Vatra s neba

Jednog jutra krajem leta 2011, danima pre nego što će zauzeti položaj direktora Centralne obaveštajne agencije, general Dejvid Petreus je posetio Majkla Hejdena, trećeg i poslednjeg direktora CIA u Bušovoj administraciji. Njih dvojica su se istovremeno probijala ka sve višim vojnim činovima, ali je svaki krenuo svojim putem i nije s onim drugim bio naročito blizak. Hejden je bio vojnoobaveštajni stručnjak i, onih godina pre nego što je postao glavni u Lengliju, vodio je ultratajnu Agenciju za nacionalnu bezbednost. Petreus je karijeru proveo u borbenim jedinicama, ratujući u Iraku i Avganistanu i predvodeći američku Centralnu komandu. Dogurao je do jednog od najhvaljenijih vojskovođa u američkoj istoriji.

Dok su doručkovali u prisnoj atmosferi u Hejdenovoj kući, domaćin je savetovao Petreusa kako da se nosi s klanovima u Lengliju. Hejden se odavno uverio da nadležni referenti i analitičari umeju da budu odani, ali svojeglavi, da ne umeju ljudski da salutiraju i da nisu uvek trpeljivi prema lancu komandovanja. Na pola doručka razgovor je postao ozbiljan i Hejden je uputio Petreusu upozorenje.

Kazao mu je kako se CIA promenila, možda za sva vremena, i kako je postojala stvarna opasnost da će se pretvoriti u jednu manju, zatvoreniju varijantu Pentagona.

„CIA nikad nije više ličila na stari OSS“, nastavio je Hejden. „Prerasla je u globalnu obaveštajnu službu naše države. Ako želiš da se baviš nečim što nije borba protiv terorizma, moraš se disciplinovano boriti da nađeš vreme za to.“

Hejden je, naravno, i sâm i te kako doprineo da se ta transformacija ubrza. Špijunska agencija koja je jedanaestog septembra 2011. bila ocrnjena kao brljiva i sklona izbegavanju rizika, pod budnim okom četiri uzastopna direktora, svom snagom se bacila na ubijanje. Za vreme dugog toplog leta u Pakistanu, onih meseci koji su usledili posle smrti Osame bin Ladena, CIA je pobila niz operativaca Al Kaide, uključujući Atiju Abdelrahmana, Bin Ladenovu vezu sa spoljnim svetom dok se skrivao u Abotabadu. U Vašingonu je bilo i takvih koji su predsednika Obamu poredili s Majklom Korleoneom kad u završnim minutima filma Kum hladnokrvno svojim poručnicima naređuje uništenje neprijatelja u jednom precizno osmišljenom talasu nasilja.

Trideset pet godina ranije, pošto su u javnost procurile otrovne pojedinosti o nastojanjima CIA da ubija inostrane lidere, predsednik Džerald Ford je proglasio zabranu izvođenja atentata u nadi da će to sprečiti buduće predsednike da olako prihvate zavodljive ideje o sprovođenju mračnih poduhvata. U deceniji posle napadâ Jedanaestog septembra, međutim, vojska pravnika američke vlade ispisivala je detaljna objašnjenja kako operacije ciljanog ubijanja, koje su sprovodili CIA i Komanda združenih specijalnih operacija daleko od proglašenih ratnih zona, nisu u sukobu sa zabranom predsednika Forda. Upravo onako kako su pravnici predsednika Buša redefinisali mučenje sa ciljem da se odobre ekstremna saslušanja koja su obavljali CIA i vojska, tako su pravnici predsednika Obame izdejstvovali mogućnost za američke tajne službe da naveliko sprovode svoje ubilačke operacije.

Jedan od tih pravnika bio je Harold Kou, koji je u Vašington prešao s Univerziteta Jejl, gde je do tada bio dekan pravnog fakulteta. Svojevremeno je, kao levičar, svim silama kritikovao rat Bušove administracije protiv terorizma i raskrinkavao metode saslušanja kakve je sprovodila CIA, uključujući i simulirano davljenje, kao protivzakonito mučenje zarobljenika. Međutim, kad se i sâm pridružio vladi kao vrhunski advokat Stejt departmenta, zaglibio se u višečasovno iščitavanje tomova tajnih obaveštajnih predmeta kako bi doneo presudu o nečijem životu ili smrti. U govorima je zdušno branio operacije ciljanih ubistava koje je sprovodila Obamina administracija, objašnjavajući da u vreme rata američka vlada nije ni u kakvoj obavezi da osumnjičenima pruži priliku da prođu uobičajeni zakonski postupak pre no što će ih staviti na spisak za odstrel.

