Mila moja Crna Gora

Otkako postoji nova vlast u Srbiji, traje više ili manje uspešna borba protiv kriminala. Prvo je narod 5. oktobra onako, neorganizovano, da kažemo neplanski zaplašio lopove, pa je onda formirana specijalna tajna jedinica pod imenom Poskok, koja nešto ne beše duga veka. Prošle nedelje videli smo vežbu Štit 2001. gde su zamišljeni protivnici teroristi. Kriminalci su taman pomislili da ih je vlast zaboravila, kad eto nama žandarmerije. U emisiji „Rikošet“ na RTS-u video sam do u detalje, obuku budućih žandarma u kampu nadomak Leskovca. Tamo je sve ko u američkim filmovima. Maskirani panduri kojima nemilosrdni instruktori sa konspirativnim nadimcima (tipa Kobra, Roki ili Đole) vade dušu na nos. Teraju ih da trče, puze po blatu, vežbaju vod u napadu i odbrani, pevaju marinske pesmice sa patriotskim napevima, a sv vreme im urlaju na uvo i pucaju oko glave da se naviknu na kretanje pod paljbom. Novina u obuci je razvijanje kolektivnog duha, što je izgleda bio nedostatak naših dosadašnjih policajaca. Svako je, brate, radio na svoju ruku, zapatio se neki individualizam, a to ne ide. Vežba koja tu pomaže sastoji se u timskom nošenju balvana i zajedničkom guranju vojnog vozila uzbrdo. Ukoliko neko zabušava ili prekrši pravila, sam gura kamionske gume po dvorištu, ili nosi kamenčinu uzvikujući neprekidno obećanje da će se popraviti.

Dobili smo dakle našu legiji stranaca, jer kažu da je osnovni kriterijum bila fizička spremnost kandidata. Možda bi obuku samo dopunio detaljem iz serije „Simpsons“, pa bi neposlušni žandarmi poput Barta 500 puta pisali obećanje da će ubuduće slušati komande.

Za to vreme građani Srbije, pogotovo oni u penziji, skoro su završili pripremu zimnice (u toku je kiseljenje kupusa) i počinju da osećaju posledice zime i godina. Javlja se bol u leđima i ekstremitetima, kretanje je otežano, a reuma steže pleća. Zato na BK i Pinku počinje sezona reklama za kosmodisk i razne druge kreme protiv bolova. Pažljivim gledanjem ispovesti izlečenih utvrdio sam da uglavnom potiču iz Vojvodine, odnosno iz sela ušorenog tipa. Pomagalo najbolje prijanja uz štrikane prsluke, a zadovoljna mušterija uvodi nas u svoju kućicu gde na vidnom mestu stoji danas nepotrebni štap. Reklo bi se da penzioneri kod nas ipak lepo žive jer garniture, hekleraji i kuhinje izgledaju pristojno i čisto. Nigde ni traga od penzionerske bede. TV ekipi se skuva kafica i onda na tenane čujemo kako je bolelo dok dotično sredstvo nije pomoglo. Zamislite kako bi samo slikovite bile reklame za, recimo, bensedin. Isti ovi penzioneri, samo u formi mjuzikla. Pa patnja i nervoza koju otklanja čarobna pilula. Moj favorit je penzioner koji je svom pomagalu sročio pesmicu, kao što su nekada zahvalne štediše samoinicijativno smišljale ode Jezdi i Dafini i lepile ih na izloge filijala. Mnogo smo napredovali od tada, jer danas umesto ušteđevine jedino što možemo da izgubimo jeste – bol.

Što se Crne Gore tiče, izgleda da stvar postaje jasnija. Tamošnji političari pronašli su mesto gde se osećaju kao kod kuće – a to je televizija Pink i emisija „Klopka“. Ostale televizije u Beogradu izjave od Crnogoraca dobijaju telefonom (verovatno mobilnim) uz više ili manje svežu fotografiju. U „Klopci“, međutim, pojaviše se predstavnici gotovo svih partija uz raspilavljenu voditeljku i odgovarajuću studentsku publiku. Svim političarima, izgleda, najbolje stoji roze, možda više nego estradnim zvezdama. Poslednji put kisele vode i slatka začikavanja ukrstili su gospoda Perović od liberala, Žižić od SNP-a i nezavisni gospodin Lutovac. Rasprava je bila žučna, uglavnom oko referenduma, jer se u Crnoj Gori još ne zna tačno šta je to većina. Po svoj prilici, rasprava će potrajati, jer svima to nekako najviše odgovara. Što reče gospodin Lutovac, u Crnoj Gori su svi na vlasti, neko u Podgorici, a neko u Beogradu.