Međuvreme

Reklame

Predlog zakona o oglašavanju, koji bi odmah posle Nove godine trebalo da se nađe u skupštinskoj proceduri, prema obećanju iz Ministarstva trgovine i turizma, ograničiće dužinu trajanja reklamnih blokova, njihovu sadržinu i termine emitovanja. Novi zakon predviđa da vreme namenjeno reklamama na komercijalnim televizijama ubuduće bude ograničeno na najviše 20 odsto ukupnog programa, odnosno da će na sat programa biti dozvoljeno najviše 12 minuta emitovanja reklama. Za RTS i ostale javne servise ovo ograničenje je još restriktivnije i reklamama ustupa deset odsto programa. Na neizmernu radost gledalaca utakmice i ostali sportski događaji se mogu prekidati reklamama samo u poluvremenu, dok se filmovi reklamnim blokom mogu prekidati tek na svakih 45 minuta. Serije, dokumentarne i druge emisije mogu se prekidati samo ukoliko traju duže od 45 minuta, dok se prenosi verskih obreda uopšte ne smeju prekidati. Uz to, biće zabranjeno emitovanje reklama u kojima određene proizvode preporučuju lekari, stomatolozi i druga stručna lica ističući njihovu prednost u odnosu na ostale proizvode. Reklame za hot lajn biće emitovane isključivo između ponoći i pet sati ujutru, a za reklamiranje cigareta, oružja i alkohola biće uvedena potpuna zabrana (izuzetak je pivo koje će biti reklamirano između šest sati poslepodne i šest sati ujutru). Kazne za one koji se ne budu pridržavali zakona kretaće se od 100.000 do tri miliona dinara, a uz novčanu kaznu moguća je i mera zabrane delatnosti od šest meseci do godinu dana.

Račun

Dopisnica „Večernjih novosti“ iz Leskovca krenula je u tamošnji kineski tržni centar da pazari i da se, usput, bavi istraživačkim, tako li se kaže, novinarstvom. Kupila je nešto za 80 dinara, i zatražila račun. Samo što je rekla „račun“, Kineskinja skočila da otima robu, dopisnica se branila, ali morala je da popusti pred veštinom otimanja. Onda se stvorio slučaj: što Kinezi ne kucaju račune? Leskovačka šefica Poreske uprave objasnila je da Kinezi moraju da izdaju fiskalne račune, ali da ne postoji mehanizam koji bi ih naterao da poštuju propise i ne maltretiraju kupce. Jer, nije prvi slučaj, čim čuju „račun“, Kinezi otimaju robu i vraćaju pare. Šefica Poreske uprave rekla je da Kinezi redovno, i ekspresno, plaćaju kazne (inkasirali su više od milion dinara), ali da i dalje ne poštuju propise, ne izdaju račune, dobro su povezani i poznaju sve inspektore.

Da bismo proverili da li sistem funkcioniše, ušli smo u jednu, drugu, petu kinesku radnju, baš u Valjevu, u srcu Srbije. Niko ne kuca račun, ako ga tražiš, dobiješ odgovor „Nema racun“. Novinar „Vremena“ je, jašta nego istraživački, došao do saznanja da Kinezi, koji su obavezno za kasama, ne kucaju račun ni pod razno, te da finansijskim inspektorima kad im pokažu službenu legitimaciju, nude direktnu nagodbu. Obratili smo se Poreskoj upravi da čujemo njihova iskustva iz prakse. Šef Uprave, muškog pola, jako postavljen, samo neslužbeno informiše, kaže zatvarali i oni, nekoliko puta. Kinezi odmah plaćaju, 50.000 za prekršaj odgovornog, 100.000 za prekršaj pravnog lica. Plate, otvore i „nema racun“. Problem u problemu je što inspektori u kontrolu idu sa fasciklama na grudima, pa se iz aviona vidi da su inspektori, a kad se desi da su bez fascikle, Kinez spremno pita, „sto ne kaze, inspektor, i kuca racun“. Valjevski šef Poreske uprave, muškog pola, nije čuo da Kinezi, ko da su odavde, nude direktnu nagodbu; ono za fascikle, kao ovdašnji znak raspoznavanja, jašta nego čuo. A kako rešiti problem, ne zna, kazne su pooštrene, sto i dvesta hiljada dinara, zatvaranje radnje 30 dana, ali i njemu se čini da je ovde problem veći od računa, da tu ima, bre, i politike, našeg poslovnog mentaliteta…

Napred

Sredinom devedesetih, pa prošlog veka, kad je bilo kako je bilo, osnovana je Asocijacija lokalnih nezavisnih medija Lokal pres – pandan ANEM-u, koji je okupio elektronske medije – kako bi se gdekoje lokalne novine, koje nisu bile u javnom odnosu sa Nakom državom, zaštitile i ohrabrile u nezavisnom nastupu. Zahvaljujući okupljanju, te pomoći, uglavnom Fonda za otvoreno društvo, lokalne nezavisne novine su opstale.

