Dežela zdaj!

Raspad one XL Jugoslavije započeo je bojkotom slovenačke robe. Čak i ako ste hteli da bojkotujete taj bojkot, u prodavnicama više nije bilo „alpskog mleka“, „zlatnog prepečenca“, „laškog rizlinga“… Ono što nije uspela ovdašnja propaganda, dokusurila je distribucija. I poneki slogan na bedžu: „Ko pije tri srca, ne može da p…“, u potpisu: Knjaz Miloš.

Za to vreme Slovenija je vodila svoju kampanju: „Slovenija, moja dežela“, koja se logično nastavila sloganom: „Evropa zdaj!“. I vidimo gde su oni, a gde mi.

Sa jedva nešto više od decenije zakašnjenja i ovde započinje kampanja: Srbija, moja država!, koju, za razliku od slovenačke koju je naručila vlada, sprovodi jedna (i slovima: jedna) od partija u vladi. Ono što nama može biti posebno zanimljivo je – istraživanje koje je prethodilo slovenačkoj kampanji, a koje je obavljeno par godina pre otcepljenja. Elem, rezultati tog istraživanja u Sloveniji pokazali su da Slovenci imaju veoma nisko mišljenje o, nećete verovati – sebi. Prosečan Slovenac je u vreme SFRJ mislio da su Slovenci glupi, bezvredni, neradni… sve ono što smo mi mislili da oni misle o nama.

Agencija koja je uradila istraživanje angažovana je i da napravi kampanju koja bi izmenila stavove Slovenaca (interni marketing) – i tako su nastali ušminkani spotovi koji su prikazivali prelepu deželu o kojoj se staraju dobri i vredni ljudi: farbaju svoje ograde, doteruju fasade, radnje, deca im pomažu, žene se smeše, sunce sija… I, kad su se ljudi identifikovali s tako lepom slikom o sebi (a ko ne bi?!), bilo je lako reći im: Evropa zdaj! jer je većina zaista već verovala da nikako ne spada u zonu B. I otišli su – u Evropu.

Obučeni u Mladinine majice: Slovenija – We make shit, not war (eksterni marketing).

A mi? Najbolju analizu čula sam od svoje prijateljice Biki koja se uopšte ne bavi marketingom (doduše, pomaže to što je klinički psiholog). Njeno tumačenje opstanka ondašnje vlasti i neuspeha ondašnje opozicije glasi ovako: oni su nam deset godina govorili da smo mi častan, veran, hrabar, nebeski narod koji je toliko važan da se ceo svet urotio protiv nas, a opozicija – samo da smo budale što trpimo takvu vlast. I zaista, ako uporedite ove dve poruke, jasno vam je koga biste radije slušali. Da su Slovence obrađivali istom taktikom – vi ste budale što sedite u Jugoslaviji, da je slogan bio negativan, npr. Jugoslavija nije moja dežela, sumnjam da bi ih mobilisali na akciju. Samo bi učinili da se narod uplaši i dobije potvrdu za ono što već misli o sebi – da su glupi i da ni ne zaslužuju bolje. Kao što se nama desilo.

Naravoučenije: suština marketinga (pa i političkog), kao i života uopšte, jeste – u udvaranju. Udvaramo se da bismo bili prihvaćeni (nemojte mi reći da ne dajete sve od sebe da ugostite razne zaove, jetrve, šurnjaje). Udvaramo se jer se sebi dopadamo takvi kakvi smo dok to radimo, barem isto onoliko koliko se sebi dopadamo kad se nama drugi udvaraju. (Primećujete li koliko vam se iz broja u broj udvaram pišući ovu rubriku?)

Kupcima se udvaramo lepom ambalažom, kvalitetnim proizvodima koji će im olakšati život, konkurentnom cenom, reklamom koja će ih dotaći i pokrenuti. Otpor nam se udvarao zvečkama koje su se pozivale na duh ovog podneblja na koji smo toliko ponosni. Batić se svojom „dosta!“ kampanjom (opet) poziva samo na naš inat koji nas nije baš nagradio. Meni je dosta toga. Hoću da mi se vlast udvara.

Ne menjajte novine – na pravom ste mestu. U sledećem nastavku možete čitati: ?lati pa klati.