Pa ipak, kad bi se pred javnošću osvrtao na svoj posao, govorio bi o psihičkom naporu koji je iziskivalo iščitavanje biografija mladih ljudi o kojima su Sjedinjene Države raspravljale treba li ih ubiti ili ne. „Kao dekan pravnog fakulteta na Jejlu proveo sam mnogo, mnogo sati pregledajući biografije dvadesetogodišnjih studenata kako bih odlučio koga da primimo na studije“, izjavio je u jednom govoru.

„Sada provodim otprilike isto vreme u proučavanju biografija terorista istih godina. Čitam kako su regrutovani, koji im je bio prvi zadatak, drugi zadatak. Često im upoznam poreklo isto onako blisko kao što sam nekad poznavao poreklo svojih studenata.“

Usred najjačih dejstava bespilotnim letelicama predsednik Obama je naredio prestrojavanje tima za nacionalnu bezbednost. Ishod je bio donekle vrhunac jedne decenije u kojoj posao vojnika i špijuna gotovo nije mogao da se razlikuje. Leon Paneta, koji je kao direktor CIA postigao da špijunska agencija više liči na vojsku, preuzeo je Pentagon. Dejvid Petreus, general sa četiri zvezdice, koji je 2009. potpisao tajna naređenja da se širom Bliskog istoka proširi špijunska aktivnost vojske, vodiće Centralnu informativnu agenciju.

Za četrnaest meseci provedenih u Lengliju, pre nego što će se neslavno povući usled vanbračne veze sa svojom biografičarkom, Petreus je još ubrzao one tendencije na koje ga je Hejden upozoravao. Pritiskao je Belu kuću da obezbedi novac za povećavanje eskadrile bespilotnih letelica, a članovima Kongresa je govorio da CIA, pod njegovim nadzorom, sprovodi više operacija izvedenih u tajnosti nego ikad u svojoj dotadašnjoj istoriji. Samo nekoliko nedelja pošto je stigao u Lengli, Petreus je naredio operaciju kakvu, do tog trenutka, nijedan direktor CIA nikad nije preduzeo: ciljano ubistvo jednog američkog državljanina.

Pre no što će Petreus preuzeti vođstvo u CIA, jedan propovednik nalik sovi, sa čupavom bradom i s naočarima, i sa porukom punom jarosti, uspeo se na sam vrh spiska za odstrel, spiska koji je sastavljan u podrumskoj kancelariji Džona Brenana, savetnika Bele kuće za borbu protiv terorizma. Posle smrti Bin Ladena, u vreme kad su napadi bespilotnim letelicama uporno proređivali jedinice Al Kaide u Pakistanu, zvaničnici službi za borbu protiv terorizma u Vašingtonu počeli su da obraćaju više pažnje na pretnje iz Jemena i od Al Kaide na Arabijskom poluostrvu. To je podrazumavalo i hvatanje i likvidaciju Anvara el Avlakija.

Avlakijev put do proglašenja za neprijatelja Sjedinjenih Država nije bio uobičajen. Rođen u Nju Meksiku 1971, rano detinjstvo je proveo u Americi dok mu je otac Naser el Avlaki, cenjeni građanin Jemena koji će kasnije postati ministar poljoprivrede kod predsednika Saleha, studirao agroekonomiju na Državnom univerzitetu Nju Meksika. Naser je sedam godina kasnije preselio porodicu nazad u Jemen, pa je Anvar živeo tamo sve do odlaska na koledž početkom devedesetih godina dvadesetog veka.

Na Državnom univerzitetu Kolorada Anvar je izabran za predsednika Muslimanskog studentskog udruženja, ali mu nije odgovarala kruto konzervativna linija islama, sa zabranama seksa i alkohola, koje su se neke od njegovih kolega držale. Pošto je diplomirao, ostao je u Koloradu i, na očevo razočaranje, počinje da propoveda u džamiji u Fort Kolinsu. Naser je želeo da mu se sin bavi nekom isplativijom strukom, ali se posle nekoliko godina Anvar preselio u San Dijego, gde je preuzeo položaj imama pri jednoj džamiji na obodu grada.

