Vreme inkubacije

Bodler, Rembo, Apoliner, Igo, Valeri, Crnjanski, Jesenjin, Malarme su pisci kojima je prevodilac Nikola Bertolino bio posvećen tokom šezdesetogodišnje karijere, pa je njihovo delo prirodna i očekivana tema njegovih eseja koju je u zbirci O piscima i bardovima objavio Treći Trg. Međutim, Dobrica Ćosić i Danko Popović, o kojima piše u eseju Vreme inkubacije, nove su teme opusa Nikole Bertolina.

Vremenom inkubacije naziva period kojim je zapadni Balkan došao „do stravičnog pandemonijuma mržnje u poslednjoj deceniji 20. veka“, čiji su se simptomi „mogli dovoljno rano uočiti i u oblasti kulture, gde su, štaviše, bili i najizrazitiji“. Bertolino navodi da je sedamdesetih i osamdesetih godina u književnim delima koja su bila štampana u velikim tiražima i mnogobrojnim izdanjima, ovdašnji „čovek-masa“ nailazio na odgovore na pitanja koja su ga pod uticajem politike i medija počela mučiti. S pozicije tog stava, Bertolino analizira roman-tetralogiju Vreme smrti Dobrice Ćosića iz sedamdesetih godina i drugu knjigu Piščevih zapisa u kojima su Ćosićevi tekstovi iz vremena u kome je nastajalo Vreme smrti, i Knjigu o Milutinu Danka Popovića iz sredine osamdesetih.

Dobrica Ćosić, ističe Bertolino, dobro pazi da mišljenja koja se tiču nacije, istorije, politike ne saopštava drugačije do posredstvom svojih likova, svestan da mu to „pruža izvrsnu odstupnicu pred optužbama da je nacionalist“. Tako, na primer, Vukašin Katić, koji se, smatra Bertolino, ponekad doima kao Ćosićev alter ego, kaže da je rat „naše jedino vreme u kome mi radimo za istoriju“, a Ivan Katić smatra da „ljudi koji ne ratuju, nikad ne mogu saznati te suštinske istine o čoveku i životu. Bez rata, ljudi će se degenerisati, i raspasti u lažima i prividima. Ako čovečanstvo ne ratuje, na zemlji će se proizvoditi samo hrana i pokućstvo. Nestaće velike mudrosti i velike umetnosti.“ Bertolino objašnjava da je rat u Vremenu smrti prikazan kao epopeja, kao vreme u kome narod ostvaruje najviši smisao svog postojanja i pokazuje svoju veličinu.

Osnovni utisak koji po Bertolinu ostavlja Vreme smrti „jeste onaj o nesravnjivom, neviđenom stradanju, kojim je srpski narod, kao nijedan drugi, stekao izvesna prava“ među kojima je najvažnije da njegovo „nacionalno pitanje bude rešeno shodno isključivo njegovom vlastitom htenju – ili, tačnije rečeno, shodno projektima i interesu njegove nacionalističke elite“. Za razliku od srpskog naroda kojeg Ćosić opisuje kao narod slobode i pravde – kao što kaže Ivan Katić, oni u neposrednom susedstvu Srba su narodi neslobode i nepravde, a njihova takoreći patološka netrpeljivost prema svemu što je srpsko prikazuje se „kao istorijska činjenica“.

Jedna od ključnih reči Vremena smrti je ujedinjenje. Osim što označava glavni cilj srpske države u Velikom ratu, ova reč označava i veliku zabludu i kobnu grešku srpske nacionalne politike. Zato je po Ćosiću vojvoda Živojin Mišić rekao da se boji ujedinjenja i ocenio da se „poraženi i pobednici u ratu ne mogu ujediniti“, a vojvoda Putnik, govoreći o zajednici dvaju naroda u kojoj se jedan smatra oslobodiocem a drugi porobljenim i poraženim, poručio da narod „za slobodu i učinjeno dobro zahvalnost možda ponekad i može da oseća prema velikom; prema malom i sebi sličnom, samo uvredom i mržnjom uzvraća… A neće li to biti sa našom porobljenom braćom u sutrašnjoj zajedničkoj državi?“ Bertolino ukazuje da Ćosić na ujedinjenje gleda ne samo iz perspektive 1914. ili 1918. godine, „već iz perspektive sedamdesetih godina, kad srpska nacionalistička elita (saglasna u tome sa hrvatskim nacionalistima) počinje otvoreno da ujedinjenje proglašava velikom i kobnom greškom“, smatrajući da je ono što o ujedinjenju Ćosić sugeriše posredstvom svojih likova „usmereno, u stvari, ka razjedinjenju. I to onom krvavom, do kojega će doći početkom devedesetih godina.“

Da je Vreme smrti bilo podsticaj i usmerenje takozvanoj književnosti populističkog talasa, lako je ustanoviti u Knjizi o Milutinu Danka Popovića koja je smatrana antiratnim delom, što je, po Bertolinu, pogrešan zaključak. Naime, Milutin odbacuje svaku srpsku politiku koja teži ostvarivanju nacionalnih ciljeva putem rata i pita „beše li na svetu još kojeg naroda da je satro decu zbog države i neki krajeva i, šta bi s njim, usreći li se?“, ali i pomišlja: „Mi smo protiv Turaka grdno ratovali al’, ruku na srce, vakog jada i srama od nji ne videsno. Pa se mislim: da l’ se u ovaj zločin umešaše oni što govore našim jezikom, božiju ti majku?!“ Ista ovakva teza, da su naša braća gora od ugnjetača, postoji i u Ćosićevom Vremenu smrti. Primera ovakvih podudarnosti ima više.

U duhu narodne mudrosti da je brat bratu najgori neprijatelj, koja je obznanjena u populističkoj književnosti iz sedamdesetih i osamdesetih, sa stranica književnih dela, a potom i iz govora na političkim mitinzima, nastala je reka krvi. Jer, zaključuje Nikola Bertolino, vreme inkubacije je prošlo.