Marko ubiva aždahu

Hajde da prvo govorimo o dobrim stvarima. U prva tri kola novog šampionata u fudbalu Crvena zvezda nije zabeležila pobedu i nije dala gol. To se ranije nikada nije desilo, ali bi iz toga moglo da se zaključi da se danas u Srbiji utakmice teže nameštaju nego ranijih godina. Dakle, doživeli smo to da i „velika“ Zvezda gubi utakmice na svom stadionu što u prošlosti nikako nije bio slučaj (ranijih godina se dešavalo da Zvezda na svom stadionu ne izgubi po četrdesetak utakmica u kontinuitetu).

Na žalost „vernih Delija“, to je slaba uteha za klub koji u poslednjih godinu dana ne zna ni šta je ni gde ide. Kriza koja je počela prošlog leta, a zapravo je počela pre četiri godine kada se Dragan Džajić prisilno povukao sa čelne pozicije u klubu, doživela je novu dimenziju ovog avgusta kada je klub ispao iz kvalifikacija za utešno evropsko takmičenje, Kup UEFA, a rukovodstvo predvođeno blagim Toplicom Spasojevićem podnelo je automatski ostavku. Kolektivna ostavka je moralni čin, zaista, ali koga to zanima kada se ne zna šta će se u budućnosti dešavati.

Zvezdin krah na terenu posledica je dezorijentisanosti uprave. U Ljutice Bogdana se dešavalo svašta poslednjih godinu dana i sve je Spasojević pokušavao da prikrije ambicioznim najavama „svetle budućnosti“. U svim epizodama važnu je ulogu igrao Marko Mišković, sin predsednika Delta holdinga Miroslava Miškovića, koji je nekim čudom postao važan činilac u upravi kluba. Kažemo čudom, jer nikada nije saopšteno šta je to ovaj „mladi i uspešni biznismen“ (kako ga je okarakterisao Spasojević) zaista uradio za klub (čitaj: koliko je keša dao za funkcionisanje FK CZ).

Marko Mišković je bio u upravi koju je formirao Dragan Stojković 2005, pa je iz nje pobegao kada se ispostavilo da Stojković voli da sam donosi odluke. Vratio ga je Spasojević, ili, još preciznije, pomogao je da Spasojević postane predsednik kluba, ali se ovog leta popišmanio i opet otišao, da bi mediji krenuli da ga vraćaju kada se shvatilo da je stvar sa Toplicom pri kraju.

Dakle, poslednjih nedelju dana, mediji su već postavili Miškovića za prvog čoveka kluba što izgleda poprilično neobično kada se ima u vidu da i on sam snosi odgovornost za situaciju u kojoj se Zvezda našla. Međutim, ako čitate pojedine beogradske dnevnike, Mišković se pojavljuje kao heroj koji je odlučio da napokon spase Zvezdu, pa bismo mogli da pomislimo da je to zaista tako. Prepreka tom ishodu, kao i ranije, leži u činjenici da u Zvezdi sve vreme funkcioniše „nadzorni odbor“ sastavljen od „najvatrenijih navijača“ koji se ne libe i da prebiju fudbalere ako im se učini da ne rade svoj posao kako treba. Da bi se amortizovao bes navijača (o tome kakvi su to navijači bilo je reči) u javnost je „puštena“ priča o povratku Dragana Džajića na čelo kluba. Mediji koji su se sladili kada je Džajić brojao dane u pritvoru sada ponovo pišu o najvećoj legendi srpskog fudbala.

Istina je da se ni Mišković ni Džajić nisu nigde oglasili, a takođe je činjenica da i kada bi se desilo da Džaja opet sedne u predsedničku fotelju to ništa suštinski ne bi značilo. Džajić je Zvezdina legenda, uradio je šta je mogao i tako treba da ostane. Ako želi da bude opet snažan klub, Zvezda mora da ima na čelu nove ljude koji će jasno reći koji su njihovi interesi. Ljubav mogu da sačuvaju za svoju porodicu, a ne da preko medija šalju poruke u koje ni sami ne veruju.