Postepeno i njegovi pogledi postaju sve konzervativniji, te je tako propovedao o vođenju čistog života. No u ličnom životu umeo je i da skrene s puta kome je poučavao druge. Više puta je privođen u policijsku stanicu zbog traženja prostitutki. Što je još važnije, 1999. godine FBI je pokrenuo istragu o Avlakijevim vezama s osumnjičenim borbenim aktivistima u okolini San Dijega, na osnovu sumnji koje su delimično izazvane njegovim radom za jednu manju muslimansku dobrotvornu organizaciju. Čak će doći u vezu i s dvojicom otmičara aviona jedanaestog septembra 2001, Halidom el Mindarom i Navafom el Hazmijem, jer su se oni molili u njegovoj džamiji i pohađali njegove skupove.

Ali kako istraga FBI-ja nije otkrila nikakvu kriminalnu delatnost, Avlaki se preselio u severni deo Virdžinije, gde je propovedao u velikoj džamiji u samom predgrađu prestonog grada Vašingtona sve do napadâ jedanaestog septembra. U propovedima bi se pozivao na pop-kulturu i na američku istoriju, pa mu se uskoro pružila prilika da okusi deo medijske pažnje kad su počeli da mu stižu pozivi od novinskih izveštača da predstavi osnove islama američkim čitaocima. U to vreme je čak smatran za umerenjaka, pa je učestvovao u internet-četu za „Vašington post“ o Ramazanu, a bio je i gost na molitvenom doručku u Pentagonu. „Došli smo ovamo da gradimo, a ne da rušimo“, rekao je u jednoj propovedi, kada je sebe i ostale imame u Americi nazvao „mostom između Amerikanaca i milijardu muslimana širom sveta.“

Ali poruka će mu ubrzo postati mračnija. Pošto je policija pooštrila primenu zakona prema muslimanskim dobrotvornim organizacijama i drugim muslimanskim institucijama 2002. godine, Avlaki je javno osudio rat protiv terorizma koji je povela Bušova administracija jer se, po njegovom mišljenju, pretvorio u rat protiv muslimana. Nedugo zatim preselio se u London, gde je oduševljavao mlade muslimane koji su dolazili da slušaju njegove vatrene propovedi, kao i one koji su kupovali komplete kompakt-diskova sa snimcima njegovih predavanja. No iako mu je slava rasla, nije mu bilo lako da se izdržava u Velikoj Britaniji, pa se 2004. vratio u Jemen, odakle je nastavio da propoveda celom svetu preko internetovih čet-rumova, pa konačno i preko Jutjuba.

S obzirom na to da je propovedao na engleskom jeziku, uticaj na muslimanski svet mu je bio sužen, ali je svojom zaraznom antiameričkom retorikom podsticao raštrkane sledbenike na akciju. Jedan od takvih bio je i Umar Faruk Abdulmutalab, mladi student iz Nigerije koji je pokušao da u avionu što je na Božić 2009. sletao u Detroit aktivira bombu skrivenu ispod odeće. Nekoliko meseci pre toga Abdulmutalab je napisao članak o sopstvenim razlozima za vođenje džihada i poslao ga Avlakiju. Kada su američki istražni organi uzeli da sklapaju sve kockice u vezi s neuspelim božićnim pokušajem, počeli su i bolje da shvataju koju je ulogu Avlaki igrao za Al Kaidu na Arabijskom poluostrvu. Tridesetosmogodišnji Amerikanac, koji se nekada predstavljao kao američki „most“ prema muslimanskom svetu, nije bio tek jedan od nadahnutih proroka digitalne ere koji je putem interneta sejao mržnju. Sad je on prešao s reči na dela i počeo da pruža pomoć grupama terorista koje su pripremale talas terorističkih napada protiv Sjedinjenih Država.

Džon Brenan, koji je održavao bliske veze sa saudijskim obaveštajnim zvaničnicima i iz Bele kuće već uveliko dirigovao velikim delom američkog tajnog rata u Jemenu, verovao je da je prevashodno Avlaki odgovoran za promenu u strategiji ogranaka Al Kaide. Organizacija je dugo razmišljala globalno a delovala lokalno, tako što je svu svoju pažnju usredsredila na mete u Saudijskoj Arabiji. Ali kad su se Bin Laden i njegovi sledbenici u Pakistanu našli pod opsadom, Al Kaida na Arabijskom poluostrvu u tome je videla priliku da navuče ruho glavnog američkog mučitelja. Brenan je verovao da je Avlaki upravo bio taj koji je sve više gurao grupu na tu stranu.

