Novinar? Ma daaaaj

Koga još interesuje priča o učiteljici? Nisi učiteljica – bila si profesorka. Znam, i? Na naslovnoj će biti predsednik ili mrtav debejac, a unutra prosvetna radnica!? Obrnuto sigurno neće biti. Šta će misliti radoznali čitalac? I šta je radila ta prosvetarka? Da nije mučila đake u privatnom zatvoru? Zadala kforovcu referat o svetom Savi – mozda to ( što bi njima bilo bolje nego našim đacima)? Možda ako je odlepila, to bi nekako moglo da ide u zanimljivosti – ono „Ljudi i vreme“. To da su ludi je uverljivo – sećaš se scene iz „Majstora“ kad Berček recituje Vaska Popu i mrtav pijan pada sa glavom na sto, a Radmilović uzdahne i kaže: „Eh, šta škola učini od čoveka?!“

Radoznali čitalac: Bila u sindikatu? – jooj, nemoj samo to, majke ti. Da nije i izbeglica? Samo je to veće smaranje. Mozda da je otvorila agenciju za marketing, ili bar neki EN-DZI-O? Moj-ne prosvetni sindikat! I šta ima prosvetarka da poruči društvu u tranziciji? Je l’ ima nešto u Pismu Haralampiju o ekstraprofitu? Nije više profesorka, sad je novinarka? Napustila školu – to nije loše – i? Izbacili je posle štrajka u vreme Tarkvinija Oholog (vidi lektiru pod V. Pištalo) – dobro, ko je terao da štrajkuje? I kakva je ona sad novinarka – kažeš nije dužila nijednom Duška Mihajlovića? Ma daaj .

Jeste, sada sam novinar. Prepričavam dnevne događaje – tj. ljude: „Izjavio, saopštio, rekao, ustvrdio, potcrtao, dodao, citirao, zaključio.“ Psihološki, mi novinari smo još uvek malo u prednosti nad komšijama. Onu neurozu koja njih tera da i dalje više na vestima (šta će biti – šta će biti?!) mi ublažavamo jer možemo uživo da vidimo predsednika i policajce. Ali, oni među nama koji zato poveruju da zbilja i „znaju“ postaju smešni kao i uvek kad čovek postane lik. Forma medija diktira svedenost u izveštavanju, ali štiti naše mane. Šta bismo inače rekli da imamo više prostora i vremena o nečemu o čemu ne znamo zapravo ništa više od prosečnog izbezumljenog i dobro informisanog građanina?

Zato moje kolege prosvetari nisu u pravu kada me ponekad sretnu i ubeđuju kako mi je „blago“ jer mi je sad zanimljivo! Nije baš, kažem, ustvari naprotiv. Možda je samo lakše. Osim prigušivanja dnevne neuroze koja se u nas ne smiruje i uvećava potrebu za informacijama, šta možeš saznati od Duška Mihajlovića? Može li se on porediti sa Porfirijem Petrovićem, Lukom Labanom, Hemetovim Nedom Baumontom, Grinovim Kalovejem…? Šta bismo znali o ritmu zločina po kojoj gazi nas varljivi svet tranzicije da nije ovih izmišljenih uhoda koje ne može smeniti nijedan Vlajko ili Duško?

Sad kad mi zasmeta novinarsko ushićenje tim prolaznim likovima, zaželim se da jedno dve nedelje na miru tumačim Porfirijev ili Baumontov metod. Ima tu samo jedan problem koga se dobro sećam. Đaci! Otud je predlog, upučen kolegama prvim, prosvetnim. Ako ikako možete pazite da vam đaci ne postanu dragi – dešava se i ne primetite. A, kad vam bude ministar učitavao dijagnozu da štrajkujete zato što ih ne volite, nemojte to shvatiti kao prekor nego kao upozorenje. Jer, ako ste se navukli, gotovi ste.