Voleti serijskog ubicu

Ova burna godina, globalno obeležena pandemijom kovida 19, ostavila je ljubitelje medija animacije uskraćenim za velike i male festivale koje diljem planete slave bogatstvo i raznovrsnost autorskog kratkog metra. Veliki festivali, poput onog u Anesiju i Otavi, održali su festivale na on–line platformama, dok su organizatori Animafesta u Zagrebu, drugog najstarijeg festivala posvećenog animaciji, odlučili da festival ipak održe uživo, odloživši junsko tradicionalno sedmodnevno okupljanje za kraj septembra. Daniel Šuljić, umetnički direktor Animafesta, obrazložio je tu hrabru odluku činjenicom da „nije isto gledati animirani film na malom prozorčiću laptopa ili na velikom platnu u savršenim projekcijskim uslovima bioskopa, jer je likovnost jedna od najvažnijih komponenti ove umetnosti. Festivali žive od susreta i energije posetilaca, živih diskusija, susreta publike i autora. Ako se zatvorimo u svoje domove i ako zatvorimo kulturu, predstave, bioskope, koncerte, zašto čovek uopšte živi?“ Iako je broj festivalskih gostiju iz inostranstva bio vidno smanjen, energije nije manjkalo: zagrebačka publika je jedva dočekala da pohodi kino dvoranu Studentskog centra, koja je ove godine bila pulsirajuće srce festivala koji, čini mi se, nikada nije imao raznovrsniji i izazovniji program.

Ovogodišnje izdanje Animafesta stavilo je u fokus žene kompletne autore kratkih filmova, koje potpisuju kako scenarije i montažu tako i animaciju i režiju. U takmičarskom programu za Grand Prix mlada Ruskinja Dina Velikovskaja predstavila je genijalni film Veze (stop motion tehnika uz upotrebu figura napravljenih od tanke plastične žice) u kome „odmotava“ traumatični trenutak napuštanja roditeljske kuće. Lucija Mrzljak, hrvatska ilustratorka i režiserka, koja živi i radi Estoniji, animirala je crno-belim crtežom, kroz hipnotizirajuće loop-ove, video-spot The Closing Door, Čehinja Aleksandra Majova napravila je minimalističko-humoristički film Perilica rublja o pranju, ispiranju i vođenju ljubavi, dok je Kintis Lundgren, samouka animatorka, Estonka sa adresom u Hrvatskoj, napravila drugi film o seksi vuku Tomasu –Tomas u dolini divljih vukova, u kojoj pretresa opšta mesta u muško-ženskim odnosima, seksizmu i mačizmu.

OBIČAN TIP

U tom duhu, tri rediteljke odnele su kući glavne nagrade. Grand Prix je dobila Japanka Šoko Hara, sa adresom u Berlinu, koja je režirala nimalo običan film Običan tip (Just a guy, 2020, Studio Seufz). Kontroverzna psihopato-tema koja nikad ne zastareva – ljubav triju žena, sa sindromom loših momaka, predočena kroz njihova ljubavna pisma upućena serijskom ubici iza rešetaka Ričardu Rodrigezu, koji je krajem osamdesetih godina u Los Anđelesu ubio i silovao dvadeset žena te stoga osuđen na smrtnu kaznu. Rodrigeza su američki mediji svojevremeno prozvali „Romeom osuđenim na smrt“ a tabloidnim pumpanjem sudskog procesa ga doveli do statusa rok zvezde, zarad njegovog sex appeal-a i dijabolične karizme. Hara se, međutim, u svom doku-filmu o ljubavi i privlačnosti, a koji je mešavina kolaža, sirove plastelinske animacije i arhivskih snimaka, fokusira na, rekla bih, nerešivu misteriju o ljubavi tih žena prema tom zlotvoru.

U objašnjenju žirija stoji da je rediteljka Hara temi pristupila „s takvom osjetljivošću da ne ostavlja prostora prosudbi što je ispravno, a što ne. Žiriju je stoga ostalo nejasno zašto bi žene bile fascinirane vezom sa serijskim ubojicom osuđenim na smrt. Postoji li netko koga se ne mora, ne treba i ne smije voljeti?“ Nisam razumela prirodu Japankine fascinacije za žene koje se lože na serijskog ubicu i silovatelja. U meni to ne izaziva empatiju, ali bi mi možda izazvalo posle desetog gledanja (videla sam ga dvaput). Film, na kome je Japanka radila tri godine i očigledno verovala da joj je, iz nekog razloga, bio nužno potreban, završava arhivskim snimkom u kome Rodrigez melanholično definiše sebe kao: Just a guy (jedan običan tip). Čak mu je i ona napisala jedno pismo jer je znala da mu se dopadaju Azijatkinje i da ima fetiš prema ženskim stopalima! Ali kad joj je odgovorio, uplašila se da joj neko ne ugrozi život (sic!), verujući da on možda ima neke sledbenike, pa mu više nije pisala. Ne verujem da bi Rodrigeza te iste žene jurile da nije već bio iza rešetaka i osuđen na smrtnu kaznu. A ko zna, možda i bi?

