Duša

Ove nedelje smo ponovo čuli mantru da „mi imamo dušu“.

Pa, kontekstualno čitajući Novakovo pobedničko slavlje i izjavu da „mi imamo dušu“, moglo bi se upitati da li to znači kako je drugi nemaju ili da je naša psyhe prava, a ostale…

Homer je izjednačava s dahom i izdisajem. Njihovi prvi sledbenici vide je kao najbleđu senku u večnoj tmini podzemlja, onu koja bi, kao Ahilejeva, radije da bude rob na ovom nego kralj u svetu senki.

Heraklit je kazao da duši granica nećeš naći, makar obišao sve puteve, jer tako je duboko skrivena njena mera.

Pitagora je tvrdio da se njegova duša u nečijem telu borila pod zidinama Troje, da je proživela život zveri, roba, čak i pevca. Trezvenim Grcima takve ideje služile su za sprdnju, dok oni drugi nisu smatrali gubitkom vremena da o postojanju i sudbini duše razmišljaju. Platon će razviti celu teoriju ne samo o besmrtnosti duše nego i o njihovom sortiranju, nagradi ili kažnjavanju na osnovu toga da li je prethodni život provela na dobar ili rđav način – po Platonovim kriterijumima, dakako.

Jednu od tapija na ljudsku dušu i njenu besmrtnost – u raju, paklu ili čistilištu – uzelo je na sebe baš hrišćanstvo, tj. njegova zemaljska, crkvena predstavništva. A da ne bude lako, i duše novorođenčadi opteretilo je praroditeljskim grehom, sve do Sudnjeg dana.

Naučnici se dušom različito bave, od Frojdovog ispitivanja duše (psihoanaliza) do globalne psihijatrijske pijace na kojoj dušom trguje najvažniji deo razvijenog čovečanstva. S druge strane, mnoštvo doktora pokušalo je da, ako već ne može izgled i sudbinu, odredi težinu duše. Među njima i dr Savić, brat onog predsednika SANU-a Pavla, bivšeg Titovog šifranta. Šezdesetih godina prošlog veka on je umiruće ljude merio na vagi. Ako sećanje ne vara, pronašao je da razlika u težini leša i do malopre živog čoveka iznosi oko dva grama. To jest, da je toliko teška ljudska duša. Čak i ona velika, slovenska.

Duše u novogovoru kao da nema, a s njenim gubljenjem nestaje i Aristotelova megalopsychia, velikodušnost, i malodušnost, i duševnost, i dušebrižnost, gube smisao imena Dušan i Dušanka… I svašta, dušo moja.

Da li bar bogovi imaju dušu? Definitivno ne. Čemu bi im služila kad su već besmrtni? Bezdušni su, i nema tog teologa koji će dokazati suprotno.