Bio on u pravu ili ne, tek u Nacionalnom savetu za bezbednost zvaničnici su počeli raspravu o jednoj izvanrednoj stvari: da li da odobre tajno ubistvo Avlakija, američkog građanina, bez zarobljavanja i bez izvođenja pred sud. Harold Kou i ostali vladini pravnici prionuli su na izučavanje neobrađenih obaveštajnih podataka o Avlakijevoj ulozi u okviru jemenske militantne grupe. U roku od nekoliko meseci od Abdulmutalabovog pokušaja da obori putnički avion, Kancelarija za pravne savete Ministarstva pravde izašla je s poverljivim dopisom koji Obami daje za pravo da likvidira odmetnutog američkog imama. U dopisu je istaknuto da Avlaki, zbog toga što je zauzimao položaj u vrhu Al Kaide na Arabijskom poluostrvu i što je objavio rat Sjedinjenim Državama, nema više ustavno pravo na pravni postupak.

A opet, vlada Sjedinjenih Država nije imala pojma gde se Avlaki i ostali vrhovni pripadnici Al Kaide na Arabijskom poluostrvu kriju. Komanda združenih specijalnih operacija tek je počela da pojačava napore u prikupljanju obaveštajnih podataka na teritoriji Jemena, pa je Obamina administracija i dalje gotovo u potpunosti zavisila od špijuna koje su jemenski predsednik Ali Abdulah Saleh i saudijska obaveštajna služba posejali po toj zemlji. Posle propalog američkog napada u maju 2010, u kom je greškom nastradao zamenik guvernera u Jemenu, Saleh je dodatno pojačao ograničenja za tamošnje američko delovanje, tako da je prikriveni rat morao da se odloži na neko vreme.

Malo-pomalo, međutim, jemenski vlastodržac je počeo da popušta. Predsednik Saleh je decenijama uspevao da se održi na vlasti tako što je vešto manipulisao raznorodnim frakcijama u državi, često ih huškajući jedne protiv drugih u maniru za koji je jedan pripadnik Bušove administracije izjavio da je ličio na „ples u jami punoj zmija“. No početkom 2011. i Jemen je zahvaćen uličnim protestima koji su se širili po arapskom svetu, pa vladi, koja je dotad jedva uspevala da održava red na teritoriji oko prestonice, više ni to nije polazilo za rukom. Zatim se u junu desilo da je, prilikom napada na predsedničku palatu, raketa pogodila sobu u kojoj se krio predsednik Saleh i oborila ga na pod. Pretrpeo je unutrašnje krvarenje u mozgu i opekotine na oko četrdeset procenata tela. Ranjenog Saleha su telohranitelji ubacili na hitan let za Saudijsku Arabiju, gde je više časova operisan. Preživeo je, ali su mu predsednički dani okončani. Ali Abdulah Saleh nije više bio tu da diktira Sjedinjenim Državama šta mogu a šta ne mogu da čine po njegovoj zemlji.

CIA i JSOC iskoristili su jednogodišnji prekid u vazdušnom ratu u Jemenu posle smrti zamenika guvernera Džabera el Šabvanija da širom Jemena izgrade i mrežu špijuna i mrežu elektronskih prislušnih uređaja. U Nacionalnoj agenciji za bezbednost u Fort Midu, u državi Merilend, mnoštvo analitičara je angažovano da prati razgovore preko mobilnih telefona u Jemenu i da se ubacuju u računarske sisteme u nadi da će presresti elektronsku poštu. U isto vreme, ispotiha, CIA je počela izgradnju baze za bespilotne letelice u pustinji na jugu Saudijske Arabije, iz koje će voditi lov na Al Kaidu u Jemenu. Saudijska Arabija je odobrila gradnju baze pod uslovom da njena uloga ostane skrivena. Jedan od američkih zvaničnika umešanih u odluku da se baza podigne rekao je: „Saudijci nisu hteli svoje ime na operaciji.“

Dok je CIA još gradila bazu, rat u Jemenu je i dalje bio u nadležnosti JSOC-a. Maja 2011. Pentagon je počeo da šalje naoružane bespilotne letelice preko Jemena, iz logora Lemonijer, stare nezahvalne baze u Džibutiju u Etiopiji, gde je od 2002. operisala manja grupa američkih marinaca i pripadnika jedinica za specijalne operacije. Zujanje bespilotnih letelica postalo je svakidašnja pojava u nekim od najzabačenijih delova jemenske pustinje, što je označilo početak igre mačke i miša između džihadista i mehaničkih ubica.