FIZIKA TUGE

Nagradu za inovativnost i kreativnost „Zlatni Zagreb“ dobio je sjajni Stop kadar (Freeze Frame, 2019, Akademie Schloss Solitude) nemačke rediteljke Setkin Ferštegen, koja kroz veštu upotrebu stop-kadra i sporim umnožavanjem iste slike stvara iluziju mirovanja u vizuelno magistralno izvedenoj zaleđenoj tišini maglenih prizora u kojima na trenutke ožive životinjice zarobljene u ogromnim kockama leda. Nagrada „Zlatko Grgić“ za prvi film napravljen izvan obrazovne institucije, treća glavna nagrada festivala, predata je u ruke mlade mađarske rediteljke Nađe Andrašev koja u svom prijatno ilustrovanom 2D filmu bez dijaloga Simbioza (2019, Miyu productions, Salto Films) obrađuje još par škakljivih intimnih tema – voajerizam, ljubomoru, opsesiju, ljubav na izdisaju.

Veličanstveni i raskošni film Fizika tuge (2019, NFB), remek-delo bugarskog režisera Teodora Uševa koji godinama živi i radi u Kanadi, rađen u tehnici enkaustike nikada do sada korišćenoj u animaciji i inspirisan istoimenim romanom Georgija Gospodinova, dobio je Nagradu publike. Fizika tuge iz romana crpi emotivno zgusnute narative slika iz sećanja: o detinjstvu u socijalističkoj Bugarskoj, prvoj ljubavi, dečaku Minotauru, emigrantskoj usamljenosti i selidbama, o jednom celom životu oživelom u impresionističko-ritmičkom gibanju enkaustičnih naslaga boje, propraćenom glasovima u off-u glumaca Rosifa i Donalda Saterlenda.

I najzad, otkrovenje za pisca ovih redova bio je maestralno režiran film Arka (2020, Kreativni sindikat) Splićanina Natka Stipaničeva, nagrađen u bogatoj konkurenciji (19 filmova) za najbolji hrvatski film. Ova onirično-diluvijalna postmoderna 3D fresko-transpozicija floskule „sic transit gloria mundi“ se rodila iz ideje o luksuznom prekookeanskom kruzeru, čiji apatični putnici, obuzeti sopstvom, u jednom efektno zakočenom ritmu deluks-svakodnevice, ne primećuju da brod tone i da će uskoro sve otići dođavola. Vešto odabrani i modelirani likovi posade i turista kao da su izašli iz eseja o luksuznom krstarenju Dejvida Fostera Volasa; parovi životinja u svečanom ritmu defiluju kroz kadrove (aluzija na savremenu Arku) dajući filmu potku nadrealnog, melodija Stabat Mater Antonija Vivaldija uz finalni prizor tonućeg kruzera – sve su to upečatljivi elementi ovog „sporogorećeg bizara“ (cit. Jurica Pavličić).

Iz grupe ovog programa izdvojila bih i odličan crno-beli doku-film Marka Tadića Događaji koje treba zaboraviti (2020, Kreativni sindikat), snimljen na 16mm traci, o memoriji, zaboravu i nestajanju, baziran na fotografijama nađenim na buvljaku a propraćenim stihovima Hansa Magnusa Encesbergera. Hrvatsko-srpski film Umorstvo u katedrali (2020, Kinematograf), na kome su reditelji Matija Pisačić i Tvrtko Rašpolić radili 11 godina, scenski je raskošan i iščašen film koji za protagonistkinje ima detektivku Gloriju Skot i pomoćnicu Meri Lambert.

Odličan scenario sa puno crnog humora, brzi ritam, pregršt kulturalnih referenci (fantastična scena u zapaljenom muzeju voštanih figura gde lica četvorice Bitlsa u fazi topljenja poprimaju obrise lica člana bande Kjubrikove Paklene pomorandže), maestrozne pozadine Londona i enterijera detektivkine kuće koje je potpisao Beograđanin Boban Savić Geto, dobra je baza da ovaj kratki film, ukoliko bude bilo sreće da nađe producente, postane i serijal.