Iznenadni osmeh

Kada čovek uveče posle napornog čekanja u dugim redovima za „reklamaciju računa“, što je, u stvari, eufemizam za uzaludni pokušaj da se, pokornošću i upornošću, čestim i urednim kontaktima s najnižim činovnicima koji namrgođeno vrebaju iza stakla šaltera, postepeno prodre do „viših Instanci“, do nekog važnijeg pripadnika Hijerarhije, da bi mu se, uz ponizni smešak i s izraženom nelagodnošću što ga se deranžira, objasnilo kako je, verovatno, u astronomskom, neosnovano i neopravdano visokom računu za struju napravljena greška, kada, dakle, taj čovek uđe u stan, izuje cipele s otečenih nogu i odluči da, ignorišući blago cvokotanje, pročita novine, i kada na naslovnoj strani ugleda članak o tome kako je bivši Direktor baš te Institucije zbog koje se on odrekao kao luksuza, bezočno krao, kada iscrpljeni čovek s nevericom ugleda spisak od preko četrdeset stanova i kuća koje je taj, nimalo iscrpljeni, već očito vrlo bodri i preduzimljivi Direktor Institucije nemilice kupovao i nesmetano knjižio, s pohlepom i nezajažljivošću koja nadilazi iole normalno rezonovanje, kada čovek shvati da će, kao četrdesetogodišnji, već posustali, i evidentno nesposobni intelektualac, ponovo biti prinuđen da plaćanjem danka (strujarine, ovog puta) u stvari učestvuje u plaćanju tuđih stanova, kuća, garaža, u tuđem nekažnjenom prisvajanju čak i čitavih gradskih kvartova, kada, dakle, čovek shvati da će narečeni Direktor, u najgorem slučaju, odležati godinicu-dve, ali da će ga njegovi posedi čekati netaknuti, nekonfiskovani, neoskrnavljeni, rečju – neprikosnoveni, onda čovek skupi poslednju snagu da se uzdigne iznad gorkog osećanja praznine, iznevernosti, poniženosti i nemoći, da se uzdigne iznad samog sebe u najbukvalnijem smislu, kano što se u nebo uzdigla Markesova lepotica Remedios, da umesto čaršafa koje je Remedios tresla, on otrese iz ruku novine, a umesto njih, kao ličnu osvetu narečenoj Instituciji i narečenom Direktoru i svim bivšim, sadašnjim i budućim moćnicima, kao izraz krajnjeg prezrenja prema opštem beščašću, uzme da čita zbirku Kafkinih priča, onda se, gle čuda, taj do malopre klonuli čovek, iznenada osmehne i, uprkos hladnoći u svom stanu, počne da se oseća znatno bolje i solidnije, odjednom očvrsnuo, oštro omeđen od tekućeg ludila oko sebe.

To blagotvorno osećanje ponovo zadobijenog, krhkog samopoštovanja još se pojačava kada u pozni večernji čas nenajavljeno svrati njegov takođe prozebli i ojađeni prijatelj, samo da ga vidi, bez nekog posebnog razloga.