Međuvreme

Novogovor: Solidarni porez

O „solidarnom porezu“ mnogo se govorilo tokom pregovora sa MMF-om, u okviru šire teme: „Da li je bolje više uzeti, ili manje dati?“ Bivši ministar Pitić kaže da mi i dalje imamo državu koja svakog dana sve više poskupljuje. S druge strane, muzičari glumci, vojnici, policajci, muzeji i slabi privrednici kukaju: „Može li država bez nas…“

Na prvi pogled, pojmovi u toj kovanici se sudaraju: solidarnost, od francuskog solidarité, međuzavisnost, i latinskog solidus, ceo, u svakodnevnoj upotrebi kod nas je povezana s izvesnim stepenom dobrovoljnosti. Porez podrazumeva obavezu, naša reč porez asocira na porezati se, poseći se, na seču knezova… Ali baš tamo, gde je to samo tax, po Benjaminu Franklinu i Dikensu mora se samo umreti i plaćati porez.

Kovanica „solidarni porez“ je očito napravljena radi odobrovoljavanja naroda, pošto je za nova oporezivanja uvek potrebno da se obezbedi javna podrška. Po Volteru, umetnost vladanja se i sastoji u uzimanju onoliko novca koliko se može od jednog dela građana da bi se dalo drugom. Po Džordžu Bernardu Šou, izgleda, u prednosti je onaj kome treba nad onim ko ima: „Vlada koja orobi Petra da bi platila Pavlu, uvek će zavisti od Pavla.“

Po američkim sinovima slobode iz 1765, pak, nema oporezivanja bez narodnog predstavništva (no taxation without representation). Neki to smatraju temeljom savremene demokratije, mada je po Tokvilu demokratska vladavina ona u kojoj oni koji glasaju za poreze mogu da izbegnu da ih plaćaju. Amerikanac O’ Rurke je pisao da dati novac i moć vladi znači isto što i dati viski i ključeve od kola tinejdžeru. E sad, budžetsku kontrolu vlade od strane parlamenta obično prati bučna agitacija, a po Embrouzu Birsu, agitator je onaj ko trese drvo svog komšije – navodno da bi mu iz jabuka istresao crve.

Milan Milošević

Sat za planetu: Kako napraviti dobar mrak

U subotu 28. marta, kad u Srbiji istekne tačno pola večernje porodične serije, kreće jedna simbolična akcija koja će u više od 900 gradova sveta okupiti milione ljudi koji su zabrinuti za planetu Zemlju. Od 20.30 do 21.30 sati ljudi širom sveta isključiće svetla u svojim stanovima i kancelarijama kako bi učinili zajednički gest u borbi protiv klimatskih promena.

Ove godine, međunarodnoj inicijativi „Sat za našu planetu“ (Earth Hour) pridružuje se i Srbija, a građani se pozivaju da se u akciju uključe i da na sat vremena naprave dobar mrak. Uprkos tome što nije uzrokovala ovaj problem, Srbija će, kao i druge zemlje našeg regiona, biti teško pogođena sušama i klimatskim ekstremima kao posledicama globalnog zagrevanja. Ovo je odlična prilika da svaki građanin pošalje poruku da je spreman da nešto sam učini i da je nezadovoljan što se problem klimatskih promena ne rešava dovoljno brzo i efikasno.

„Srbija se nalazi u jednoj od zona ugroženih klimatskim promenama i zato ne možemo više da čekamo, već odmah moramo da krenemo u akciju“, istakao je Oliver Dulić, ministar životne sredine i prostornog planiranja, gostujući prilikom predstavljanju ove inicijative. Može se očekivati da će mrak u Srbiji biti dovoljno jak. Tokom poslednje decenije, naši gradovi i sela su u periodima mnogo dužim od sat vremena ostajali bez svetla iz raznoraznih razloga, zbog restrikcija, bombardovanja ili dotrajalog distributivnog sistema. Zato malo ko smatra da će biti problem ostati bez svetla na jedan sat zbog – planete Zemlje.

