Sada još traje

Zamisli dve dijagonale koje se seku. Jedna ide u jednom pravcu, a druga u drugom. Spaja ih samo jedna tačka. Tako zamišljam život. Jedna dijagonala je prošlost, druga dijagonala je budućnost, a ona tačka je sadašnjost.

Mislim da je velika mudrost pronaći tu tačku, osetiti je i živeti u njoj. Zašto kažem pronaći? Pa zato što ta tačka stalno klizi po dijagonali prošlosti ili budućnosti i neprimetno nam izmiče.

Mislim da retko ko uspeva da živi u sadašnjosti. Često slušam onu čuvenu frazu „kako je bilo dobro u dobra, stara vremena…“, kako smo s onim pasošem putovali po celom svetu, kako smo do pre deset godina ovo i ono, kako se znao neki red, kako je sad sve otišlo dođavola… Na taj način se klizi po onoj prvoj dijagonali koja predstavlja prošlost.

Naravno da ima i onih drugih, zagledanih u budućnost, koji radije biraju onu drugu trasu, ali avaj, opet sa sličnim raspoloženjem. Sa velikom rezignacijom i nestrpljenjem oni kritikuju sadašnjost, jer nikako da dođe ta dugo očekivana i zaslužena bolja budućnost. Po njima je, naravno, sve ovo što nam se sad dešava skroz bezveze. Nije se gotovo ništa promenilo, sve je poskupelo, a i ti stranci (sram da ih bude, barabe jedne) samo nas zavitlavaju za pare koje su nam obećali… A mi tako divni, vredni, pametni i dobri, e da, i naivni (ovo naivni mi se uvek dopadalo), ma zapravo smo takvi – da nas svako samo poželeti može….

Naravno, ono što je dobro uopšte se ne primećuje. Nema potrebe, jer sve što je dobro – podrazumeva se. Samo se primećuje ono što ne valja.

Retko kad da neko ume da pohvali „sada“. Nekako to „sada“ uvek izmiče. Jeste da su nam Milošević i društvo, bez pitanja, amputirali dobar deo života, jeste da ćemo se jednog lepog dana (valjda) približiti Evropi, ali šta do tada? A vreme curi kao peščani sat.

Za početak, stoga, uradimo nešto sa sobom kako bismo se bolje osećali, kad već ne možemo iz svoje kože – u što većoj meri i bez ikakvog sentimenta, odreknemo se kukanja i primetimo male lepe stvari kojih ima svuda oko nas, ali koje su, zbog kukanja, u potpunoj senci i koje često ne vidimo.

Evo od čega sam ja započela svoj mali rat protiv kukanja, nešto na čemu sam radila dugo, ali zato uspešno. Godinama unazad imala sam problem što me je u decembru i uopšte tih zimskih dana nerviralo ono grozno, vlažno, hladno i cmiljavo vreme. Tom sivilu uvek su se pridruživali tužno kratki dani sa još tužnijim i ružnijim drvećem bez lišća. Takođe, nisam bila presrećna ni kada dođu tropske vrućine, posebno ako se nađem u gradskom prevozu. Kada sam sve to sabrala, uključujući i dosadne kiše i jake beogradske košave, shvatila sam da zbog neadekvatnih vremenskih prilika kukam prosečno deset meseci u toku godine. Donela sam stoga temeljnu i neopozivu odluku da ne dozvolim sebi da mi išta od toga utiče na raspoloženje. Možda samo malo. Velike letnje vreline gotovo da i ne primećujem. Sportski ih podnosim, časna reč. Ponekad se požalim zimi. I to samo ponekad. Čak sam poslednjh godina uspela da zavolim hladnoću i sivilo decembra. Pa koji trenuci su bolji da se ušuškate i čitate neku dobru knjigu, ili gledate neki dobar (iz sveg srca preporučujem britanski) film?

Ima svakako mnogo većih i važnijih stvari u životu, ali kad se jedanput rešimo kukanja na sitnicama, koje mogu čitav dan ili dane da nam oboje, onda lakše ide i sa ovim ozbiljnijim stvarima, koje pogotovo mogu da utiču na raspoloženje. Po mom dubokom uverenju, prava stvar je da otkrijemo šta možemo da uradimo da bismo se bolje osećali. Danas.

Neizostavno, time će nam se poboljšati kvalitet ovog „sada“. A svako „sada“ je dragoceno i ne dajmo mu da pobegne.