Posle dvonedeljnog boravka među vođama Al Kaide na Arabijskom poluostrvu, jedan jemenski novinar je opisao bezbednosnu proceduru koja je sprovođena da bi se izbegli pogoci iz vazduha. Kad bi im se približavao jemenski lovac, svi bi ostali na svojim mestima jer, po rečima pobunjenika, „jemenski avioni uvek promaše metu“. Ali kad bi im nad glavama zazujala američka bespilotna letelica, činili bi sasvim suprotno. Isključili bi mobilne telefone, uskočili u kamione i počeli da se kreću jer bespilotne letelice „ne mogu da bombarduju pokretnu metu“. Borci su otkrili jednu od slabosti bespilotnih letelica, problem koji je uzrokovan time što se njima rukuje preko satelita. Pošto piloti sede hiljadama kilometara daleko od letelica kojima upravljaju, ono što vide na ekranu u Americi katkad i po nekoliko sekundi zaostaje za onim što je letelica snimila. Taj problem se zove latencija i godinama je otežavao posao službenicima CIA i Pentagona kod nišanjenja, pa to objašnjava i izvestan broj civilnih žrtava i promašaja u ratovanju bespilotnim letelicama.

Upravo to što je bio u kamionu koji se kretao omogućilo je Avlakiju da za malo izbegne smrt maja 2011, samo nekoliko dana posle komandoske racije u Pakistanu kad je ubijen Bin Laden. Jedan čovek koji je špijunirao za Amerikance obezbedio je informaciju da se Avlaki vozio kamionom u provinciji Šabva, pa je JSOC poslao bespilotne letelice, a Mornarica mlaznjake „harijer“ u tu oblast. Prvi američki napad je promašio Avlakijev kamion, a kad su se navukli oblaci koji su avionima zaklonili pogled, Avlaki je uskočio u drugi kamion i krenuo u suprotnom smeru. Avioni su nastavili da prate onaj prvi kamion i njihov projektil je u vozilu ubio dva lokalna operativca Al Kaide. Avlaki je našao zaklon u jednoj pećini. Po rečima poznavaoca prilika u Jemenu Gregorija Džonsena, Avlaki je docnije prijateljima kazao da ga je taj događaj učvrstio u veri da „nijedan čovek ne umire dok ne dostigne punu meru života i sopstveni sudnji čas“.

Za to vreme su u Beloj kući predsednik Obama i Džon Brenan postajali sve nervozniji što JSOC stalno promašuje Avlakija i ostale vrhovne vođe. Za godinu i po, otkako je Obama proširio američke skrivene aktivnosti u Jemenu, nijedan od viših starešina Al Kaide na Arabijskom poluostrvu nije bio ubijen, a mnogi od napada sprovedeni su na osnovu pogrešnih obaveštajnih podataka. Pobijeno je više civila nego neprijateljskih vođa. Iako je nadletanje naoružanim bespilotnim letelicama bilo bolje od navođenih raketa, vlada u Džibutiju nije dozvoljavala Sjedinjenim Državama da otpočinju bilo kakve smrtonosne napade iz logora Lemonijer ukoliko nisu najpre dobili njenu saglasnost. Vođstvo JSOC-a se na ta ograničenja narogušilo.

CIA nije imala slična ograničenja jer je do septembra 2011. baza bespilotnih letelica u Saudijskoj pustinji bila gotova i spremna za korišćenje. Dejvid Petreus, koji je u međuvremenu postao direktor CIA, naredio je premeštanje izvesnog broja letelica tipa „predator“ i „riper“ iz Pakistana u Saudijsku Arabiju. Špijunske agencije su takođe premestile satelite i prilagodile računarske sisteme kako bi se omogućila komunikacija između bespilotnih letelica i pilota u Sjedinjenim Državama. Obavile su i sve druge tehničke pripreme, neophodne da se otvori novi front u ratu bespilotnim letelicama.

