Druga strana medalje

Ako živite u Srbiji, svaka nova godina započinje pucnjavom koja u sekund prati sklapanje kazaljki na TV ekranima. Komšije raspale i za Srpsku novu i za Božić, ali tada je paljba mnogo manje sinhronizovana. Međutim, kad igra reprezentacija, pa još pobeđuje, e onda TV prenos prati pucnjava, čime naši navijači interaktivno konzumiraju televiziju. Zatim počinje slavlje, a ljudi se zanesu i onda nastaje haos. Tako je bilo i nakon osvajanja zlatne medalje na Evropskom prvenstvu u košarci, koje već prati slogan (maznut od vaterpolista) – mnogo smo jaki. Celog dana slušali smo izjave slavodobitnika, kojima se nema šta zameriti, osim neverovatno neukusnih odela diskretne SMB boje, ali to je već problem stiliste naše reprezentacije. Onakve momke mogli su i lepše da obuku. Studio B je u svom jutarnjem programu emitovao izjavu gradonačelnice Beograda u kojoj ona osuđuje bezumnu lomljavu koja je pratila slavlje. Ako su sportski uspesi za vreme bivšeg režima bili oruđe manipulacije gladnim narodom, šta se onda desilo ovog puta?! Izgleda da smo još gladni i željni priznanja. Videli smo razlupane trolejbuse, trafike i poharane frižidere sa sladoledom. Videli smo, dakle, i tamniju stranu medalje.

Pred dolazak košarkaša, RTS je emitovao prigodnu emisiju sa Dobrosavom Gajićem u glavnoj ulozi. Tu je on sa gostima nadugačko analizirao postavku naše igre, korene naše genijalnosti i smernice za budućnost. Ovakav pristup košarci iz ugla naših već legendarnih sportskih radnika i eksperata više je nego zastareo. Mnogo mi je bliži stil korišćen u TVapelu za obnavljanje zapuštenih košarkaških terena. Košarka je ovde sport klinaca iz kraja – klinaca od kojih nastaju šampioni. Sportski radnici ili Dobrosav sa tim nemaju nikakve veze.

No, bilo je protekle nedelje i zabavnog programa, za koji je bio zadužen uglavnom Vojislav Šešelj. On je prvo u saveznom parlamentu pred TV kamerama izveo igrokaz – monodramu „Halo, ođe mobilni“, a zatim se pojavio na TV Pinku u emisiji „Svet plus“. Tamo je pokušao da dokaže da mu stomačinu ne prekriva salo već mišići, kao i da nas ubedi kako je on u stvari strašan švaler. Odbio je da igra valcer i odbio je da prikolje lubenicu. Gledajući ga kako očajnički pokušava da bude duhovit, ponekad do granice facijalnog grča, još jednom sam osetio svu tragediju ljudi koji nemaju smisla za humor. Ozbiljan problem.

Jedna od vojvodinih večitih simpatija gospođa Margit Savović pojavila se na televiziji u svojstvu gošće na prijemu jedne ovdašnje grofovske porodice. Bilo je tu još sijaset dvorskih dama, krema ovdašnjeg biznisa i bogatog sveta. Međutim, autorka emisije „Histerik“ na Studiju B, Luna Lu uspela je da snimi i nekoliko devojčica kojima je ovo prvi bal u životu. Zamislite da su vaše drugarice iz sedmog ili osmog razreda osnovne škole bile na balu srpskog džet-seta ili su manekenke neke od ovdašnjih modnih agencija, u oba slučaja već u potrazi za svojim uspehom u društvu. Priznajem da kaskam za njima bar 20 godina. Koliko li onda kasni gospođa Ruška, sa TV Pinka, koja je tek stigla u svoje zlatne godine. Starost je očigledno stanje duha, a ja od srca želim da ova pepeljuga na nekom balu pronađe svog princa.

Na kraju, kako to poetski reče Ruška, jesen je započela bezobrazno hladnim vremenom. U Srbiji je to znak za uzbunu i početak grejne sezone. Na kanalu YU info, u emisiji „Maximum“, vaskrsli gospodin Gajić ( ex 3K) organizovao je kviz za gledaoce i sponzore. Tajanstvena ličnost (kao u „Kviskoteci“) bio je vlasnik kompanije koja prodaje, opet poetski rečeno, grejna tela. Ko ne nađe ljubav da ga ove zime greje, može da nabavi peć na kerozin i reši problem. Može i da se javi u kviz, ali onda treba među tri misteriozne ličnosti da prepozna pravog malog privrednika. Samo treba otkriti gazdu i onda – nema zime.