Velika nedelja

Da li se sećate kada ste poslednji put mogli precizno da planirate šta ćete raditi u vašem životu u sledećih šest meseci ili godinu dana? A u naredne tri godine? Tokom 90-ih živeli smo od danas do sutra. Uz ogroman rizik i neizvesnost, bez ikakve perspektive. U uslovima hiperinflacije, ratnog ludila i u svakom smislu nezdravog ambijenta koji je izvirao iz prirode tadašnjeg autoritarnog režima nismo mogli sa sigurnošću da predvidimo ni šta će nam se dogoditi narednog dana, a kamoli da pravimo ozbiljne planove za narednu godinu. Posle svega što smo prošli pre i posle 5. oktobra 2000, mogu da kažem da smo konačno dočekali i taj dan.

Ovo je definitivno velika nedelja za našu ekonomiju. Sa MMF-om smo zaključili novi trogodišnji finansijski aranžman od preko 800 miliona USD. Očito je da se radi o značajnoj sumi, ali je još značajnija činjenica što smo dobili potpunu verifikaciju plana našeg ekonomskog razvoja u naredne tri godine. U ovoj zemlji se ponovo može razmišljati na duže staze! Svi potencijalni investitiori, i domaći i strani, sada su i od najviše međunarodne finansijske institucije dobili potvrdu da je ovo sigurno mesto za dugoročna ulaganja. Samo pre par godina ovako nešto bilo je nezamislivo.

U ovoj nedelji dobili smo i međunarodno priznanje konvertibilnosti dinara. MMF je obavestio sve zemlje članice da je Jugoslavija u potpunosti ispunila odredbe člana VIII Statuta Fonda i njena nacionalna valuta postala je konvertibilna u svim tekućim plaćanjima s inostranstvom. S našim novcem od sada ćemo moći bez stida da putujemo u svet. Dinar će se naći na kursnim listama banaka u Beču, Minhenu, Atini, Rimu, Budimpešti, Londonu, Parizu, Ljubljani, Zagrebu… A možda čak i u Podgorici? Crna Gora se prethodnih meseci toliko hvalila „svojim“ eurom da izgleda nije ni primetila da je u prva četiri meseca ove godine napravila znatno veću inflaciju nego Srbija s dinarom.

Po prirodi sam uvek bio optimista i zbog toga često kritikovan od nekih ljudi bez vizije kako navodno dajem nerealna obećanja i podgrevam velika očekivanja. Međutim, upravo ove nedelje ispunjena su mnoga obećanja, a ja sam postao potpuno siguran da naš reformski tim ide nezadrživo pravim putem ka konačnom cilju – bićemo zemlja koja je u najkraćem roku i na najuspešniji način završila proces tranzicije u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Mislim da nas u tome više niko ne može sprečiti – ni slaba prošlovekovna opozicija, ni kvaziprivatni finansijski lobi prethodnog režima koji naglo jača zbog mekoće sadašnjih vlasti i nefunkcionisanja pravne države, ni korumpirane sudije i političari koji svoju nesposobnost zaklanjaju iza velikih reči i malih poslaničkih klubova kao glasačkih mašina za održavanje preglomazne koalicione vlade. Ubuduće, dinamiku razvoja naše zemlje neće diktirati nestručni političari u simbiozi s privilegovanim tajkunima, već logika zdravog kapitala koji polako ali sigurno ulazi na naša vrata.

Ne pamtim zemlju koja je u roku od samo godinu i po dana uspešno ispregovarala čak tri finansijska aranžmana sa MMF-om, imajući u vidu da neke zemlje o samo jednom aranžmanu pregovaraju i više godina. A imali smo mnogo teških trenutaka o kojima nismo javno govorili. Na primer, malo ko zna da su nakon političkih promena operativne devizne rezerve NBJ bile ravne nuli. Na papiru smo, doduše, imali skromnih 360 miliona dolara, ali je od toga 150 miliona bio konfiskovani novac banaka iz prethodnog perioda, 100 miliona je bio depozit pozajmljen od Kine, a preostalih stotinak miliona činile su zlatne poluge. U međuvremenu su rezerve uvećane skoro pet puta, tako da danas NBJ raspolaže sa oko 1,7 milijardi dolara rezervi, dok se u poslovnim bankama nalazi još oko 900 miliona dolara. Osim toga, zemlja je bila prezadužena u svakom smislu. Pored registrovanog domaćeg i spoljnog javnog duga, iz prašnjavih fioka prethodnog režima stalno su izvirali papiri s dokazima o novim dugovima. Zatečene dubioze u velikim državnim bankama dovodile su nas do očajanja. Nikome ranije ni na kraj pameti nije bilo da štedi u bankama. A onda se u naš reformisani bankarski sistem za samo nekoliko meseci slilo preko milijardu maraka nove štednje građana.

Znam da će neki reći da konvertiblinost dinara koju nam je svet priznao ima samo psihološko dejstvo i da nije neko naročito dostignuće. Znam i da narod kratko pamti i da su mnogi zaboravili dane hiperinflacije kada su bezvredne dinare bacali po kontejnerima, ili period od pre samo par godina, kada su svi koji su primali dinarske plate žurili da ih se oslobode promenom za devize. Ali, ni najveći zlobnici ne mogu osporiti jednu sasvim proverljivu činjenicu – naš dinar danas stvarno vredi – i u zemlji i u svetu.