CIA je imala još nešto mimo bespilotne letelice parkirane nedaleko od granice Jemena: izvor informacija u redovima Al Kaide na Arabijskom poluostrvu koji je redovno izveštavao o Avlakijevom kretanju. CIA je već pribavila obaveštajne podatke o strukturi Al Kaide na Arabijskom poluostrvu, a uspela je da na vreme dobija i upozorenje o svakom sledećem izdanju njenog bleštavog internet časopisa „Inspajer“. Al Kaida na Arabijskom poluostrvu koristila je taj časopis na engleskom jeziku za vlastitu promociju, ali i da privuče potencijalne borce džihada u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji za rat na protivničkom terenu. Jedan od članaka objavljenih u časopisu, koji je napisao urednik američki Pakistanac Samir Kan, nosio je naslov Kako napraviti bombu u maminoj kuhinji.

Kad god bi saznali za sledeće izdanje časopisa „Inspajer“, Obamini zvaničnici su raspravljali o tome da li da ga sabotiraju pre nego što izađe ili da u tekstove ubace poruke koje bi bile neprijatne po Al Kaidu na Arabijskom poluostrvu i uzbunile grupu da se u njene redove uvukla saudijska ili američka „krtica“. Ipak bi svaki put od toga digli ruke, između ostalog i zato što su brinuli da bi onaj na koga bi pala sumnja mogao biti pogubljen. Ali postojao je i drugi razlog. Pošto je „Inspajer“ bio dostupan u Sjedinjenim Državama, svaki Agencijin pokušaj manipulacije sadržajem časopisa mogao bi da se shvati kao kršenje zakona po kome njoj nije dozvoljena propagandna aktivnost protiv američkih građana. Te iste brige navele su CIA da od pokretanja interneta u najvećoj meri odustane od propagandnih operacija, s obzirom na to da Amerikanci koji sede za svojim laptopom mogu čitati vesti i informacije napisane na udaljenosti od više hiljada kilometara. Vakuum koji je nastao usled uzdržanosti CIA omogućio je Pentagonu i ljudima kao što je Majkl Ferlong da uskoče s novom vrstom informativnog rata skrojenog za digitalnu eru.

Oduševljeni uspehom CIA u ciljanom ubijanju u Pakistanu, zvaničnici Bele kuće okreću leđa Pentagonu i lov na Anvara el Avlakija u potpunosti prepuštaju Agenciji.

Poslednjeg dana septembra flota američkih bespilotnih letelica uzletela je iz baze u Saudijskoj Arabiji, preletela u Jemen i počela da prati grupu ljudi u konvoju sred provincije Al Džof, produžetku pustinje blizu saudijske granice, nekad poznatom po gajenju čuvenih arapskih konja. Ljudi su se zaustavili da doručkuju kad su, po iskazima svedoka, uočili bespilotne letelice i brže-bolje opet pouskakali u vozila. No letelice su se već obeležile mete, pa je usledila brižljivo orkestrirana simfonija uništenja. Dve letelice tipa „predator“ uperile su laserske zrake na vozila, što je taktika koja je trebalo da poveća preciznost napada, a „riper“ je ispalio projektile koji su pogodili pravo u metu. Svi do jednoga u konvoju poginuli su na mestu, a među njima i američki građani Anvar el Avlaki i Samir Kan, pakleni majstor propagande čija je kreativna snaga stajala iza časopisa „Inspajer“.

(…)

Špijun u staračkom domu

Djui Klardiž je pao. Godinu dana pošto je Pentagon uništio njegovu privatnu špijunsku operaciju, Klaridž se sapleo u kući blizu San Dijega i slomio nekoliko kostiju. Zbog tog nesrećnog slučaja završio je u bolnici, gde je bio džangrizaviji nego obično, a onda i primoran da se premesti na Istočnu obalu kako bi bio bliže porodici. Sedamdesetdevetogodišnji nekadašnji službenik CIA – osnivač Agencijinog Centra za borbu protiv terorista, jedan od glavnih javnih zlikovaca skandala „Irangejt“ i čovek koji se nekad hvalisao kako je pijući džin došao na ideju da minira luke u Nikaragvi – prešao je u Dokoni svet.

