Ravnoteža

Miroslav Đukić može iz nekoliko razloga da bude zadovoljan: prvo, nisu ga uhapsili, drugo smenjen je takoreći bez borbe jer nije vodio tim ni na jednoj zvaničnoj utakmici, treće, možda na kraju ipak izvuče neke pare od onog što mu je još Zoran Terzić pred kraj prošle godine obećao kada ga je doveo na mesto selektora fudbalske reprezentacije Srbije. S druge strane, ipak, za Đukićevu sujetu nije dobro da na ovako jadan način okonča trenersku karijeru na mestu prvog čoveka reprezentacije i da zapravo posluži kao „kolateralna šteta“ neobično uzbudljive klanovske borbe unutar nečega što je registrovano pod imenom Fudbalski savez Srbije.

Međutim, njegova smena je bila i očekivana i dobrano najavljivana. Đukić jednostavno nije mogao da ostane na tom mestu pošto je za prvog čoveka Saveza izabran Tomislav Karadžić Tole. To je nekako svima bilo jasno, ali se valjda zbog letnje vrućine čekalo da se opet izblamiramo na jednom takmičenju, na OI, pa da „rukovodiocima Saveza“ bude lakše da sprovedu ono što su zamislili. Do pada Zorana Terzića nismo znali ko sedi u Savezu, a od njegovog pada „lezilebovići se uzoholiše“. Saznali smo da tu ima nekih predstavnika regiona i slično, a da je svima bog i batina Milovan Đorić ili tako nekako. Uglavnom, to je dosadna priča i da nema mirisa kriminala, niko ne bi pet para davao jer je pravi fudbal „tamo negde“. Molder i Skali srpskog fudbala još se nisu pojavili uprkos najavama iz policije i drugih „struktura“.

Šta je onda novo u ovoj dosadnoj i očekivanoj fudbalskoj povesti?

Novost je dolazak Radomira Antića, koji je prvo pristao, kako smo obavešteni, na specijalnim pregovorima u Beču, a tek docnije se pojavio i u Hajatu na zvaničnoj promociji. Ovaj se proces odvijao uporedo sa medijskim prepucavanjima Đuke i Tola: Đuka je tvrdio da ga Tole mrzi još iz Partizana, a Tole je najavio da će advokati naći rupu u Đukinom ugovoru sa Savezom i da će Savez sačuvati novac koji bi trebalo po slovu ugovora da pripadne Đuki. Gazda Tole je završio pos’o sa Antićem, trenerom dobre reputacije, ali dugo godina van glavnih tokova, na jednoj strani, a na drugoj dizao maglu oko Đukinog slučaja. Radomir se Antić pojavio u srpskom fudbalu onda kada ga nismo baš očekivali, odnosno, čini se da je ranijih godina javnost zaista očekivala da baš on, kao jedan od retkih koji su imali tu privilegiju da vode Real, Barselonu i Atletiko, sedne na klupu i povede srpski fudbalski brod ka „visinama“. Međutim, kao što znamo, niti Savez, niti Partizan ni njegov matični klub nisu mogli da privole da se vrati u Srbiju i pokaže malo svog umeća.

Mediji su ga opsedali, zvali, pritiskali, ali je on ostao diskretan i tek bi se ponekad oglasio sa rodnog Zlatibora konstatacijom da je ovde potrebna velika pomoć države da bi fudbal ponovo zasijao na „sportskom nebu“. To nam je takođe poznato, to je ono prizivanje Moldera i Skali. Predsednik Republike Boris Tadić, poslovično privržen sportu, zbog toga je našao vremena da primi ovog stručnjaka koji kao i obojica prethodnih, ocenjeno neuspešnih, baštini fudbalske korene Iberijskog poluostrva.

Opisani kontekst pokazuje koliko su oni koji godinama vode glavno slovo za fudbalskom trpezom uspeli da se konsoliduju posle malih šokova izazvanih neuspesima i zadahom kriminala. Dovođenje novog „autoriteta“ kupiće još malo vremena da se zature tragovi „koji smrde nečovještvom“. Antić neće moći dugo, osim ako mu nisu otvorili vrata za neke talove. Iskreno, ne znam šta će to čoveku.