Žudnja za slobodom žene

Pozorišni juli u regionu počeo je premijerom predstave Mirandolina koju je režirala Tatjana Mandić Rigonat po motivima Karla Goldonija i Petera Turinija, a na Festivalu mediteranskog teatra “Purgatorije” Centra za kulturu Tivat, na Letnjoj pozornici. U predstavi glume Katarina Marković, Vučić Perović, Lazar Dragojević, Goran Slavić, Goran Vujović, Lara Dragović i Julija Milačić Petrović Njegoš.

Ova komedija o zanosnoj krčmarici koja se smatra feministkinjom 18. veka, pravi je izbor za letnji festival i prilog nastojanju da se žena doživi kako joj dolikuje.

Premijeri Mirandoline prethodilo je pedeseto izvođenje Ivanova i stoto izvođenje Balkanskog špijuna, koje je Tatjana Mandić Rigonat režirala u svojoj matičnoj kući, Narodnom pozorištu u Beogradu, pre ovih jubilarnih bile su i premijerne predstave Naš razred u Narodnom i Tajni dnevnik Andrijana Mola u pozorištu “Boško Buha”, ali, trenutno, sva pažnja je ipak usmerena na Mirandolinu, zbog silnih tema koje izaziva.

“VREME”: Ko je vaša Mirandolina?

TATJANA MANDIĆ RIGONAT: Moja Mirandolina slavi iskonsku snagu žene. Njenu mudrost, inteligenciju, kreativnost, sočnu duhovitost. U njoj je Eros života našao svoj uzbudljivi oblik. Ta najčuvenija Firentinka od vremena kad je Karlo Goldoni napisao komediju Krčmarica 1751. za mene je simbol neutažive žudnje za nezavisnošću i slobodom žene. Otkad je prvi put stala na pozorišnu scenu, ona se nadigrava sa muškarcima, uživa u tome, poroku i vrlini pokazuje njihovo sopstveno lice. Kroz nju progovara pravednički gnev žena zbog ponižavanja kojima su vekovima izložene. Za predstavu me je inspirisao i mit o Sireni, mitološkom biću koje svojim glasom oduzima razum muškarcima. Taj glas ne mora biti pesma. Mit o sireni u sebi baštini muški strah od žene. Tajna Mirandolinina nije prevashodno u njenoj lepoti već u njenoj pameti, veštini, kreativnosti, onome što govori i čini. Mogu da je vizualizujem kao Sirenu ili pin up, ona je zavodnica osvetnica koja želi da se naruga Vitezu i da smrvi njegovo okrutno srce, jer je muškarac koji ne poštuje žene, “ono najlepše, najdivnije što je majka priroda stvorila”! Mirandolina zna kolika je moć žene, ali i cena slobode. Ona slobodu ceni iznad svega i uprkos svemu. Moja Mirandolina je Katarina Marković, vrsna glumica i komičarka. I ova predstava je kao neki logičan nastavak onoga što smo radile u predstavi Venera u krznu.

U najavi za predstavu, ovaj lik je predstavljen kao feministkinja 18. veka. Da li je ova predstava prilika da se festivalskoj publici pošalje određena poruka?

Pisac Karlo Goci, Goldonijev savremenik, smatrao je da je Krčmarica Mirandolina opasna pojava i da ugrožava samo srce porodice. Današnjim jezikom rečeno: patrijarhalni poredak, jer joj je pisac dozvolio da ona bira za koga će se udati, kako će živeti, koga voleti. Goldonijeva junakinja je samosvesna žena, a takva žena je u svakom vremenu elementarna nepogoda za određeni tip muškarca, i ne samo tip, već i ceo ideološki okvir. Pa još i ako je lepa… Ona je pobunjena Venera. Kroćenje žene je istorija civilizacije. Mirandolina se bori ne samo za svoje dostojanstvo već i dostojanstvo žena. I poručuje: “Žena je samo svoja!” Taj lik kreirao je jedan muškarac – umetnik, i to je takođe divno uzimajući u obzir današnju pojednostavljenu priču o muško-ženskom i o tzv. patrijarhalnoj paradigmi koja prilično crno-belo postavlja tu kompleksnu priču i razdvaja muškarce i žene u dva nepomirljiva neprijateljska tabora. I Ibzen čiju sam Noru režirala, i Goldoni kroz likove koje kreiraju pričaju o tome da je žena čovek. U Vatikanskom muzeju videla sam dve mermerne glave žene. Jedna se zove komedija, a druga tragedija. Identičnih su lepih kamenih lica, samo im je frizura malo različita. Tako je i u predstavi. Mirandolina kroz komedijski kod priča o stvarima koje su suštinski tragične. Tragične su mizogine predrasude o ženama koje i u 21. veku imaju srednjovekovnu snagu. Istorija sveta bila je i ostala istorija borbe žene da bude priznata kao čovek, ne deklarativno već suštinski. Na slici Evelin de Morgan Sirene iz 1886. koja mi je bila inspiracija u izmaštavanju predstave, prikazane su devojke duge kose koje izranjaju iz morske pene. Ta mitološka bića se grle, jedna drugoj su podrška i asociraju me na današnje devojke koje daju podršku jedna drugoj. A Mirandolina kaže: “Mi žene moramo se držati zajedno”.

foto: promo / duško miljanić

U Goldonijevom tekstu ima od zavođenja do ismevanja, reklo bi se – za svakog po nešto. Šta ste vi stavili u prvi plan?