To bila historija, ali kako je istorija pokazala da ni novi Pobednici nemaju bolje namere prema medijima od prethodnika, Asocijacija je nastavila da, kažemo, igra svoju ulogu. Trenutno Lokal pres okuplja dvadesetak lokalnih novina, uglavnom prvoboračkih, ali je primećeno da i oni koji imaju debeli patriotski staž konkurišu da budu članovi. Tako na poslednjoj skupštini, u prvoj polovini decembra, konkuriše valjevski „Napred“ i bude primljen kao pridruženi član. „Napredova“ direktorka, urednica, Olga Petrović, napisala, i potpisala, da imaju tradiciju i tiraž, da su finansijski nezavisni, da redakcija ima profesionalan odnos prilikom koncipiranja lista, da vode računa o interesu građana, da žele da se dalje profesionalno usavršavaju.

Odmah odgovorio Zdravko Ranković, direktor i urednik valjevske revije „Kolubara“, koja je jedan od osnivača Lokal presa, zaprepašćen odlukom da se u članstvo primi „Napred“. Ranković naveo i primere „Napredovog“ patriotskog rada i nezavisnosti u formi prilagodljivosti svakoj vlasti, rekao kako ne pristaje na prevaru da nezavisni budu oni koji to nisu, niti su ikada bili, te zapretio istupanjem iz članstva.

A „Napred“ jeste, kao ini, prosek srpske lokalne štampe, monopol i tiraž, novinarstvo u formi beleženja, prva strana Kome Treba da pripada, pola novina umrlice, i eto uspešnog novinarstva. Ako je to model koji afirmiše Lokal pres, ako su se ljudi sami lustrirali, šta ima „Kolubara“ da grakće.

Migracija

Prema podacima iz popisa stanovništva 2002. godine, svaki deseti stanovnik centralne Srbije i Vojvodine je dnevni migrant, odnosno lice koje radi ili se školuje van mesta stalnog boravka. Najveći broj njih živi u naseljima u blizini Beograda, pa je tako u Lazarevcu i Sopotu svaka peta osoba migrant, a u opštini Grocka čak svaka četvrta. S druge strane, u istočnoj Srbiji ovakvih osoba je upola manje. U Kragujevcu, Boru i Zaječaru dnevnih migranata ima manje od pet odsto, što se objašnjava zastojem privrede u ovim gradovima. U odnosu na podatke popisa stanovništva iz 1991. godine dnevnih migracija ima znatno manje: u centralnoj Srbiji i Vojvodini bilo ih je 684.000, a pre dve godine 120.000 manje, što se opet objašnjava stanjem u privredi, odnosno ostajanjem bez posla. Tri od četiri srpska putnika su iz sela ili predgrađa. Upravo se broj ovih migranata smanjio, a broj migranata iz gradova ostao je u periodu između dva popisa gotovo isti. Čak je broj stanovnika Beograda koji putuje na posao izvan grada porastao sa osam na četrnaest hiljada. U pitanju je, uglavnom, visokostručni kadar: lekari, farmaceuti i informatičari.

Dnevnik

U Ekonomskoj školi „Kosta Cukić“ uvedena je novina – elektronski dnevnik. Od sada će roditelji učenika koji pohađaju ovu privatnu školu putem interneta na jednostavan način moći da provere ocene svoje dece, izostanke iz škole, pročitaju komentare profesora, dobiju obaveštenja ili postave pitanja. Predrag Živić, jedan od roditelja oduševljen je ovom novinom, ali kaže da nema ništa protiv dvojki i trojki i da neće „svoje neostvarene ambicije lečiti“ na sinu Luki. On kaže da će elektronski dnevnik više služiti roditeljima koji žive izvan Beograda i koji ne mogu često da dolaze u školu. Međutim, učenici nisu previše oduševljeni. Jedan od njih je, pošto je čuo vest, rekao da će baciti računar čim dođe kući iako „ne može da živi bez igrica“. Jovana Stefanović kaže da nema razloga za brigu jer njena mama ne zna ni da uključi računar. Ipak, njoj se posebno svidelo što će uvid u ocene od sada imati samo roditelji, profesor i direktor škole, ali ne i profesori iz drugih predmeta. Kao najveću dobrobit elektronskog dnevnika Aleksandar Bogojević, direktor Obrazovnog foruma, naveo je smanjenje sitne korupcije u školi.