Iznajmio je stan u visokoj zgradi koja se nadvija nad ozelenjeno zemljište Dokonog sveta, penzionerskog sela četrdeset kilometara od Vašingtona. Ta ustanova se trudila da privuče generaciju bejbibumera reklamirajući se kao „Odredište za bezvremenu generaciju“. Jenki i republikanac, rođen u vreme depresije, Klaridž nije bio baš bejbibumer i uopšteno je prezirao ono što je ta generacija na kraju predstavljala.

Juna 2012. odvezao sam se da se vidim s njim, nesiguran na kakav ću prijem naići. Dosta sam pisao o Klaridžu, a znam da mu se većina toga nije dopala. Ipak me je toplo pozdravio kad sam stao pred italijanskim restoranom u penzionerskom selu, restoranom u kom je Klaridž izgleda bio jedini gost i uživao na kasnoposlepodnevnom suncu. Izgledao je kao i svaki drugi penzioner. Bio je u košulji boje lososa, koju je otkopčao oko vrata pa mu se ispod video zlatni lanac. Imao je patike i bele sokne, a bio je preplanuliji nego kad je živeo u San Dijegu. Kazao mi je kako se prilagodio novom okruženju, ali se požalio da njegove mačke nisu sasvim zadovoljne. „Ovde svi imaju pse. One male.“

Bilo je pomalo ironično što Klaridž sad živi na maloj udaljenosti od CIA, agencije na koju je uglavnom prezrivo gledao, ali kao da mu Kalifornija nije mnogo nedostajala nit je žalio što se ponovo vratio na Istočnu obalu.

„Ovde se obavljaju poslovi“, rekao je.

Pod „poslovima“ je mislio na privatne obaveštajne poslove. A bio je u pravu. Na kratkoj razdaljini od Vašingtona, na putu između blistavih zgrada u staklu i velikih poslovnih objekata severne Virdžinije nalazi se napredno prigradsko penzionersko naselje, koje je niklo gotovo ni iz čega za poslednjih deset godina. Američka odbrambena i obaveštajna industrija, nekad raširene po zemlji, u južnoj Kaliforniji i na Srednjem zapadu, postepeno su se ujedinile i premestile u blizinu Vašingtona. Te kompanije su rešile da se presele bliže onome što su smatrale „mušterijom“: Pentagonu, Centralnoj informativnoj agenciji, Agenciji za nacionalnu bezbednost i drugim obaveštajnim službama. Vladini veliki i mali podugovarači sad obrazuju prsten oko prestonice kao vojska u opsadi srednjovekovnog grada.

Privatni vojni i obaveštajni poslovi su procvetali. Do 2012. globalno bojno polje je rasteglo američke tajne vojske preko mere. CIA i druge obaveštajne službe prenele su neke od osnovnih misija na privatne ugovarače, koji su unajmljeni za špijunske misije i obaveštajne analize. Unajmljeni su da podrže Agencijine operacije s bespilotnim letelicama: od sedenja u stanicama u Nevadi, odakle se letelicama upravlja sa zemlje, do utovara projektila i bombi na te letelice u tajnim bazama u Avganistanu i Pakistanu.

Džefri Smit, nekadašnji generalni savetnik CIA, a sad partner u uglednoj vašingtonskoj advokatskoj firmi, zastupa neke kompanije koje su dobile „crne“ ugovore za vojni ili obaveštajni posao. Smit mi je rekao da je zaprepašćujuće koliko je osnovnih funkcija špijunaže američka vlada prenela na zastupnike, na privatne podugovarače (mnoge od tih kompanija vode nekadašnji službenici CIA i vojnici specijalnih operacija), koji uveravaju da će bolje obaviti posao nego federalni službenici. Erik Prins je prodao Blekvoter i preselio se u Ujedinjene Arapske Emirate, ali ostale kompanije su zaposele njegovo mesto i mnogo bolje postupaju od Blekvotera držeći se podalje od naslovnih stranica. Kako se američki način ratovanja odmakao od sukoba tenkovskih kolona, van proglašenih ratnih zona i povukao se u senku, ispostavilo se da je domaća radinost postala neizbežni deo novog vojnoobaveštajnog kompleksa.