No, da li takvom akcijom može bilo šta da se izmeni? Jedan sat ustezanja od potrošnje energije ne menja mnogo u samom procesu zagrevanja atmosfere, ali kako kažu inicijatori, može da pošalje snažnu poruku onima koji odlučuju. Zbog proizvodnje električne energije i razvoja industrije, ljudi još uvek emituju veoma mnogo ugljen-dioksida što uzrokuje klimatske promene. Kad bi se ta emisija u celom svetu zaustavila na jedan sat, u atmosferu bi otišlo oko 2,9 miliona tona ugljen-dioksida manje.

Ugljen-dioksid (CO2) spada u gasove „staklene bašte“ koji inače prirodno zadržavaju (apsorbuju) dugotalasno Sunčevo zračenje i tako greju atmosferu. Čovek je ispuštanjem velikih količina CO2 iz termoelektrana i raznih drugih industrijskih postrojenja poremetio prirodni balans, pa se danas nad planetom zadržava mnogo više ovog toplotnog zračenja nego u prošlosti. Prema prognozama Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC), zbog povećanja koncentracije CO2 prosečna temperaturu na Zemlji do kraja ovog veka povećaće se za 1,4 do 6,4 °C. Smatra se da bi povećanje temperature za više od dva stepena dovelo do opasne promene klime i strašnih posledica kako za živi svet tako i za dosadašnji način života u većem delu planete.

„Postoje problemi na koje ne obraćamo pažnju, ali koji polako i sigurno menjaju naš svet, remete vekovni prirodni balans i utiču na život na našoj planeti“, kažu u Fondu za očuvanja prirode (WWF, World Wildlife Fund), jednoj od najstarijih međunarodnih ekoloških organizacija, prepoznatljivoj po svom simbolu medvedu pandi, koja ovu svetsku akciju organizuje i u Srbiji. U WWF-u dodaju da su ljudi glavni uzrok problema globalnog zagrevanja i da će „naše potrošačke navike i neodgovornost prema svetu oko nas učiniti našu budućnost ne tako svetlom, na globalnom planu, ali i u našoj najbližoj okolini, našem gradu i našoj zemlji“.

Akcija „Sat za našu planetu“ je način da se nešto učini na mirkoplanu. Ona je, inače, smišljena u Australiji pre dve godine. Više od dva miliona građana Sidneja je u martu 2007. isključilo svetlo na sat vremena, kako bi zajednički iskazali protest zbog globalnog zagrevanja. Sledeće godine akciji se pridružilo 375 gradova, da bi ove godine taj broj bio utrostručen.

Slobodan Bubnjević

Sestre Ljubica i Danica Janković o kojima je u „Vremenu“ 5. marta (broj 948) pisala istoričarka i kustos Istorijskog muzeja Srbije Zorica Janković dobile su svoju ulicu u Beogradu. Nekadašnji Slovenački put u naselju Borča sada nosi naziv Ulica sestara Janković.

Ratne dnevnice: Slučaj zastareo

Sticajem okolnosti, „slučaj“ isplate ratnih dnevnica, za koje država ionako nema para, zastareva upravo na desetogodišnjicu bombardovanja.

Slamka spasa za mnoge rezerviste, aktivne učesnike rata tokom bombardovanja, član 371. Zakona o obligacionim odnosima, podrazumeva da „potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti“. Nekoliko stotina rezervista iz Raške pojurilo je u ponedeljak i utorak da preda tužbu za naplatu u poslednji čas, da predmeti ne bi zastareli. „Četvrti put to radim, prvo pre nekoliko godina kod advokata, pa smo se posle opet prijavljivali u prostorije SPS-a Raška, pa u Udruženje ratnih vojnih veterana Raška, a sad ponovo idem kod advokata. Znam da od toga nema ništa, ali… eto“, kaže jedan od nekoliko stotina rezervista.

Veterane iz Raške dodatno ljuti činjenica da su nekoliko puta predavali dokumenta raznim advokatima i udruženjima. Oni se pitaju gde je njihov novac. „Stalno nekome pada na pamet da paniči oko ratnih dnevnica. Dve hiljade dinara sam potrošio na nekakve takse koje mi uzimaju, a niko da reši slučaj. Gde su te pare?“, pita se jedan od njih držeći nekakve fotokopije u rukama. Nekoliko veterana iz Raške, takođe, izražava sumnju da je nekoliko učesnika rata tokom 1999. uzelo dnevnice po principu Kuršumlije, ali tvrde da je to nemoguće proveriti.

