Međuvreme

Odeća

Agencija za unapređenje državne uprave u Vladi Republike Srbije saopštila je da priprema Pravilnik o oblačenju zaposlenih u vladinim institucijama. Službenicama bi, prema tom pravilniku, bilo zabranjeno da na posao dolaze u mini suknjama i odeći bez rukava, dok bi muškarci imali obavezu da se pojavljuju u odelu. Direktor uprave PR agencije Predrag Vujović objasnio je da je Vlada još ranije trebalo da se pozabavi ovim problemom, a predložio je čak i zapošljavanje stiliste koji bi se brinuo pre svega o oblačenju premijera i ministara. „Konzervativnije oblačenje, pa čak i u uslovima ovih vrućina, poželjno je. Sigurno je da će to izazvati otpor kod nekih službenika koji su već formirali svoj stil oblačenja koji je primeren, recimo, ovim vrućinama, ali zato Vlada treba da stvori uslove da ne bude pretoplo u prostorijama gde ljudi svakodnevno borave“, istakao je tom prilikom Vujović.

Ako se ovi predlozi usvoje, Vlada i pripadajući joj službenici imaće nove, nepredviđene troškove: za odeću, za klima-uređaje i za stilistu. Tu ipak postoje i olakšavajuće okolnosti: kako je poznato da su vladine zgrade uglavnom dobro klimatizovane i da (bar viši) službenici imaju garderobu o kojoj obični smrtnici mogu samo da sanjaju, jedini veći trošak biće upošljavanje stiliste. I tu bi se priča srećno završila da se novi pravilnik odnosi samo na državnu upravu. Međutim, Agencija je predvidela da od 15. avgusta nova pravila oblačenja važe i za novinare koji prate rad Vlade. Predrag Vujović napominje da je to uobičajena praksa u svetu i da bi medijske kuće i inače trebalo da se pobrinu o stilu oblačenja svojih novinara. „To nikako ne znači da novinari moraju stalno da dolaze u odelima, ali znači da ne mogu da dolaze u patikama, izlizanim farmerkama ili sandalama, već treba da budu poslovno, ali nekonzervativno obučeni. Ne moraju da nose odela, ali bi trebalo neke poslovno sportske kombinacije.“ Vujović je ovog puta zaboravio da napomene kako bi prostorije u kojima predstavnici novinarskog esnafa satima čekaju nekoga ili nešto trebalo da budu adekvatno klimatizovane. Takođe, ne preporučuje se ni upošljavanje stiliste koji bi određivao kako novinar treba da se odene kad ide na konferenciju za novinare, kako kad odlazi na intervju, a kako kad sedi u kafani s predstavnicima državne uprave (propisno odevenim, naravno).

Sve je, dakle, prepušteno „medijskim kućama“ u kojima će se uskoro možda čuti i sledeće: „Ti ideš na konferenciju za novinare, ali tek kad obučeš drugu suknju“, „Odelo ti je danas nešto demodirano, ne možeš u Vladu“, „Za razgovor ss ministrom, možda bi najbolje bilo da obučeš onaj crveni komplet“.