Smit se ponekad žesti zbog neumoljivo negativnog prikazivanja privatnih podugovarača, ali ipak vidi moguće nevolje ukoliko su potrebe misije u suprotnosti s imperativom zarade kompanije. „Postoji neizbežna napetost oko toga gde leži odanost podugovarača“, rekao je. „Je li ona uz zastavu? Ili je na knjigovodstvenom računu?“

Sredinom 2012. Mišel Balarin se i dalje uporno trudila da dobije još jedan dugoročni vladin ugovor za rad u Africi, a smatrala je da joj se ukazala prilika u metežu koji se širio severnim delom kontinenta. Kad su radikalni islamisti preuzeli veliki deo pustinje u severnom Maliju i kad je postalo jasno da se Vašington opet muči da dobije obaveštajne podatke o zemlji koju je dugo zapostavljao, Mišel Balarin mi je rekla da uspostavlja vezu s tuareškim pobunjenicima u istočnom delu Malija i da smišlja plan kako da istera islamiste iz te zemlje. Dalje to nije obrazlagala.

Njeni planovi se nisu ograničavali na Afriku. Tražila je investitore za nov projekat izgradnje flote hidroplana projektovanih po uzoru na prvobitni Grumanov G-21 „gus“, avion za koji je smatrala da bi američka vojska mogla da koristi da prevozi vojnike na udaljena mesta koja nemaju funkcionalno sletište. Čak je izviđala mogućnosti za posao na Kubi, ne bi li se obogatila kad Fidel Kastro konačno umre i prestane da vlada komunizam.

Jednog letnjeg dana 2012. činilo se sasvim neizgledno da bi Djui Klaridž ikad ponovo zagrabio vladin novac koji ide obaveštajnim podugovaračima. Njegova operacija s Majklom Ferlongom završila se ponižavajuće i Ferlong je tiho primoran da se penzioniše. Klerdiž je i dalje bio ljut zbog takvog ishoda. Po njemu je to bio još jedan primer vašingtonske birokratije koja štiti svoj domen nauštrb vojnika na terenu, s očajničkom potrebom za obaveštajnim podacima koje im on može pribaviti, samo da se izbegne oslanjanje na CIA. On je ipak govorio da je rešen da ostane u igri. Rekao mi je da i dalje u Avganistanu i Pakistanu drži mrežu obaveštajaca, od kojih bi neki mogli da ostanu na tankom budžetu. Ako je Vašington preglup da bi koristio njegove ljude, kazao je, možda bi neka druga prijateljska vlada bila pametnija.

Pripalio je cigaru i okrenuo se filozofiji.

„Mislim da je Vestfalski mir gotov“, rekao je. Mislio je na mirovni sporazum iz sedamnaestog veka kojim se završio Tridesetogodišnji rat u Evropi, to jest tri krvave decenije borbe među kraljevima i carevima koji su ponekad koristili plaćenike kao topovsko meso u velikim bitkama. Većina istoričara se slaže da je Vestfalski mir doveo do stvaranja savremenih nacija, stajaće vojske i nacionalnog identiteta.

„Nacionalne države više nemaju monopol na vojnu silu“, kazao je. Umesto njih, budućnost američkih ratova su korporacije i privatni interesi. „Samo pogledaj naš vlastiti sistem. Jedini ko nema predstavnika jeste momak koji puca.“

Bio je to redak trenutak kad je Djui Klaridž zapravo shvatao situaciju. Posle napadâ jedanaestog septembra Sjedinjene Države su ponekad uzimale posrednika da povuče oroz. Bili to Erik Prins, Enrike Prado i Blekvoter koje unajmi CIA za lov na teroriste ili najamna radna snaga kao što je Rejmond Dejvis koji se vozi ulicama Lahorea s poluatomatskim glokom u kaseti kola ili pak privatni vojnici što izbegavaju minobacače za vreme celonoćne pucnjave na krovu Agencijine baze u Bengaziju, u haotičnim prvim godinama američkog tajnog rata videlo se da su Sjedinjene Države voljne da iznajme vladinu najosnovniju funkciju: zaštitu države.

Bilo je već kasno, pa sam ustao i pošao, a Klaridž je rešio da ostane i dovrši cigaru. Rukovali smo se i ja sam otišao do svog auta. Dok sam odlazio, pogledao sam Djuija kako sedi sam za stolom praznog restorana penzionerskog sela. Tanki stub dima cigare uvijao se pri svetlu koje je nestajalo.

Na slici: Djui Kleridž