Napred naši

Jedan od najtežih zadataka koje sam imala bio je da napišem oglas: „Ja verujem u Srbiju!“, kojim je trebalo da, u prvom licu jednine, objasnim zašto je mladi preduzetnik odlučio da se vrati iz inostranstva i uloži ogroman kapital da bi uveo potpuno novi proizvod na naše tržište – pejdžere. Kako da napišem tekst oglasa za koji je već bila zakupljena cela strana „Politike“ kad ni sama ne verujem u naslov? Nisam znala šta biznismen prognozira za devedesete, ali mene su trube, koje su uveliko počele da zavijaju po Srbiji, najstrašnije razočarale i uplašile – razočarale zato što sam do tada naivno verovala da huškači ne mogu da se zapate kod nas, a uplašile – jer mi se učinilo da je mnogo više „njih“ nego „nas“. I kako onda da napišem nadahnut i ubedljiv oglas kad bih najradije biznismenu savetovala da se vrati odakle je došao? (Kasnije se ispostavilo da bi to zaista i bilo bolje po njega!) Da ne dužim (i da ne pravim od ovoga triler), tekst se na kraju sam ispisao. Samo je trebalo da u sećanje dozovem ljude i događaje koji su me kod nas oduševljavali. Prvo sam se prisetila atentata na turskog ambasadora i golorukih prolaznika koji su atentatora jurili po Tašmajdanskom parku (jedan od njih je i poginuo). U svim drugim zemljama instinkt i vežba naveli bi prolaznike da zalegnu iza najbližeg automobila – samo su se kod nas našli oni koji su smatrali da je bezobrazluk pucati po Beogradu i odlučili da pojure tog mamlaza koji se usudio da plaši narod. Nije ih omelo ni petsto godina pod Turcima. Setila sam se i neuspelog pokušaja otmice na tivatskom aerodromu kad su se putnici sami spasli – zapalili su novine u zadnjem delu aviona, povikali: „Vatra!“ i prosto pregazili zgranute otmičare koji se nisu oporavili sve dok svi putnici nisu bezbedno utrčali u aerodromsku zgradu. Kakav narod! Ni da sačekaju pregovarače i specijalne jedinice, ni da se uplaše – ništa. Uzeli i projurili.

U međuvremenu nam se svašta ružno izdešavalo. Po ulicama se toliko puca da niko nije lud da ih pojuri, ponajmanje policija. I taman kad sam se uplašila da smo posustali i izašli iz forme, naše boje odbranili su posetioci Noći reklamoždera. Publika koja je došla da gleda dobre reklame morala je da sasluša i kako se reklamiraju organizatori, pa sponzori, pa organizatori… A onda je na red opet došla nagradna igra za posetioce: bacićemo loptu u publiku pa ko je uhvati ima pravo da gađa koš i eventualno dobije džakuzi! Mladić koji je uhvatio loptu, umesto ka bini, nonšalantno ju je zabacio preko ramena ka izlazu. Oduševljenje publike. Sledeća lopta isto prolazi. Peta, šesta. Jedan mladić bi se možda i uključio u nagradnu igru, kao da bi krenuo ka bini, ali posle tihog negodovanja publike ipak odlučuje da loptu zafrljači na galeriju i dobije ovacije. Ma, džaba vam džakuzi – ovo je bolje zezanje.

Eto, to sam htela da podelim s vama. Za slučaj da ste se uplašili da nas je potrošački mentalitet uzeo pod svoje. Za slučaj da ste izgubili nadu i da ste poverovali da je sve manje nas, a sve više njih. Za slučaj da vam je hladno ovih dana.