Lugar u manjini

Fantastika i horor sigurno su najmarginalniji književni žanrovi u Srbiji. Toliko je teško, a ponekad mi se čini i nemoguće, smisliti priču o ovoj zemlji i ovim ljudima, a da naša realnost ne nadmaši maštu pisca. Pojavljivanje gradonačelnika Čačka i lidera Nove Srbije u medijima dovelo me u stanje veoma blisko Zoni sumraka. Velja Ilić je onako šumadijski i domaćinski napao sve dušebrižnike koji se sekiraju zbog prava manjina u Srbiji. Neće njemu niko da popuje, a pogotovu ministar spoljnih poslova, ili neke žene iz nevladinih organizacija. Na moju sreću (čitalačku) i nesreću (TV manijačku), ovih dana sam čitao zbirku fantastične proze Trifid, tri domaća autora, među kojima se nalazi priča Gorana Skrobonje pod nazivom Supernova. E, tu je tema smak sveta u zlatiborskom kraju, gde dođoše svemirci da žanju ljudske duše, a podršku im pruža Vitez srpski, lugar i domaćin Nikodije Marić, delegat u Veću saveza slobodnih srpskih srezova. Priča ima horor elemente, pa vam nije baš svejedno kad je noću čitate, ali tešite sebe – to je samo Skrobonjina fikcija. Ali, sutra uključim televizor – kad tamo Nikodije glavom i bradom, samo u Veljinom liku i ko da mu oko glave vitlaju vanzemaljci (možda je u pitanju samo loš prijem slike). Svaka dobra horor priča ili film obavezno uključuje jednog racionalnog skeptika, koji veruje da su ovakve koincidencije slučajne i objašnjive. E, taj obično najgore prođe, zato neću da sumnjam, već kao Fox Molder, sve verujem.

Prošle subote, kružio sam oko Vasine ulice u centru grada punih pola sata u očajničkoj želji da stignem na porodični ručak. Džabe sam policajcima pokazivao ženu i dete, nagovarao malog da kmezi, trudio se da izgledamo gladno, smerno, ljutito, ali ništa mi nije pomoglo. Pošto sam konačno stigao, uz jelo sam morao da gledam svečanu policijsku akademiju (drugi deo), čiji protokol je pravljen po uzoru na kineske. Znači, traje satima i svi se smeškaju. Kad je zasvirao Bajaga, nije na sentišima bilo mahanja zippo upaljačima, a ja sam pokušavao da odgonetnem otkud iznenadna fascinacija policije najužim centrom grada. Među gomilom parkiranih automobila i džipova, tužno i skrušeno su stajala dva bela pandurska keca, kao simboli one stare, nenarodne policije.

RTS je u gluvo doba popodnevnog termina na drugom programu emitovao priču o horu Kolibri. Ta deca su, kada danas gledamo, postala simboli zlatnog doba državne televizije, a uz Dragana Lakovića, Đuzu, ili Miću Tatića etaloni za sve kasnije dečije programe. U emisiji smo mogli da vidimo kako Kolibri šljakaju iznutra, koliko ozbiljno rade i kako se dobro druže. Kada su ih pustili da pričaju, vidiš sve neka mirna i blaga deca, lepo pričaju i nisu odmah uvatili da pozdravljaju mame, tate, strine i sve koji ih znaju. Ma Kolibri su ko Narodno pozorište, institucija od nacionalnog interesa.

TV Palma je prikazala snimak sa sahrane Antonija Isakovića u njegovom selu. Autor priloga Radovan Brankov već po tradiciji na grobljima obično biva najdublje inspirisan. Osim familije, mikrofon je pod nos turao i okupljenim seljacima, a nesrećni velikan je dobio krajnje neukusan TV parastos.

Na kraju, emisija Rikošet potvrdila je moju tezu o fantastici i hororu u Srbiji. Prvo smo videli herojski podvig porodice Pandurović (vlasnici STR u Pančevu) koja je golim rukama savladala lopova. Spretno su ga razoružali, skembali i umotali lepljivom trakom, tako da je policija samo preuzela paket i zippom zapalila cigaru (ko Brus Vilis u Umri muški). U istoj emisiji videli smo hapšenje studenta medicine koji je skrivenom kamerom snimao žene ispod suknji. Pao je kada mu je policija podmetnula mamac – policajku u civilnoj suknjici. Uhapšeni tvrdi da je snimanje deo naučne studije, snimci su spektakularni, a sudeći po viđenom, tanga gaćice vladaju Beogradom.