Seksi rolna

Ukoliko u kući imate sitnu decu, televizija u Srbiji dobija potpuno novu dimenziju. Hteli vi to ili ne, uskoro ćete primetiti da se on (ili ona) svetlosnom brzinom zalepe za ekran tokom reklame za nejbesmislenije proizvode, smeškaju se najavama za albume raznoraznih pevaljki i balave kad ugledaju Huga, Soska, Kolibre ili Simpsonove. Ukoliko ste nadobudan roditelj pokušaćete da ograničite izloženost deteta televiziji, baš kao što pazite da ne dospe pod uticaj UV zračenja. Uskoro ćete primetiti da sila ne pomaže, jer će vaše dete uskoro u obdaništu potpuno zaostati u odnosu na drugu decu i ispašće glupo u društvu. Ukoliko imate pedagoškog dara i strpljenja, objašnjavaćete detetu šta to gleda na ekranu. Tek tada ćete doći u filosofsku nedoumicu u kojoj se našao jedan moj prijatelj kada je pokušao da svojoj kćerki odgovori na pitanje (nakon spota polugole Maje Nikolić pored crvenog automobila). Dete ga je pitalo: „Tata, zašto ova teta trlja guzom o automobil kao da je rolna toalet papira?“ Očajni roditelji problem uglavnom rešavaju beskonačnim brojem puštanja omiljenih video-kaseta, ali onda počnete da govorite kao Sneguljica, ili Pepeljuga pa vas na poslu i u komšiluku čudno gledaju i klimaju glavama.

Šta se, dakle, nudi deci na ovdašnjim kanalima? Peđolino, Kupusići i Rodići, Manda i Hugo. Odličan pionirski pokušaj predstavlja „Baldahin“ na B92, koji današnjoj deci vraća instituciju bajke, koju su potpuno potisnuli komercijalni dečiji programi. RTS se donekle krpi reprizama „Kolibrija“, ili „Kockice“, bez nade da će uskoro napraviti bilo šta pristojnije od serije Decibel. Posebno sam kivan na Mandu koji direktno tera decu da zovu komercijalni telefon na kojem će čuti detalje o video-igrama. Pošto smo u Srbiji, našle su se baje koje ti otkriju kako da izvrdaš program i dostigneš na kvarno komplikovane nivoe video i kompjuterskih sega-mega igara. Usput, kod Mande deca pevaju karaoke hrvatskih i srpskih dens hitova, tako učeći strani jezik.

Što se ideologije tiče – Studio B je prednjačio dečijim programom koji se zove „Fajlovi predaka“, kao da se radi o geneološko-udbaškoj emisiji. BK za sada pokazuje znatan interes za dečiji program odvojivši komercijalnog Huga od edukativnog Šarenog (ili letećeg) autobusa. Hugo je, naravno, hiljadu puta popularniji, što potvrđuju njegova gostovanja po gradovima širom Srbije. Elem, ukoliko veronauka dođe u škole, a izgleda da ekspresno dolazi, pojaviće se i na malim ekranima. U Hrvatskoj (koju valjda iz komšijske znatiželje stalno posmatramo) verski program predstavlja emisija „Mir i dobro“. To je svojevrsna hronika regiona (biskupija), sa pratećim porukama i propovedima. Do sada su se kod nas verski programi uglavnom emitovali u istorijskom kontekstu, bez dodira sa aktuelnim stanjem u zemlji. Na tom planu očekujem promene, sudeći po diskusiji u „Utisku nedelje“, na primer. Za sada u Beogradu jedino postoji radio-stanica Glas crkve, koja po muzičkoj koncepciji najviše liči na Košavu. Kako bi izgledala verska TV stanica, zaista ne mogu ni da zamislim. Sudeći po aktuelnim vestima i Vojska je planirala svoju radio i tv stanicu, pa bi time u medijskom prostoru Srbije nastala potpuno nova tendencija – formiranje esnafskih medija.

Oni bi verovatno funkcionisali poput KBM kanala ili telešopova koji nam po ceo dan daju mogućnost da kupujemo iz fotelje. Dakle, vojna obuka preko televizije (služiš vojsku iz fotelje), liturgija na televiziji (molimo se Bogu pred ekranom), a između toga odgovarajuća muzika – vojna ili duhovna.

Kad bolje razmislim, možda je televiziju i najzdravije gledati dečijim očima, kao šarenu kutiju iz koje nešto brblja bez smisla. Najvećim delom, ona upravo to i jeste.