Opštinski, Okružni i Vrhovni sud već su presuđivali na štetu rezervista, odnosno u korist države. Prema njihovim tumačenjima slučajevi su zastareli nakon tri godine. „Tužbu su tužioci podneli po isteku roka od tri godine od kada su doznali za štetu, zbog čega je njihov zahtev za naknadu štete zastareo“, navodi se u jednoj od odbijajućih tužbi u kojoj se odbija predlog da se izvede dokaz veštačenjem preko veštaka finansijske struke, jer pri datim okolnostima nije bilo potrebe za utvrđivanjem visine zastarelog potraživanja. „Apsolutni rok zastarelosti je deset godina. Međutim, država pokušava to da prekvalifikuje u štetu kako bi smanjila rok i to tako da ne isplati ratne dnevnice. To nije šteta. To je nezakonito bogaćenje države“, tvrdi jedan od advokata iz Raške. U vreme pisanja ovog teksta oglasile su se sirene za vazdušnu opasnost koje su i zvanično obznanile da su slučajevi ratnih dnevnica zastareli.

Prvoslav Karanović

In memoriam: Vladimir Savčić Čobi (1948–2009)

Legenda jugoslovenske muzičke scene Vladimir Savčić Čobi preminuo je 20. marta u svojoj 61. godini, u Beogradu. Rođen je 1948. godine u Nišu, a svoju mladost i prve muzičke korake napravio je u Sarajevu. Tu i osniva grupu „Vokins“, pa potom grupu „Čobi i njegove sjenke“, kada i dobija nadimak po kojem ga i pamti čitava bivša Jugoslavija. Grupi „Pro arte“ pridružio se godinu dana kasnije, a njihova prva ploča, na kojoj je bila i čuvena pesma „Lola“, prodata je u 380.000 primeraka. Učestvovali su na mnogim muzičkim festivalima, u Sarajevu, Subotici, Budvi, Beogradu, Zagebu, gde su osvajali brojne nagrade kako publike tako i stručnog žirija.

Po prestanku rada sa grupom „Pro arte“ nastavio je samostalnu karijeru. U toku cele svoje karijere snimio je preko 50 singl-ploča, 30 LP izdanja i tri CD-a.

Njegov album „Pruži mi ruku ljubavi“ izabran je među najbolje u enciklopediji pop muzike. Bio je omiljen među publikom i među kolegama, a sarađivao je sa mnogim popularnim autorima kao što su Arsen Dedić, Kemal Monteno, Đorđe Novković.

Poslednjih godina života ponovo je nastupao sa grupom „Pro arte“, a njihov povratnički koncert održan je u Domu sindikata, septembra 2007. Te godine objavio je i svoj poslednji album „Povratak“, koji je promovisan na Budvanskom festivalu.

Čobi je bio talentovan i za glumu, a publika ga najviše pamti po ulozi Fikreta Hamzića u već kultnoj seriji „Složna Braća“. Igrao je i u filmovima „Taj ludi srednji vek“, „Stršljen“, „Država mrtvih“ i drugim.

Nastupao je i organizovao mnoge humanitarne koncerte za obolele, decu i invalide.

Bio je dugogodišnji član Udruženja muzičara džez, zabavne i rok muzike Srbije. Do pred kraj života bio je muzički aktivan.

Sahranjen je uz zvuke svojih pesama „Tužna su zelena polja“ i „Dolina našeg sna u Aleji velikana. Ispraćaju je prisustvovalo oko 1000 ljudi.

Jelena Jorgačević

Obustavljen postupak

U utorak 24. marta, na Trećem opštinskom sudu obustavljen je krivični postupak protiv novinara „Vremena“ Miloša Vasića po privatnoj tužbi Stanislave Čočoroske, zbog izostanka njenog zastupnika, što se smatra odustajanjem od tužbe. Gđa Čočoroska je trenutno u pritvoru u Skoplju i čeka pravosnažnu odluku Vrhovnog suda Makedonije o osudi na 14,5 godina zatvora zbog krijumčarenja 473 kilograma kokaina u tu zemlju. Gđa Čočoroska tužila je Vasića zbog načina na koji ju je pomenuo u svojoj knjizi Atentat na Zorana Đinđića.