Kokoške i jaja

Posle „onog“ 11. septembra u novinama se pojavila vest pod naslovom: Metlom spasio pet života. Vest je govorila o peraču prozora koji je, tokom napada na STC, metlom (ili će pre biti zogerom?) odblokirao izlaz iz lifta. Peraču prozora priznanje je odato na godišnjem kongresu Međunarodnog udruženja perača prozora, a metli – u Smitsonijanovom institutu Nacionalnog muzeja američke istorije u kojem je postala eksponat. Pa, kad perači prozora imaju međunarodno udruženje i godišnje kongrese, zašto metla ne bi mogla da bude eksponat u muzeju istorije? Ali, to su ipak Amerikanci koji znaju da od svega naprave događaj i da da ga marketinški obrade tako da im višestruko ide u prilog. Mi smo potpuno drugačiji soj. Ako neka afera može da se razreši u našu korist i to brzo (kao što je premijer eksplicitno zahtevao) – nećemo vam ni ludi pokazati avionske karte i pečate u pasošu pa da ste još toliki. Ne, ne, umesto da vam na televizijskom snimku prikažemo narodnu poslanicu kako uredno sedi na svom mestu i glasa, mi ćemo da potegnemo policijske dosijee, doduše ne o vama, nego o vašim roditeljima za čije ste postupke odgovorni sve do njihove navršene 110. godine (posle više ni Bog nije odgovoran za njih jer ih je očito izgubio iz evidencije). Što ne znači automatski da smo i mi odgovorni za postupke naših roditelja, naročito ako su to muževljevi roditelji koji su samo hteli zajam od države kako bi đuskali u sopstvenom diskaću – pa i oni imaju dušu. I o kakvom konfliktu interesa govorimo kad taj zakon još nismo doneli? A i da jesmo, zar nije bolje prekršiti zakon pa odmah izabrati radiokonfuzni savet nego čekati 30 dana samo zato da bismo ispoštovali neki zakon koji smo sami doneli? Kao da nije dovoljno što ovolike godine poštujemo zakone iz „onog“ režima, kojima, da se odmah razumemo, naš ministar policije nije ničim doprineo jer je samo obezbeđivao kvorum koji, kao što i sami vidite, uopšte nije lako namaknuti u skupštini.

U životu, kao i u marketingu, nije najbitnije šta se desilo, već – šta je iz toga proizašlo. Reći da vreme leči sve (osim ćelavosti, valjda) podjednako je pogrešno kao i tvrditi da starost donosi mudrost. Neosnovanost ove druge tvrdnje imali smo priliku da gledamo svojim očima mnogo puta – i na ulicama i u direktnim prenosima. Puki protok vremena jednostavno nema ni lekovito niti opamećujuće dejstvo. Takvo dejstvo nema čak ni iskustvo samo po sebi (kao što smo lepo mogli da vidimo na onolikim izborima) jer – ukoliko iz tog iskustva ništa ne naučimo i ne promenimo – džabe smo krečili. A ako jesmo nešto naučili i jesmo odlučili da nešto menjamo, ali to niko ne primećuje, onda treba da promenimo reklamnu agenciju. Prastari štos koji upotrebljavaju da bi vam objasnili značaj reklame sadržan je u odgovoru na pitanje: zašto kupujemo kokošija, a ne pačija ili guščija jaja koja su veća i kvalitetnija? Zato što kokoška na sav glas objavi kad snese jaje. Ali, mi smo i tu izuzetak – kod nas mnogi kokodaču (i u svoje i u tuđe ime), ama retko ko da pokaže jaja. (Doduše, puno je jajara, ali to je nešto drugo.)

Možda bi trebalo da, u okviru neke kulturne razmene, zatražimo iz Smitsonijana onu metlu, samo na zajam do prvog. Ako su mnogo vezani baš za tu metlu, može i neka stara, pohabana, neka od koje je ostala samo motka.