Vinyl strikes again

„Hajdemo do mene da slušamo CD-ove“ ili „Hoćeš li da daunloudujemo nešto, pa da to prebacimo na fajl?“, nisu baš obećavajući pick–up lajnovi. Može se čak reći da ako su nekada i upalili, to je moglo biti samo u toliko zrelim situacijama da je đuvegija i inače imao prolaz već na „Hajdemo“. Ali zato „Hoćeš li da idemo do mene da slušamo ploče?“, to je već nešto sasvim drugo.

I to je, sasvim moguće, jedan od razloga velikog preokreta u muzičkoj industriji, kojim je gramofonska ploča ponovo postala najprodavaniji nosač zvuka na tržištu. Ove godine i zvanično je povratila svoj primat, koji je od kompakt-diska izgubila još 1986. A to nije bio jedini porazan događaj te godine u kojoj su Bilbordovom listom albuma suvereno vladali A-ha, Talk Talk i Sigue Sigue Sputnik, ne satelit, ne ni vakcina, već britanski bend karakterističnog stajlinga i nekarakteristične muzike, a listama singlova dominirale melodije poput Say You, Say Me Lajonela Ričija ili Party All the Time Edija Marfija, da, onog Edija Marfija. U mnogim izborima upravo je te, 1986. godine kompakt-disk srušio longplej ploču, i birana je za najgoru godinu u istoriji popularne muzike. Slučajnost? Može biti…

I BITLSI I BILI AJLIŠ

Iako na prvi pogled deluje da je povratak vinila potpuno neočekivan, činjenica je da ovaj format beleži lagan ali konstantan rast već punih 18 godina. Tokom 2019. i 2020. došlo je do ubrzanog pada prodaje CD-ova od skoro 35 odsto, i istovremeno do ubrzanog rasta broja prodatih vinila, pa je tako, posle 34 godine, najprodavaniji nosač zvuka ponovo dvanaestoinčna, najčešće crna ploča od polivinil-hlorida, upakovana u foliju i šareni kartonski omot. Podaci se odnose na dva ogromna tržišta, američko i britansko, ali nema nikakve sumnje da se radi o svetskom fenomenu. Svakako, striming ostaje glavni izvor prihoda muzičke industrije – na nosače zvuka zbirno otpada svega dvadesetak procenata prihoda, ali vinili postaju sve interesantniji i sa čisto komercijalnog aspekta. Naime, ne samo da se prodaju sve više, stopom rasta od 20 odsto godišnje, nego im je i cena porasla za više od 49 odsto u poslednjoj deceniji. Sa prosečne cene od nešto manje od 5 dolara pre desetak godina, došlo se do današnje prosečne cene od skoro 30.

Na vinilima se i dalje najviše prodaje nešto starija muzika, ako smemo tako da kažemo, pa su tako Bitlsi tokom 2018. godine prodali 300.000 albuma, a Pink Flojd, Dejvid Bouvi, Flitfud Mek, Džimi Hendriks i Led Cepelin po oko 100.000 kopija. Ali, na listi najprodavanijih ploča za 2020, osim Boba Marlija, Dilana i Pola Velera, nalazimo i Lejdi Gagu, Duu Lipu i Bili Ajliš, tako da deluje da povratak gramofonske ploče neće biti vezan samo za nostalgična prisećanja sredovečnih kolekcionara, već i na sasvim novu publiku.

Paradoksalno, potpuni nestanak gramofonskih ploča tokom devedesetih sprečili su upravo oni koje je publika videla kao sukrivce za zamiranje rokenrola u tom periodu – nadolazeća sila di-džejeva. Početkom devedesetih jedini vinili koji su se mogli naći bili su oni u torbama putujućih disk-džokeja kao rezultat njihove krajnje neobične navike koja je do srži užasavala stare audiofile, da mrcvare svoje gramofone skrečovanjem, odnosno zaustavljanjem ploče prstima i njenim guranjem napred-nazad u cilju proizvodnje… pa, nekakvog zvuka. A za to su im bili potrebni gramofoni i ploče od vinila. Nešto kasnije, počeli su da skrečuju i na nekim napravama sa CD-ovima, ali ključno sredstvo za postizanje tog skičećeg zvuka je ostala ploča.

Ovaj vid umetničkog izražavanja kao rezultat je imao i očuvanje industrije gramofona, kojoj je, sa napuštanjem vinila, pretila opasnost gašenja. U neka davna vremena svaki ljubitelj muzike morao je biti i pomalo audiofil. Oko kvaliteta pojačala i zvučnih kutija nije postojao konsenzus, svako je imao svoje viđenje, a za najbolji kasetofon aklamacijom je izabran Nakamičijev Dragon, pusta želja svih kojima je dozlogrdilo da olovkom namotavaju izgužvanu traku iz kaseta. Prvi gramofon u kući je veoma često bila domaća Toska 10, ne preterano kvalitetan ali pristupačan gramofon Radio-industrije Zagreb, a maštalo se o boljim mašinama, recimo nekom Pioniru, ali obavezno sa Šurovom glavom. Danas proizvođači ponovo vide mogućnost neke zarade u proizvodnji gramofona, pa sada na tržištu imamo prilično širok izbor.