Lokacije

Još od samita nesvrstanih 1989. godine, u Beogradu se nije toliko zidalo novo i obnavljalo staro. Nešto je posledica inicijative Gradske uprave, a nešto je delo savesnih pojedinaca koji žele da ulepšaju i srede svoj grad. U pravoj navali privatnog preduzetništva često se sukobljavaju interesi, pa se tako dogodilo da neki stradaju zbog svoje želje da grade. Da sve ne ide kako treba, pokazao je slučaj nesrećnog vlasnika Motela „Sveti Nikola“ u beogradskom naselju Vidikovac Milivoja Zarubice, koga je višak preduzetništva oterao u zatvor, a njegov objekat je efikasnom akcijom komunalnih i organa bezbednosti krajem prošle nedelje porušen do temelja. Povodom zidanja ovog objekta pobunila se i Crkva koja je osudila davanje imena „motel“ objektu sumnjive namene (otkriveno je da se u tom motelu planirala prostitucija kao specijalni vid zabave), a sve je okončano munjevitom akcijom pripadnika SAJ-a koji su Zarubicu i prijatelje poskidali s krova i uhapsili, a zgrada je zatim porušena. Gradska uprava pokazuje da se propisi ubuduće moraju poštovati, pa se ovih dana čuje da Damir Dokić, otac teniserke Jelene Dokić, odustaje od namere da ulaže novac u izgradnju ekskluzivnih teniskih terena kod hotela Jugoslavija. Naime, ranije su se iz Gradske uprave čuli glasovi da je na tom mestu zabranjena gradnja i da postoje druge lokacije na kojima je moguće podići takav sportski centar. Damir Dokić je izjavio da mu Petlovo brdo i Blok 44 ne odgovaraju pa je odlučio da se njegova ćerka odjavi iz Beograda i preseli u London. S druge strane, ministar srpski Vladan Batić kao da je znao da ne postoje povoljni uslovi za gradnju u prestonici pa je odlučio, kao saznajemo ovih dana, da uredi za sebe i svoju porodicu garsonjericu na poznatom crnogorskom poluostrvcetu Sveti Stefan. Tim povodom je ministar srpski rekao da je čudno što se novinari raspituju oko toga jer je ovo „XXI vek i svako ima pravo da zida gde hoće“. Izgleda, ipak, da nisu svi te sreće.

Ključ

Umesto da kao sav normalan poslanički svet sednu u svoje klupe i obave ono za šta ih je narod izabrao, poslanici Skupštine opštine Prokuplje su se u sredu 31. jula prvo malo družili s obezbeđenjem zgrade, pa s obezbeđenjem lokalnog Okružnog zatvora, da bi se na kraju razišli kućama neobavljena posla. Pošto su se okupili da nastave prekinuto zasedanje, poslanici su konstatovali da ne mogu da uđu u skupštinsku salu jer je neko izgubio ključ – pola sata su radnici obezbeđenja pokušavali da obiju vrata uz pomoć pajsera, čekića i šrafcigera, ali uspeha nije bilo. Tek pošto su pozvali kolege iz zatvora, dvokrilna vrata visoka preko dva metra „širom su otvorena“ i sednica je mogla da počne. Ali, ne lezi vraže… Kroz širom otvorena vrata nisu ušli poslanici odborničke grupe SPS-a, tako da nije bilo kvoruma i mogućnosti da se sednica uopšte održi. A poslanici k’o poslanici, zauzeti važnijim poslovima (u ovom slučaju pajserima i čekićima), nisu ni primetili da im nema kolega iz opozicije. Sledeći put kada zagube ključ, valjalo bi da se makar prebroje.

Slova

Poznato je odavno da se uobičajeno kalemegdansko druženje penzionera uglavnom završi na svađama oko politike ili šaha. Poznato je takođe da se te svađe završavaju mirno, nastavljanjem šetnje ili započete partije. Međutim, čini se da se vremena menjaju čak i u tom segmentu. Naime, sukob dvojice penzionera Miroljuba i Dragoljuba, do kojeg je došlo prošle sedmice, imao je nešto drugačije motive i nešto drugačiji epilog. Prvo je Miroljub rekao kako bi slova u dnevnim novinama trebalo da budu veća, da bi mu Dragoljub na to preporučio posetu očnom lekaru. Onda je Miroljub rekao da ne zna koliku bi dioptriju trebalo da nosi da bi nešto pročitao, Dragoljub je replicirao… U trenutku kada je rasprava postala previše žestoka, preteći da preraste u fizički obračun, pojavili su se organi reda i mira, razdvojili sukobljene strane i premestili Miroljuba na drugu klupu u parku.

Dugogodišnji san o „normalnim“ i „dosadnim“ (čitaj: nepolitičkim) komšijskim i prijateljskim svađama tako je, izgleda, konačno počeo da se ostvaruje. Od svih mesta, baš na Kalemegdanu.

