućenog, doduše dan ranije – 15. IV, upućuje i Mirku Kovaču! Tu njegovoj nevidjenoj i nečuvenoj krivotvroračkoj stvaralačkoj imaginaciji nije kraj: 2002. godine isto pismo, zasladjeno najgnusnijim uvredama, klevetama najcrnje vrste, gadostima kojima nema ravnih na ovim prostorima, postaje njegov krunski argument u pokušaju kompromitacije i diskreditacije moje malenkosti. Nažalost, u prošlom odgovoru napisah da moralnom nitkovu i bedniku F. D. neću polagati račune o svom intelektualnom angažmanu otkad sam na sceni srpske kulture. Ali, one koji su takvoga kova (a njih se na ovim prostorima prilično namnožilo u miloševićevskoj eri!) ipak podsećam: ranih osamdesetih godina bio sam glavni urednik „Književne reči“ sa najvećim medjunarodnim ugledom (što je njemu i mnogim drugima, uostalom, veoma dobro poznato!); u jeku srpsko-hrvatskog rata usred Beograda 1993. godine objavio sam (naravno, uz podršku i pomoć prijatelja g. Branka Dragaša i Marinka Vučinića) „Pečat o Krleži Danas“, što je tad bilo ravno izdajstvu; od 1989. do 2000. godine objavio sam velik broj antiratnih i antirežimskih (pa dakle i antimiloševićevskih!) tekstova u raznim listovima i časopisima u kojima je to bilo moguće; istupio sam javno iz UKS-a (u kome i dan-danas sede mnogi prijatelji Filipa Davida – neki od njih su bili najopskurniji srpski nacionalisti da bi se potom preobukli u najopskurnije antiratne profitere!), u vreme najžešćih antirežimskih demonstracija 1996-97. Itd., itd. I ta svoja uverenja i tu svoju donkihotsku doslednost platio sam vrlo visokom cenom što je svakom dobronamernom i poštenom u ovoj sredini veoma jasno – i sasvim lako proverljivo. Nikad nisam bio ni na strani opskurnog srpskog nacionalizma niti sam se priključio ništa manje opskurnim antiratnim profiterima poput F. D. i njemu sličnih. (Dobronamerni prijatelji su me davno savetovali da objavim sve svoje polemičke tekstove – konačno, uradiću to da nitkovi i nikogovići ubuduće ne ispisuju lažne i jedino moguće – krivotvorene optužnice.)

Ipak, pomalo sam se rastužio kada je F. D. saopštio javnosti da eto, nesrećnik, živi u stanu od 49 kvadrata (jedino je izbegao da obavesti istu tu javnost koliko ih je dosad promenio, a zli jezici tvrde da je stambeno obezbedio i svoje potomstvo, što uostalom i nije greh!). Još me više rastužila činjenica de je u redovnoj i legalnoj proceduri u vreme tog istog režima Slobodana Miloševića postao redovni profesor Univerziteta umetnosti – bez ijednog stručnog i naučnog rada (naravno, i bez magistrature i bez doktorata!). A tek ispovest o putovanjima bez honorara – bože, bože, nesrećni Fića je svoju antirežimsku misiju realizovao o svome trošku. I još jedan zanimljiv detalj: u Prosveti Čedomira Mirkovića posle 1995. objavljuje roman Hodočasnici neba i zemlje što u svojim biografskim beleškama licemerno prećutkuje… A tek što bi bila uzbudljiva priča o „kulturnom modelu“ „Pečata“ s kojim je „Danas“ uvalio u finansijske nevolje! (Bilo bi važno da se otvori i taj „pečatovski“ cenzorski dosije Filipa Davida, a i priča o tome kako i zašto je „Pečat“ „proteran“ iz „Danasa“!!!). F. D. Fića ima brojnih nedaća sa svojom biografijom, naročito sa onom antiratno-profiterskom – ni tu nije sam sa sobom: u pismima M. Kovaču tvrdi da je s RTS-a oteran 1993, a u sopstvenoj bibliografskoj belešci u istoj knjizi piše da je to bilo 1991. jer je to in; isto tvrdi, dakle laže, u knjizi Jaše Almulija Živi i mrtvi, v. str. 133, da bi se u intervjuu „Dugi“ (sada, posle 5. oktobra 2000!) opet „potkrao“ podatak de je „početkom 1993. zajedno sa grupom pobunjenih radnika televizije s nje izbačen“. F. D., dogovori se, konačno, sa samim sobom: šta je u davidovskom galimatijasu tačno!

Pitao sam F. Davida da mi njegova umna glava objasni ima li tako velike razlike izmedju antisemitizma i anisrpstva – nisam dobio odgovor. Tvrdio sam, i ponavljam, da će mnogo toga što se može pročitati u njegovim intervjuima, pismima, naročito u knjigama Fragmenti iz mračnih vremena (Beogradski krug, 1994), Knjiga pisama 1992–1995. (Feral Tribune, 1998) i Jesmo li čudovišta (Sarajevo, Bosanska knjiga, 1996) ući u ogromnu knjigu antisrpskog beščašća koja će jednoga dana biti dragocen dokument o mnogo čemu u zemlji Srbiji!

O ljubavi prema Srbiji i sredini u kojoj živi samo jedna ilustracija (takvih je u navedenim knjigama sijaset!): „Srbija će se dozvati pameti, jer je to uslov njenog opstanka. Utonula u stidu i sramu, ogrezla u ignoranciji, slepa, gluva i nema, progledaće i progovoriti – ili je neće biti!“

I na kraju, opet si nespretno izrekao neistinu: „’Vreme’… više neću kupovati i čitati…“ Moraćeš, verovatno, posuditi da bi pročitao bar nešto u 612. broju! Jer, nemam ja razloga da od bilo čega i pred bilo kim „operem svoju biografiju“ – a ti se sa sopstvenom kad-tad moraš suočiti (a da li ćeš je i dalje frizirati i prati kao što si to uostalom dosad radio! – to je samo tvoj problem). I zato, sitna dušo, zanemi!