Povratak gramofonske ploče poklopio se gotovo neprimetno sa povratkom rokenrola, koji se, nakon što je izgledalo da mu je kraj, kako bi Čonta uzviknuo u mladalačkom gnevu: Ubila ga velika lova, obnovio kroz čitav niz uglavnom mlađih bendova i autora praćenih isto tako mladom publikom. Do te obnove nije došlo zahvaljujući video-klipovima, ni marketinškim kampanjama moćnih izdavačkih kuća, ni internetu. Rokenerol je ponovo otkrio sebe na malim svirkama, po klubovima, barovima, među gomilom istomišljenika na i ispred scene. Deluje da je bum vinila deo želje te publike i umetnika da se vrate korenima roka. Ne bi bilo previše teško argumentovati da je upravo polivinil-hlorid ona supstanca koja je više učinila za razvoj rokenrola nego THC i LSD, mada se Džeri Garsija verovatno sa ovim ne bi složio. Uporedo sa rivajvlom longplej ploča, prisustvujemo i obnovi forme muzičkog albuma, osmišljene autorske strukture, gde pesme sa iste ploče tek zajedno čine celinu. Biće da je mnogim autorima dosadilo da njihovi slušaoci mogu slobodno da tumbaju redosled pesama, prekrajaju ih i čine razne nepodopštine čak i sa pojedinim njihovim delovima, a ploča, po prirodi stvari, otežava a nekad i onemogućava takvo ispoljavanje kreativnosti. Nije mnogo verovatno da bi, recimo, romanopisci bili oduševljeni da njihovi čitaoci seckaju pojedina poglavlja ili pasuse i ređaju ih po sopstvenom nahođenju. Pa čak i samo čitanje preko reda ume prilično da uznemiri prozaiste. Slično tome, nema ni mnogo slikara koji bi voleli da vide svoju kompoziciju iskomadanu i ponovo sklopljenu u formi mozaika. Demokratizacija i involviranje publike u umetnički proces je lepa stvar, ali takođe je to i autorstvo, a nekada i autorska prava.

foto: promo

POSEBNO ISKUSTVO

Ostaje nam da pokušamo da dokonamo uzroke ovog zaista neobičnog razvoja događaja za koji je teško naći presedan. Nikada se u istoriji umetnosti, ako nas sećanje ne vara, neki medij nije vratio pošto je zamenjen novim. Knjige su vekovima pisane rukom i praktično istog trenutka kada se pojavio Gutemberg sa svojim revolucionarnim izumom, nikome nije palo na pamet da se od štamparske prese vrati guščijem peru. Zvuk i boja su ostvarili toliki uticaj na film, njegove autore i publiku da su crno-beli a posebno nemi filmovi prešli u zonu umetničkog eksperimenta. Kabaste magnetofone su zamenili kasetofoni, VHS je pobedio suparnike u fer borbi i već posle godinu-dve Betamaks i Jumatik su se mogli naći samo u muzejima tehnike. Čini se da je ovakav trijumfalan povratak vinila jedinstven slučaj u istoriji umetnosti i umetničkih medija. Razloga za to verovatno ima više. Neki su pomalo trivijalni – kompakt-disk je, naime, za mnoge postao preskup u odnosu na ono što nudi. Sa druge strane, analogni zvuk gramofonske ploče je po mišljenju većine audiofila, makar onih u nešto zrelijoj životnoj dobi, neuporedivo lepši od hladnog, digitalnog tona. Stiv Hofman, čuveni audio-inženjer, koji je radio na pločama Sinatre, Makartnija i Majlsa Dejvisa, kaže da je uzrok toplijeg zvuka ploča u starinskoj opremi kojom se režu i u tome što je ta tehnologija ostala suštinski ista od samih početaka do danas. Ipak, današnji kupci nisu oduševljeni što svoju skupo plaćenu ploču posle određenog broja slušanja usled oštećenja moraju zameniti novom, tako da se mogu očekivati određene promene u tehnologiji, posebno u pogledu izdržljivosti i trajnosti gramofonskih ploča.

Nešto u uspehu vinila jeste i do nostalgije, svakako, a i do toga da je razgledanje omota, listanje bukleta sa tekstovima pesama i podacima o izvođačima važan deo guštanja u muzici. Izvesno je da se ne može reći da je kambek vinila rezultat neke velike marketinške kampanje, nju jednostavno nije imao ko da sprovede. Bujanje rok scene o kome smo govorili i tradicionalna naklonost te publike ka pločama sigurno jeste jedan od faktora. Takođe, striming je svakako učinio uživanje u muzici dostupnim i znatno jeftinijim, ali kupovina i posedovanje ploče ostaju sasvim posebno iskustvo. Stranice su ispisane o čulnosti rituala vezanih za baratanje gramofonskim pločama, o senzualnosti otpakivanja tek pristiglog albuma, neki autori su odlazili veoma, veoma daleko i u tome prepoznavali i erotsku komponentu. Oko toga nismo baš sasvim sigurni, ali izvesno je da za mnoge gramofonska ploča nije samo način da se sluša muzika, već i da se ostvari svojevrstan kontakt sa samim umetnicima.

A može biti i da je za ovu pojavu, kao i za mnoge druge, Zoran Kostić Cane imao najjezgrovitije objašnjenje: „Na disku rokenrol zvuči nabijeno.“