Svebor

Taman smo pomislili da je u korpusu svetskih dostignuća otkriveno sve što se može smatrati „izvorno srpskim“, kad iz manastira Manasije stigoše neki novi detalji. Ovog puta reč je o „našim srpskim udarcima“ kojima treba da se „vratimo“ i koje su predstavili članovi društva Svebor, zaduženog da „neguje duh viteškog kodeksa despota Stefana“. Na slavi koju proslavljaju svakog 1. avgusta u manastiru Manasiji, sveborci su prvo nabrojali taksativno: zauška, dandara, danga i šljaga. Da bi stvar bila jasnija, za deskripciju se pobrinuo sveborac Srđan Čolović: „Kad zvizneš nekom u klinču zaušku po uvetu, on odmah pada. Neko te nervira i ti samo lako plasiraš jednu šljagu – udarac spoljnom stranom šake. U klinču protivnik mrcvari i balavi, a ti mu opališ dandaru i šineš ga k’o lopatom. Najinteresantnija je danga – udarac donjom stranom dlana ispod palca. Umesto prevaziđenog aperkata, tzv. danga je idealna za sve oni koji od tehnike prave siledžijstvo.“ Prisutno sveštenstvo nije se oglasilo, a posetiocima je preostalo samo da se upitaju gde se dedoše priče o okretanju drugog obraza. Ili to ne spada u tradiciju?

Lustracija

Književnik Radovan Beli Marković, pa iz Lajkovca, dobio je poslednjih godina sve relevantne književne nagrade – „Andrićevu“, „Branko Ćopić“, „Bora Stanković“, „Meša Selimović“, Račansku povelju, ovogodišnju NIN-ovu izgubio je u finalu. Stoji da je Radovan svoju vrednost overio u vreme Bivšeg režima, što je nekima, a našlo ih se, poslužilo da njegov uspeh posmatraju s te strane, ali još više stoji da je Markovićeva proza postojan rukavac, da ne kažemo tok, srpske književnosti. Uostalom, tako ne misli samo Radivoje Mikić već, recimo, i Mihajlo Pantić i Vasa Pavković.

Kako Radovan živi u Lajkovcu, onom Lajkovcu komunističkog spahije Dragana Markovića, nakon svih ovih promena i on se našao na čaršijskom spisku saradnika bivšeg režima. Na takva, treba li reći, poslepetooktobarska podmetanja, Radovan je odgovorio da mu je obraz čist i da je ta saradnja, ako je drugi vide, rezultat okruženja, pa i pitanje soli i ‘leba. No, kad je u Lajkovcu, umesto socijalističke skupštine uvedeno Opštinsko veće, prvi posao Veća bio je da smeni Radovana sa mesta upravnika Gradske biblioteke u tom mestu. U zaštitu Radovana stali Ljubomir Simović, Svetlana Velmar Janković, Milosav Tešić, da nabrojimo samo njih, samo pitali zašto se sa mesta upravnika biblioteke smenjuje čovek čije će ona, jednoga dana, nositi ime. Međutim, Radovan se zahvalio na zaštiti i prihvatio smenu.

U međuvremenu su u Lajkovcu ponovljeni opštinski izbori, na vlast došla koalicija DOS-DSS. Na red došao stan koji je Radovan dobio, kao zaslužan građanin, pa ’98, od tadašnjeg režima. Književnik se nije useljavao, da li zbog šestog čula, tek, proradi šesto čulo, krajem prošle nedelje jave mu iz Opštine da preda ključeve, opštinski organ doneo odluku da se njegov stan , vele privremeno, dodeli opštinskom vozaču. Došao kurir, pozvonio, rek’o kojim poslom, Radovan dao ključ. Tako nova vlast, koje u vreme Onog režima nije bilo više od dva odbornika, većinski donese odluku da književnikov stan od 118 kvadrata, koji je ovaj prihvatio da uživa samo za života, dodeli svom vozaču Sretenu, koga inače oslovljavaju sa Sreja.

Sve ovo može samo da govori o pismenosti nove vlasti, koje za vreme Onog režima nije bilo ni za pošten odbor jedne opozicione partije. Ali, opismenilo se to, politički, deli pravdu, od silnog posla, prevideli su da će, kako skoro zapisa jedan književni kritičar, Lajkovac i Kolubara biti poznati po prozi onoga na kome se istresaju, a ne po Kolubarskoj bici. A šta na sve to kaže književnik Radovan Beli Marković, ništa, samo, Sa Srbima više ništa.