Ritam i rizik

Ako ste skloni ranom ustajanju i pri tom sabajle uključite svoj tv prijemnik, sigurno ste uživali u čudesnom svetu ovdašnjih jutarnjih programa. Svuda u svetu to je udarni tv termin, rade ga najbolji voditelji, pripremajući gledaoce za napore koji im predstoje. Kod nas stvari stoje malo drugačije. Posebno na TV Politici, gde iz dana u dan otkrivam riznicu jutarnjih tema. Bila je tu pesnikinja što nemade vremena da nam pročita svoju poemu-odgovor Slovu ljubve, zatim predsednik udruženja boema Skadarlije, sa profesionalnim podočnjacima, a načeta je i večita tema – različiti delovi Beograda. Vračar su recimo predstavili gospoda Tapi i Žika Slika. Ne samo da vole svoj kraj već se prirodno povela priča o starim i novopridošlim Beograđanima. Brojala su se kolena, pominjala se svetla istorija i kudili se kojekakvi što su došli ko zna odakle i preoteli Beograd domaćinima. Posle rasprave o „grobarima“ i „delijama“, ovo je verovatno najispraznija priča koja će očigledno trajati dok je palanke i palanačkih naravi. Na sreću, jutarnji programi na RTS-u ili BK televiziji imaju deo posvećen tjelovježbanju, gde lepe devojke u prijatnom ambijentu izvode besne gliste uz muziku. Kako vreme prolazi sve manje je klasičnih vežbi a vežbanje sve više liči na koreografije Đogani Fantastika. Preplitanje densa, estrade i fiskulture ujutru čini čuda. Ostalo je samo da fiskulturkinje zapevaju i ostade ekipa sa Pinka bez leba.

Prošle nedelje gost „Otvorenog studija“ RTS-a bio je ministar pravde, gospodin Batić. Osim što ima prefinjene manire i elegantna odela, ministar ume lepo da odgovara na ponekad neprijatna pitanja što ih postavlja narod. Ne bi u ovoj emisiji bilo ništa neobično da deo scenografije nije bila statua Pravde od par metara. Oduševila me maštovitost realizacije, jer sve vreme su nad gospodinom Batićem i voditeljkom stajali mač Pravde i terazije. U takvom ambijentu nema vrdanja. Pozdravljam ovu praksu RTS-a i već se unapred radujem budućim Otmicama Evrope (za ministra poljoprivrede), Misliocu (za Gašu Kneževića) ili Pisaru iz Mesopotamije (za gospodina Dinkića).

U rubrici „Vaskrsli iz pepela rata“ a u susret neproslavljenom Danu Republike obavezno treba pomenuti povratak gospodina Džirla. Mr. Džirlo je pionir telešopa na prostorima bivše Jugoslavije, poznat po lepim Džirlo-devojkama i proizvodima kao što su svjetleći jo jo, sušač laka za nokte i bebi đamp.

Ponikao je u Sarajevu, a kako vidim u „Svetu plus“ na TV Pinku, danas firma ima sedište u Americi. Proizvod bez kojeg više ne možemo da živimo sada je čaj od evropskih trava, spravljen po kineskoj recepturi staroj nekoliko hiljada godina. Mr. Džirlo mu pred ovaj 29. novembar dođe ko rahmetli Tito, jer čaj piju u svim republikama bivše SFRJ, mušterije zadovoljne, kažu biće i nagradna igra. Nije se džabe govorilo – Džirlo djevojka, to je dobro plačen poso!

A kada devojke nisu zadovoljne platom, one u Srbiji potkradaju gazdu. U emisiji BK televizije posvećenoj kriminalu (nikako privrednom) pod nazivom „Ekspirijum“ videli smo snimke koje je izvesni mali privrednik napravio skrivenom kamerom u svojoj bakalnici. Čim gazda izađe, prodavačice ruku u kasu, ko bivši ministar kulture. Čovek se presabir’o sto puta, ali na kraju uvek manjak. Na kraju instalir’o video kameru i u’vatio osoblje u krađi. Kaže, sad im je džabe plakanje, sve je dokumentovano. Ako ova praksa uđe u narod, odosmo svi u špijune. Kamere po liftovima, u podrumima maskirane iz kaca sa kupusom, po parkovima i ulicama, tako da na kraju niko neće gledati televiziju već ćemo jedni druge tajno da snimamo.

Na kraju, slike iz dalekog, ali nepokorenog Avganistana. Prema vestima dopisnika, u Kabulu je proradila televizija koju su talibanci godinama zabranjivali. Video sam satelitske tanjire izbušene kuršumima i tv ekipu prvih vesti. Kažu da Avganistanci godinama nisu videli ženska lica, ni na slikama, pa se sličice filmskih i muzičkih zvezda prodaju ko alva. Eto tržišta za naše pevačice, jeste malo riskantno, jeste jezik malo drugačiji, ali melodije i ritmovi su isti.