Nema na čemu

Zapanjilo me je kad sam nedavno čula na završetku emisije ono starinsko: „Hvala što ste nas gledali“. Stvarno ne pamtim kada nam se neko poslednji put tako obratio. U najboljem slučaju smo „poštovani gledaoci“, što zvuči praznjikavo jer lepo vidimo da nas ne poštuju uopšte. A morali bi da nam se zahvaljuju što smo ih gledali jer velika braća prate – monitoring, piplmetar, ankete i istraživanja pokazuju koliko nas je gledalo neku emisiju i reklamu, pa, ako nije bilo dovoljno gledalaca, neće biti ni para koje klijenti ulažu u televiziju.

Zašto nam se obraćaju bez poštovanja naše inteligencije, našeg vremena i emocija? Zbog manjka vaspitanja, znanja ili pameti, ili sva tri zajedno. Evo, na primer, onaj spot u kojem domaćica radosno, gotovo egzaltirano podvrisne: „Danas ribam kupatilo!“ Da je bilo imalo znanja – znali bi da niko ne uživa u pranju i ribanju. Da, žena voli da joj je kuća sređena i da, mrzi kad joj prljaju i prave nered, ali definitivno ne voli da sprema i čisti. (Ako ste oženjeni, sigurno ste primetili koliko su žene nervozne kad spremaju kuću, a ako ste žensko, tek tada ne moram ništa da vam objašnjavam.) Onih nekoliko koje to vole, nose i stručnu dijagnozu: „domaćička neuroza“. Pa čak i da su samo one ciljna grupa ove reklame, sigurno im se ne bi dopalo što ih neko javno karikira. Isto bi važilo i za onu sredovečnu ženu koja mahnito provaljuje u tuđu kuću uz poklič oduševljenja: „Ej! Jesi li već počela čišćenje?“, kao da pita: „Jesi li nam nasula piće i da li su stigle muške striptizete?“, a onda u istom dahu nastavlja: „O! A šta ti je ovo?“, na šta joj druga odgovara sa: „To su tvrdokorne fleke od kamenca“. Tipičan ženski razgovor.

A kad smo već kod dijagnoza – ona mlada majka koja onako treska bebu dok pokušava da je obriše i presvuče, u stručnoj literaturi bi imala postpartalnu (postporođajnu) psihozu i duboko sumnjam da tu pomažu vlažne maramice za dečiju guzu koje pokušava da reklamira. Možda centar za socijalni rad.

Dobro, recimo da su hteli da malo olabave stvar, da nešto prikažu s humorom, ali postoji ogromna razlika između šale na sopstveni račun i očiglednog ismevanja. Jedan od mojih omiljenih spotova koji prikazuje potrošačice izgleda ovako: Starija žena komentariše ribu iz prodavnice – ne sviđa joj se jer riba ima neki tužan izraz lica, malo je podseća na pokojnog muža. Mlada žena pored nje je zapanjena: „Mama, zar zaista misliš da će neko pristati da zameni ribu samo zato što tvrdiš da ima tužno lice?“ U sledećoj sceni vidimo prodavca te i te radnje koji se, na ćerkino zaprepašćenje i majčino zadovoljstvo, potpuno slaže da riba izgleda tužno.

Zašto to niste videli na našoj televiziji? Pre svega zato što mi nemamo instituciju vraćanja robe. U najboljem slučaju, uzeće robu natrag, ali samo ako dokažete da je pokvarena i da je niste vi pokvarili (dok vas prodavac pronicljivo strelja pogledom), pa i to pod uslovom da za taj isti iznos odmah kupite nešto drugo. Nismo mi Kanada ili tako neke zemlje pa da pokupujemo garderobu, tepih, escajg i nameštaj – samo dok nam prođe slava (nek vide gosti kako nam dobro ide) i da sutradan sve to lepo vratimo i dobijemo pare natrag. Pa mi ne vraćamo ni ono što pokrademo. Ajte, molim vas, nećemo valjda sad ko deca – „uzimala, davala, sa mačkama spavala“.