Spomenici bivšeg života

Svako se putovanje suštinski određuje mestom polazišta, a ne njegovom krajnjom destinacijom. Putnik se vratio pre nego što je stigao; ne obavezno na teritoriju sa koje je krenuo, ali obavezno u sebe, u neminovnu i zadatu tačku oslonca. S tim se suoči čim stigne na cilj.

Ovako danas razmišlja neko ko je rođen i odrastao u SFRJ, bio svedok njenog bestijalnog kasapljenja, a danas živi u ovoj amputiranoj SRJ, koja izgleda više nikome ne treba, tiho se pripremajući za njen mogući, skori kraj. U isto vreme on je u redu za ulazak u EU, nadajući se da ga utopija u modi ranog XXI veka, planetarna globalizacija, neće mimoći poput svih prethodnih.

Kakva sjajna tačka oslonca?! Šta je za ovu generaciju još desetak godina strpljenja? Valjda ćemo sačekati taj veseli život bez granica – putovaćemo sa istim pasošima, plaćaćemo istim parama, ješćemo ista jela i u iste se krpe oblačiti, gajiti iste viseće muškatle po balkonima, voziti ista kola i biti, takođe isto, bogatiji, kulturniji i srećniji u tom novom vrlom svetu, Ujedinjenoj Evropi sa zvezdicama ukrug. Samo da ne umremo u istom danu. To bi moglo da ostane po starom, kada kome dođe čas.

Ali, čekajući u redu za prijem, kao samobitni i odvajkada državotvorni narodi, morali bismo konačno i da odrastemo, stavljajući jednom zauvek tačku na naša balkanska bratimljenja koja podrazumevaju međusobno puštanje krvi. Ne baš uvek, ali obavezno. Morali bismo da doživimo „katarzu“; da se pročistimo, operemo i politički korektno uljudimo i tako, možda, stanemo među sav ostali normalan svet. Jednostavno, zar ne?! Nepodnošljiva lakoća pomirenja, rekao bi (možda) Kundera. Nepodnošljivo teško, pomišljam.

Ali, gospodo političari, samo vi obavljajte svoje teške i neprijatne poslove. Utvrđujte istine, razrešite zločine, napravite konačni saldo, prebrojte šta ko kome duguje, što u zlatu, što u ljudskim životima, i pokušajte da nas nakon toga ostavite na miru. Obećana nam je dosada, vala smo je i zaslužili. A sa političkom korektnošću, katarzama i dekontaminacijama sami ćemo već nekako izaći na kraj. To je, uostalom, nekada bio deo kućnog vaspitanja.

I zato, nepoznati prijatelju, pre nego što spakuješ kofere i prvi put kao bivši zemljak kreneš u predele svoje bivše države, koji su sada inostranstvo, otresi s ramena svako sećanje na prošlost, oslobodi se lepljive i gnjecave kolektivne nostalgije, i sa veselom ravnodušnošću i iskrenom znatiželjom kreni u sasvim novu avanturu otkrivanja spomenika svog bivšeg života, upoznajući ih kao novu realnost koja više nije tvoj život. Tamo ćeš sresti slične sebi, uzdržano ljubazne, ljubazno uzdržane, s knedlom u grlu, preparirane poput tebe za taj konačni susret. Ali – nemojte se grliti i ljubiti kako biste se prvi put mogli razumeti. Suze više nisu OK.

A onda, nešto kao slutim da ćemo u nekoj neomeđenoj budućnosti, konačno odrasli, u tišini, umeti da prepoznamo kolektivni déjà vu. Ili, jednostavnije rečeno, zajedničko sećanje na jednu romantičnu utopiju, sada bez kolektivnih emocija koje rađaju zločin. Setićemo se Jugoslavije, naše propale Atlantide. Hoće li to biti možda one godine kada se bude raspadala utopijska zamisao jedne Evrope? Da li ćemo tada samo mi razumeti o čemu se radi? Možda hoćemo. Ali ćemo sigurno, kada taj dan dođe, vedro i veselo dočekati praskozorje neke nove utopije, prvi put nemajući šta da izgubimo. Kraj istorije moći će tada da počne.