Goldonijevu raskošnu komediju austrijski savremeni pisac Peter Turini adaptirao je u drugoj polovini 20. veka. Smanjio je broj likova, promenio im neke biografske datosti i značaj u zapletu, i intervenisao u samoj suštini Goldonijeve komedije i drastično joj promenio kraj. Njega je zanimalo kako Mirandolina funkcioniše u datostima kapitalizma, odnos ljubavi i ekonomije, ljubavi i novca. Mirandolina kod njega nije više gazdarica, vlasnica krčme, već je ona samo iznajmila prostor od muškarca, izvesnog Venerole, i vodi gostionicu. Samim tim i njena pozicija nije stabilna. I nju opsedaju markizi, grofovi, tu je i Vitez ženomrzac i Fabricio, momak za sve. Proleteri i plemstvo novca. Svi oni imaju različita očekivanja od nje. Moja adaptacija komedije je nešto treće. Ona je u dijalogu sa stavovima oba pisca. Menjala sam tekst, dopisivala sa slobodom koju je Turini imao u odnosu na Goldonija, prevashodno u liniji Mirandolinine sudbine. Kod Turinija je dragocen momenat postojanja pozorišta u pozorištu, koji postoji i kod Goldonija, ali nije tako naglašen. To sam razvila kao ispovednu Mirandolininu poziciju, one koja nama publici priča o sebi i istovremeno je narator i učesnik u priči. Konstruiše i dekonstruiše pred nama i sa nama svoju sudbinu, pozorišnu priču. To čini stilski eklektično, sa svešću da ona već vekovima postoji kao jedan od najslavnijih ženskih likova.

Mirandolina zavodi muškarce, poigrava se sa njima, a muškarci se prema njoj, kao izgleda prema ženama uopšte, odnose kao prema nekom ko treba da im je pokoran. Da li je ovo večita priča o borbi polova?

Muškarci imaju različita očekivanja od žena. Muške fantazije oblikuje i strah od nepoznate sile kakva je Žena. U muškim fantazijama ona je i Đavolica, Kurva, Svetica, Bludnica, Venera, Čarobnica, Sirena. Ta borba polova ima svoju klasnu dimenziju koja nije zanemariva. Naprotiv. La locandiera – Krčmarica originalni je naziv Goldonijeve komedije. Mirandolina nije plemkinja. Mirandolina je razumna žena, duhovita i zanosna. Ona se igra sa muškim fantazijama, sujetama, pozicijama moći, veštinom koju su vekovima razvijale žene. Borba polova je zahvalan materijal za komediju.

Kako se Mirandolina uklopila u Tivat?

Prvi put sam radila predstavu koja će biti izvedena pod otvorenim nebom, na 19. Festivalu mediteranskog teatra “Purgatorije”. Sve je tu: i more, i nebo, i pozorište, i mačka koja iznenada mirno prošeta scenom kao da je deo ekipe i predstave. Divna je ekipa glumaca i svih saradnika, sjajni su uslovi za rad, takvi da ne stvarate uprkos svemu, u inat gomili prepreka koje iscrpljuju, što je već opšte mesto, već u apsolutno profesionalnim okolnostima na najvišem nivou, na čemu sam beskrajno zahvalna.

Po mnogima, priča o neravnopravnom položaju žena u našem društvu u odnosu na muškarce je veštačka. Šta vi mislite?

Žene danas sva prava koja imaju duguju antifašističkoj partizanskoj borbi i socijalističkoj revoluciji. To je činjenica koju ni jedna revizija istorije ne može da promeni. A nepominjanje toga može da utiče da te važne istine izblede ili potpuno iščeznu iz svesti savremenih devojaka, rođenih posle raspada SFRJ. Žene su se emancipovale u SFRJ i izborile za prava o kojima su sanjale žene razvijenog zapada. Generacije su više od pola veka rasle u zakonskom okviru koji je, recimo, regulisao prvo na abortus. Telo žene bilo je njeno a ne reproduktivna mašina nacije koju blagosiljaju popovi. Kad čitate romane nobelovke Eni Arno, vidite jasno taj strašni kontrast između situacije u kojoj je ona rasla u Francuskoj, imala ilegalni abortus u vreme kada je pravo na abortus bilo ozakonjeno u SFRJ. Ja sam odrastala u slobodoumnoj atmosferi. I pripadam i rokenrol generaciji. Danas se mora čuvati davno stečeno, ne podrazumevati ništa. Ratovi i kapitalizam ugrozili su sigurnost postignuća iz socijalizma. A da mislim da je sve ok, sigurno ne bih režirala predstave o pobunjenim Venerama i u meni ne bi bilo tog pravedničkog gneva koji nije plod mašte već je iskustven.

Posle Tivta idete u Budvu. Kad će Beograd?

U Budvi će biti premijera drame Jelena Anžujska Jelene Kajgo. Ne znam kada ću režirati u nekom pozorištu u Beogradu. Postoje neki planovi, ali ništa nije sigurno. Znam samo da ću u 2024. napokon uraditi multimedijalnu monodramu Ko je ubio mog oca po istoimenom kratkom romanu Edvarda Luja.