Reklame za pojesti

Nadam se da su Noći reklamoždera makar malo doprinele popravljanju ukusa, znanja i ideja onih koji prave reklame. Nažalost, pošto na TV spotovima ne piše upozorenje: Ne pokušavajte da ovo uradite kod kuće!, želju da prave reklame dobiće i oni koji to nikada pre nisu radili. Znam to iz iskustva jer sam više puta bila nezaštićen svedok u situacijama kada su neki ljudi zaključili da su merodavni za reklamni biznis samo zato što su jednom prisustvovali snimanju TV spota. Ili su naprasno postajali eksperti za dizajn samo zato što su ovladali nekim kompjuterskim programom koji im je omogućio da se poigraju slovima i ramovima pa su baš lepo složili mali oglas za komšiju (umrela baba, prodajem fiću) – kasnije se to pročulo po komšiluku pa su odlučili i da osnuju agenciju za marketing. Ima i onih koji su počeli tako što su sarađivali s nekom TV stanicom koja im je usluge frizeraja i šminkanja umesto u novcu isplatila u sekundama TV programa, pa su, iz nužde, pokušavajući da te sekunde tapnu nekome ne bi li se ipak domogli živog novca, naprasno postali maheri za medija-planiranje. Ponekad je dovoljno i da ste rasli u istom kraju s nekim rediteljem ili išli u školu s nekom javnom ličnošću pa da postanete stručnjak za film, radio i televiziju, politički marketing, prodaju nafte, odnose sa javnošću… Ali, pošto je najteže biti prorok u sopstvenom selu, neki su bogami morali da odu čak u inostranstvo da bi uspeli. Posle mesec dana ferija kod tetke u Londonu frizer bi se vraćao kao stajlista, fotograf – kao reditelj i pevač, a reditelj – kao marketinški stručnjak.

Sve je to posledica ovog podneblja. Budući da smo nebeski narod, lako nam je da samo bacimo pogled na nešto (ili čujemo kako to nešto funkcioniše) pa da odmah umemo to isto i mi da radimo i to mnogo bolje od svih drugih. Mogli bismo mi to mnogo bolje i od nas samih, samo nas mrzi da se potrudimo, a i nemamo vremena za školovanje (čak i da imamo vremena – vidite kakvo nam je školstvo, stalno neko štrajkuje i zaključava se po fakultetima). I ne samo da se najbolje razumemo u materiju (fudbal, politiku, žene, marketing) nego gajimo i specifičan preduzetnički duh. Ne mrzi nas ni da zavrnemo rukave i sa evo ovih deset prstiju stvorimo konkretne proizvode. Sokove, na primer, u stručnim krugovima poznate kao „kadilak soci“ (zato što se mešaju i pune u kadi). Te sokove (pardon – soce) možete onda nazvati nekim zvučnim stranskim imenom (obično neka kombinacija od početnih slova vaše familije – baš su vam slatka dečica), a onda pozovete gore pomenutog komšiju koji je ovladao kompjuterom da vam nacrta neku etiketu, i njegovog pašenoga frizera (pardon – stajlistu) da vam uradi reklamu i čekate da počne da kaplje – ne sok nego pare. Ostalo je legenda: kuća, auto, telohranitelji, sačekuša.

Ne znam da li su komunistima glave došli mangupi u njihovim redovima, ali nas će definitivno uništiti amateri. Eh, pa kako: ko ih pušta? Puštamo ih mi koji volimo da ušićarimo i dobijemo nešto za male pare ili još bolje – nešto za ništa. Da nije nemoguće, bilo bi mnogo lepo. Pa makar nas na kraju i proždrali.